Симаргл – Огњебог





Још једно од мање познатих божанстава наших старих је Симаргл или Огњебог којег славимо 14. лажитраве (односно априла). О овом богу нема много података. Тако, српска Википедија каже: Симаргл је божанство Источних Словена, нејасних функција. Није утврђено да ли је у питању једно (Симаргл) или два божанства (Сим, Регл). Сматра се да је његова улога била да „смири“ тј. да отера зиму. Његово или њено време је крај марта и почетак априла, а цвет је висибаба. Сматра се да има два лица: Бабу Марту која одлази али воли да „претреса јастуке“ (перје које пада са неба=снег) и друго лице, лице дечака који својим стопалима топи снег и доноси пролеће. Поштован је и током целе зиме му је приношена жртва у виду пернатих животиња или перја, „да се не разљути баба, што мора јастуке да претреса и не остане вечно“.

Сајт Пројекат Растко се ограничава на две од горенаведених реченица – да је божанство нејасних функција, и да су можда то два бога – Сим и Регл. Сајт The White Goddes наводи да је представљен као грифин са телом пса, и да је идол (кумир) бога био у пантеону Великог Принца Владимира од Кијева.



Блог Старославаца се позива на Несторову Хронику “Повест минулих лета”, те наводи да је на брду изнад Кијева у оквиру тзв. кијевског пантеона уз Перуна, Хорса, Дажбога, Стрибога и Мокош, постојао је кип бога Симаргла. И овде се даје ограда да имамо мало доступних извора, те да је можда реч о два божанства – пошто се у средњевековним натписима име бога јавља спојено или одвојено. Тумачећи раздвојене називе Сим и Ргл, по Спасоју Васиљеву, добићемо име једног божанства које гони зиму. Симаргл је познат и као Огњебог - словенско божанство огња. Постоје, такође, мишљења да се не ради о словенском богу. Луј Леже у Словенској митологији пише: „Уопште Симаргл не припада словенском пантеону; и немогућно нам је још знати, које је божанство је у ствари хтео тим именом означити руски хроничар“. Често је Симаргл представљен слично митолошком бићу „грифон“, а према неким истраживачима (Нидерле) његово порекло је из Персије и у вези је са крилатим бићем симургом.

Даље на блогу Старославаца се наводи: Осим имена Симаргл постоји и назив Семаргл (Семaръгл). Ово име најчешће се везује за број седам (руски семь - седам) па има мишљења да је реч о седмоглавом божанству - СЕ(д)М(о)Р(о)ГЛ(ав). Број седам може повезати Симаргла, као соларно божанство, са седам летњих месеци. Летњи месеци почињу лажитравом (априлом) и завршавају се шумопадом (октобром). Управо зато Симарглове дан неке родноверне заједнице обележавају у месецу лажитрави, тачније данас. Симаргла, преко Огњебога, доводимо у везу са ведским божанством ватре Агни. Сретен Петровић повезује реч јагње са Агни, односно Огњебогом, па даље каже: „Велика светковина о Ђурђевдану код Срба, која је повезана са ритуалним клањем јагњета, представља пример од прворазредног значаја за разумевање поменутог култа, односно соларног божанства - свеједно како се оно именовало“. Не треба да подсећамо да је Јарилов дан, који је претеча Ђурђевдана, такође у априлу (лажитрави).

Овде треба указати на неколико ствари. Као што сам већ писао о вишеглавим божанствима, број глава (или лица, што може бити битна разлика) код богова старине није небитан. Ту сам полемисао са мишљењем Петаконија изнетим у раду: О божанствима са више глава код балтичких Словена (Триглаву, Световиду и осталима), објављено у књизи Пад Арконе, Растко Костић. Петакони се везује за чињеницу да више глава божанства означава његову универзалну визију, моћ да види све. Међутим ја сам у тексту Соларна словенска божанства: Вишеглави богови и Свети коњ истакао још једну другу димензију.

Четири главе могу значити четири стране света, или четири правца кретања, такође и четири годишња доба. С тим у вези, размотримо пету главу у смислу соларног положаја у времену, такође и у простору. Ако би четири главе означавале простор или време кроз који Сунце пролази, пета је само Сунце! Видесмо да је пета глава код Поренута другачија. Посебно је занимљив случај седам глава. Несумњиво свети број седам има соларно значење, у смислу сунчевог циклуса. Сви знамо да има седам дана у недељи, и тако је скоро свим календарима света. Но, одакле баш број седам? Бал Гандахар Тилак, индијски националиста и борац за ослобођење од британске колонијалне управе, изнео је своју арктичку теорију, која до данас није оповргнута. По њему ако не човечанство, оно барем цивилизација води порекло са хиперборејског севера, самог Арктика, који је некада имао пријатнију климу. Но, Сунчев циклус је и тада био као данас. Број седам означава број месеци током којих је Сунце видљиво у областима најближим самом Северном полу (добар део тог периода уопште не залази). У најстаријој религији Аријеваца, кочија Сурје (бог Сунца) има седам коња. Има ли то везе са седам глава словенског божанства?

На сајту Старославаца даље се наводи: Симаргл (Огњебог) је био везан за кућно огњиште, дом, породицу, али и за свету ватру која се палила током верских обреда. Један од истраживача, Брикнер, у својој „Словенској митологији“ долази до закључка да Симаргл, као и Род, штити породицу и да је према томе кућно божанство. Може се рећи да је Симаргл персонификација ватре, која је за Словене представљала светињу и због чега су јој приписали божанске карактеристике. Осим божанства огња – Симаргла или Огњебога, у словенском фолкору наилазимо и на духове ватре – божанска и вилинска бића која на различите начине помажу људима. Тако у фолклору уралских Словена наилазимо на Варницу Скакалицу, ватрену вилу која сељацима показује место на коме се налазе златне руде, а ту су и лутајуће светлости, „блуднички”, које су прецима Лужичких Срба показивале пут кроз мрачне пределе. Натко Нодило спомиње Креса и Кресника – персонификације свете ватре која се палила на пољима и узвишењима, а у ове ватрене духове веровали су вероватно сви Словени са простора бивше Југославије. Видимо да су Симаргл, Крес и остала биће били не само духови ватре, већ и сам божански огањ, који је за Словене био светиња над светињама. Зато, да бисмо боље разумели Симарглову природу, морамо покушати да схватимо шта је огањ значио за наше претке и какву је улогу играо у њиховим животима.



Како су Словени уопште долазили до ватре? Она се најчешће добијала трењем дрвета о дрво, да би се касније делила међу становницима села. Таква ватра називала се „живом ватром”, а њено одржавање представљало је како питање одржавања живота, тако и верску дужност. Ватра је пре свега била везана за кућно огњиште, место које је се код старих Словена такође сматрало светињом. Постоји више разлога за то. Огњиште је било физичко и духовно средиште око кога се окупљала цела породица, што због припреме и конзумирања хране, што због обављања ритуалних радњи. Оно је истовремено било извор топлоте, место на коме се припремала храна, као и место на коме су приношене жртве. Због тога је огњиште представљало предмет верског обожавања, култно место коме је стари Словен прилазио умивеног лица. Огњиште се повезивало и са духовима предака. Ту је живео и домовој – дух који штити кућу и укућане. Изнад огњишта висиле су вериге, свети предмет на који су качене жртве као што су глава црног петла, животињске длаке и изнутрице, птичја пера итд. Простор око огњишта је, дакле, у себе укључивао читав низ светих предмета, али највећа светиња била је божанска ватра која је одржавала живот нашим прецима, ватра која је била физичка манифестација бога који се брине о животу укућана – Огњебога или Симаргла. Симаргл је на овај начин био повезан са кућним огњиштем. Међутим, ово божанство повезује се и са обредним ватрама, односно, ватрама које су паљене током вршења ритуала. За овакве ватре сматрало се да имају моћ преображавања и прочишћења, па су их сељаци најчешће прескакали или преводили своју стоку преко њих. Прочишћујућа моћ ватре имала је тако да омогући заштиту људи и стоке од злих сила.



Вратимо се питању порекла. Како видесмо Луј Леже наводи да није реч о божанству које припада словенском пантеону, па бисмо могли закључити да је реч о “страном богу”. Постоје мишљења која упућују на индо-иранско порекло, што добија на значењу с обзиром да је реч о богу ватре, а знамо колики је значај ватре у староперсијској религији. Овако једноставно дати искази могу значити било шта, но расветлимо их... Кад се каже индо-ирански то асоцира на заједничко индоевропско (аријевско) порекло. Реч је о Скитима и сродним народима као што су Сармати. Подсетимо се да је Плиније Млађи у првом веку нове ере помено кав кавкаски народ Серби или Сербои (Σερβοι). Према Тадеушу Сулимирском, то је аланско (индо-иранско) племе које је било део Атилине војске, тако су дошли на Карпате где су се помешали са Словенима, којима су владали. Постојали су и Сармати Роксолани (из аланског ruxs alan = светли Алан, лат. Roxolani, грч. Ροξολάνοι, од иранског Raochshna = бело, светло, такође и светли, сјајни), а сетимо се да су Русе многи тако звали. Они се од првог века насељавају на северној обали Дунава, где ратују против Римљана. У околини Зрењанина пронађени су њихови гробови. Подсетимо се да сам израз бог долази преко иранских народа од санкритског “бхага” (Бхагавадгита). Тако да за божанство иранског порекла не можемо рећи да нам је потпуно страно.

На крају, а с обзиром да је тема осетљива због мало података о овом богу, осврнимо се на проблем историјских извора и ригорозности у прихватању података. Историјским изворима у “класичном” смислу сматрају се само писани и неспорни (?!) подаци. Тако гледано с обзиром на оно што нам сервира “званична” историја (бечко-берлинска школа) о словенским боговима постоје само подаци из извора њихових непријатеља – германских или грчких свештеника и аристократије. Ригорозност може бити оправдана тиме што се на основу аналогија многи не задржавају на хипотезама, већ смело иду даље, па ће рецимо на основу неспорне етимолошке сличности речи Агни, огањ и јагње исплести причу о војскама које прелазе велике реке, воде ратове о којима историјски не знамо ништа и сл...

Овако нешто је сасвим легитимно – у књижевности. Лично, као писац служио сам се тим начином, а како сам уз то и писав фантастике (у ширем смислу) имао сам додатни отклон – ако ће неко као историјски извор да узим подземно краљевство или древне ентитете, што се мене тиче може слободно да тако узима и било шта друго што написах. Међутим, овај приступ није имао (комерцијалну!) прођу у одређеним слојевима заинтересованих на те теме, који би само одмахнули руком и рекли “белетристика”. Да сам производе своје маште (коју ми сада неки други замерају) изнео као историјску чињеницу, вероватно би се не мали број људи на то “ложио”. Но, нисам изабрао тај пут, а онима који то раде објављујући “историјске списе”, или денбрауновски тврдећи како им се романи заснивају на историјским открићима – на част им.

Међутим! Етимолошка сличност појмова “Агни”, те “огањ” (онда и бога огња) и “јагње” не могу се негирати. Као и што је легитимно размишљати зашто божанство има баш седам глава, шта тај број симболизује? Као што је легитимно поставити питање колико су нам страни они које антички извори помињу под истим именом као и наш народ. Или о заједничким својствима богова међу народима који и “званично” имају исто (идоевропско) порекло. Тиме наравно, и ту треба бити опрезан, нећемо рећи да су Агни и Огњебог исто, али можемо претпоставити да имају заједничко порекло, из којег се изводе све сличности. Овде нам не помажу званично-историјски (писани и као такви прихваћени од стране историографских цензора) подаци, него пре упоредна лингвистика и антропологија. Само тако можемо имати целовити поглед на нашу древну веру и повест (оно што је стварно било а не само оно што нам је одобрено да сматрамо како је било). Инспиративни бог ватре једна је од коцкица тог мозаика.

Иван Вукадиновић

















Коментари

  1. Interesantno je to sto kada je radjena analiza tih grobova na forenzici, utvrdjeno je njihovo slovensko poreklo, ali je kategoricki odbijeno od vodje arheoloskih radova kao nemoguce...

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део