Метафизика: Најбољи од могућих светова

Теорема: Овај свет је најбољи од могућих светова (Лајбниц).

То је зато што онтолошки бољи свет није могућ.

Лема1: Готфилд Вилхелм Лајбниц (1646-1716) био је немачки филозоф, математичар, проналазач, правник, историчар, дипломата и политички саветник лужичкосрпског порекла. Између осталог, бавио се и теодикејом (у преводу оправдавање Бога, односно одговор на питање откуд зло у свету), датом углавном у истоименом делу (Лајбниц). Ова теодикеја се разликује од „уобичајене“ по томе што зло не тумачи човековим грехом (или падом), односно слободном вољом. Мада је Лајбниц покушавао да уклопи слободну вољу с детерминизмом, његова теодикеја може и без тога.

Занимљиво да је он на неки начин увео појам паралелних (алтернативних) светова. Каже, можемо замислити свет у којем Адам није појео јабуку, Јуда није издао Исуса, а Брут није убио Цезара. Међутим, Бог је од свих могућих одабрао овај свет, а како је Бог најбољи, такав је и свет. Најзад, замислимо шта би све било другачије да су били другачији догађаји (рецимо у рајском врту). Нико од данашњих људи онда не би ни постојао, па шта има онда неко да се буни. Ови „паралелни светови“, ако ћемо гледати из угла данашње квантне механике нису као Еверетови , више одговарају Копенхашкој интерпретацији, односно постоје „само у потенцији“. Има неког смисла, ако бисмо на Бога гледали као на „универзалног посматрача“ квантних догађаја.

Лема2: „Да је Бог, под претпоставком стварања, још увек активан у процесу креирања човека, био би принуђен да ставља човечанство у оскудицу с времена на време, или се разум не би развијао. Исти је случај и у нешто другачијем сценарију, да је подесио универзум тако да природни закони натерају свет да произведе разумна бића. Оскудица је нужна за развој разума“ Божидар Маслаћ, Филозофија Конана Варварина.

Другим речима, кад се нешто добија, нешто се и губи, то је универзални закон термодинамике. Човек то осећа, ако о таквим стварима уопште мисли, па нам зато скоро све утопије изгледају као антиутопије. Узмимо, на пример Елое из филма Времеплов (стара верзија). Уживају полуголи на сунцу поред бистрог потока, воћке им падају у руке. Рај, рекли бисмо… Онда неко падне у реку и почне да се дави. Нико се не цима да му помогне, осим нашег путника који дошао из овог несавршеног света. Касније, он погледа њихове књиге на полицама, које се распадну на додир у хрпу пожутеле хартије. У рају књиге нису потребне. Још касније сазнајемо да постоји и друга раса, Морлоци. Они живе испод земље, и људождери су. Једу, наравно, Елое. Сирене се огласе, а ови послушно иду до уласка у подземље, на кланицу.

Да сам тај путник, нисам сигуран на чијој бих страни био (он наравно спасава Елое, глупост им је опростио). О много чему одлучујемо да основу препознавања образаца, а Морлоци, како су описани у филму, дефинитивно нису лепи. Нисам ни ја неки лепотан, али ипак су ми Елои некако изгледом, формом, ближи. Дакле, инстинкти би били на страни Елоа. Али разум, мој разум, био би на страни Морлока, који су интелигентнији и боре се за опстанак. Осим тога, Морлоци су подземни, а подземље је спас. А овце су ионако за шишање, понекад и клање…

Већ смо видели у Метафизика: Зло да би свет апсолутне утопије, истости, био до те мере био нестваран, да не бисмо могли рећи да уопште постоји (не према нашим мерилима, Дефиниција 9 (Нуај)). Овакав свет био би нам и досадан, зар не… Међутим, ако део света почне да примењује таква утопијска правила, он ће по правилу постати жртва другог дела света, који их не примењује. Другим речима, утопије постају жртве својих пројеката, начина мишљења, ако су преозбиљно схваћене. Данас можемо видети последице западне утопије мултикултурализма. 

Погледајмо шта рече мало даље већ цитирани аутор: „Непремостиви проблем либералних друштава је што рационалност која је њихова главна одлика уводи природни одабир на мала врата. Друштво тако губи своју заштитничку улогу. Природа и њени сурови закони у којима преживљавају најјачи, најсрећнији и најспособнији пресликани су у тржишним привредама. Друштво нема свој самостални идентитет, друштво јесте природа.“ (Маслаћ) 

Приметићемо само да нису ни социјалистичка друштва напустила овај дарвинизам, само су га преузела на себе. Упоредимо чопор и кошницу, обе организације делују по природним законима, само што кошница у већој мери посредује између јединке и спољног света. То је поменута заштитничка улога. Докле год су социјалистичке земље одржавале тако схваћени дарвинизам (рецимо – колективистичком паранојом), оне су могле одржати свој систем. О проблемима „друштва“ бавићемо се више у следећем делу, који се зове Етика.

Доказ: Погледајмо прво шта значи оно онтолошки бољи свет? То не значи свет „бољи“ по овом или оном критеријуму, бољи за некога, а за некога онда (скоро) нужно гори. Рекосмо у претходној леми – ако се нешто добија, нешто се и нужно губи. Било која организација плаћена је обавезно већом ентропијом на другој страни. Пре или касније „ђаво дође по своје“. Онтолошки, суштински бољи свет, био био онај у којем не би било зла, а то је немогуће у свету каквим га себи можемо предочити (Метафизика: Зло). Зато је ово најбољи од могућих светова, јер бољи није могућ.

Међутим, Шопенхауер је насупрот Лајбницу изнео став да је ово најгори од могућих светова. Приметимо да ова два суда нису међусобно контрадикторни, него контрарни (Петровић). Другим речима, ако већ не можемо замислити другачији (бољи!) свет, који би био статичан, јер динамика је услов постојања Универзума као таквог (Дефиниција 9, Нуај), можда бисмо могли претпоставити свет тако устројен да „вештачки“ генерише патњу, преко потребе која настаје међусобним сукобом тежњи. То очигледно није случај са овим светом, па Шопенхауер није у праву (Маслаћ).

Међутим, Шопенхауер је у нечему другом у праву. Његов опис света није погрешан, ако не гледамо вредносне судове. Овај филозоф сматра да је борба природних сила за задобиће материје нешто есенцијално природи, где је свака тежња, свака снага, спречена да себе потпуно оствари. Воља се објективира у посебним идентитетима који су у сукобу једни са другима. Спречавање воље услед препрека (фрустрација) је трпљење, а постигнуће циља зовемо задовољење. Суштина света је безгранична, безразложна и бесциљна тежња (барем на нивоу Универзума – оп. А.) Ако би задовољили све тежње, на светском плану, уништили би вољу која је суштина света, па никаквог света не би било. (Маслаћ)

Тиме смо опет дошли до закључка да онтолошки бољи свет није могућ. Шопенхауер је овакво стање назвао најгорим од могућих светова, што држимо да је ствар укуса. Аутору овог дела много су драже речи његовог омиљеног владике који рече: Нека буде борба непрестана / Нека буде што бити не може / На гробљу ће изникнути цвеће / За далеко неко покољење.

Иван Вукадиновић