Ризик од обавезне вакцинације

Доста се прича о штетности вакцина, што је тема о којој ја немам коначно мишљење. Да сам родитељ вероватно бих добро размислио, овако не морам да доносим одлуку, али јесам зато да сваки родитељ сам доноси одлуку, а не држава да му одређује. С једне стране постоји могућност да неко можда матор када то није једноставно, а могуће и не знајући (ја до пре неку недељу нисам ни знао од чега сам вакцинисан) фасује болест коју иначе не би. Са друге стране, наука вели да највећа опасност која се помиње, а то је аутизам, само корелира а не може бити последица вакцина. Али шта ако наука "промени мишљење", односно ако се ипак појаве докази који оправдавају хипотезу постављену 1998?!
Пре даље приче морам рећи да нисам против сваке вакцине, као неки. Да ме уједе бесан пас, да је ујео неко кога знам, или у чије име одлучујем наравно да бих одлучио да се што пре треба вакцинисати. Не подржавам глупости оних који су против сваког лека, јер иначе шта би, да се "моле Богу"?!? Занимљиво ми је чак да потежу аргументе "хашишара Дарвина" (како они воле рећи) да се јак организам лако избори. Тај се аргумент лако побија тиме да постоје различите еволутивне стратегије. Мрави или пчеле су организовани у друштва и неће препустити матицу да се "сама избори", а тако и људска друштва имају организовану медицинску заштиту. Но, то ипак не значи да се беспоговорно верује ауторитетима на реч! Ја се у овом тексту нећу чак ни бавити здравственим ризицима од вакцина, него друштвеним ризицима од наметања обавезе становништву. Кренућемо мало изокола...
Држава је од почетка апарат силе у рукама власти. Но, она има и неко метафизичко оправдање. Данас се можемо дивити достигнућима "теократске државе Израел", или Римског Царства, древног Египта, Царства Инка - већ према укусима. Међутим, ми сада не живимо у тим државама. Такође, Хегел који је наводно рекао да је Држава ход Бога по земљи, није живео у Србији - иначе ко зна шта би рекао. Оно што је за ову причу битно, то је да либерална (савремена) држава тврди да постоји само ради добробити свог грађанина, те да његову слободу ограничава само за његово добро, а превасходно ради безбедности.
Међутим, ту има једна цака - када се већ помене угрожена безбедност дискурс по правилу није рационалан, чак се као такав спречава, а тежи се дизању панике и ударању на емоције. Не тако давно ми један чедиста (посланички кандидат ЛДП, дакле архи-либерал) рече како народ треба плашити радикалима. Тако држава "привремено" умањује слободе грађана, што чак није ништа ново. У Римској Републици је Сенат давао ванредна овлашћења диктатору на шест месеци. Онда је један диктатор решио да буде доживотни, а његов наследник је већ успоставио династију као "први међу једнакима". Много касније диктатура је синоним за доживотна или чак наследна фараонска овлашћења, мада је не тако давно Пиноче за себе рекао да је био "диктатор у римском смислу", дакле ради "спаса народа".
То је једна ствар, а с друге стране је неспремност "бранитеља разума" да размисле мало. Колико су они који "верују у науку" спремни на једну хладне главе кост-бенефит анализу?!? Уместо тога ће подлегати савременим секуларним митовима, како ћемо помрети од глади без ГМО хране или ћемо се подавити услед "глобалног отопљавања" ако Кина не обустави индустријски развој, Бразил не преда Амазонију и сл... Чак и да постоје аргументи за такве тврдње, зашто се чињенично не постави - тој земљи прети глад, а тој не прети; због глобалног отопљавања може толико милиона људи да буде угрожено, смањена емисија СО2 даје толику вероватноћу да се то спречи, али наметање карбонских такси индустрији значи останак толико милиона људи у беди, толику вероватноћу грађанских ратова, нереда (које можда баш неки лобији прижељкују) и сл...
Тако и овде ствари стоје. Не бих се ја ни укључивао у причу да нисам чуо "аргументе", изговорене високим це, како је ситуација драматична, јер сваки хиљадити оболео од морбила (малих богиња) може имати озбиљне проблеме, а можда на сваке 4000 оболелих један умире. При томе Предраг Кон (иначе отац евровизијског Марка Кона) рече како је то пета болест по смртности. Да ли такви слушају себе шта говоре?!? На страну могуће негативне последице вакцина (а и сами признају такву могућност), постоји опасност да ако сад држава тако нешто наметне, сутра ће нам одређивати шта смемо јести, или можда шта гледати на ТВ , а све то "за наше добро". За тако нешто постоје историјски примери; if you tolerate this your children will be next - заправо овде деца треба да буду прва! Па да направимо кост-бенефит анализу. Дакле, с једне стране могућност озбиљнијих здравствених проблема мања од један према хиљаду (много мања, јер прво се треба заразити чак и ако ниси вакцинисан), са друге стране пузајуће успостављање тираније које ће стићи - па оно док не скувају жабу...
То је једна ствар. Друга, секундарна али не и небитна подсећа ме на Ничеове речи - методе свих поправљача човечанства биле су неморалне. Поменути Кон је дизао фрку ономад кад је био птичји, или беше свињски грип, оно кад је Млађа купио за наше паре вакцине, па је требало да се потроше. Онда се и овај са слике вакцинисао (можда баш као на слици), и преЦедник Тадић (проф. Антонић рече да би било занимљиво видети да ли су му стварно убризгали вакцину или неку водицу, да ли стварно верује у своју пропаганду). Сада Кон диже фрку око морбила (оболело око 80, још нико није умро) а ћути као риба поводом нове епидемије грипа, који је сад само сезонски, а однео је можда 20 живота. Али сад изгледа и нема довољно вакцине, дакле нико се није на време уградио... Са друге стране, родитељи који хоће да вакцинишу децу то не могу тако лако - мало, мало па нема о државном трошку, а нешто ни о свом не могу у апотекама. Ваљда се чека законска обавеза, па фамозна реч - тендер.
Да резимирамо, евентуални ризик од невакцинисања (што је као и много шта друго одговорност родитеља) је толики да не оправдава ризик од смањивања грађанских слобода и државног криминала. На њихово да вакцине буду обавезне ја кажем - сиктер бре!
Иван Вукадиновић


 
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део