Американци
Када сам чуо за серију Американци (The Americans) добио сам логично питање - шта мислиш ко су Американци? Премишљао сам се, па сам добио и одговор - Руси наравно! Руски (совјетски) шпијуни који живе тамо годинама, наравно под лажним идентитетом, нико не може да их провали... Нешто касније сам и ја рекао другару за ту серију (већ под утисцима) и питао га то исто. Када сам поновио одговор који сам раније добио, он је рекао спавачи. Да, тако се говорило, има неког смисла, само треба имати у виду да је тешко да они "спавају". Једноставно, они су најбитнији ресурс Резидентуре и СССР није могао допустити да његови људи просто чекају дубоко прикривени, па се онда активирају кад добрано загусти, рецимо... Не, они су имали масу задатака, што видимо у овој серији. Мада, треба имати у виду да њихов посао није ни издалека био занимљив као у овој серији, како видимо у овом клипу. Посао шпијуна је по правилу много досаднији, разумљиво је да би такву серију мало ко гледао...
Треба имати у виду како њих зове ФБИ, коме је посао да их хвата. Користи се назив илегалци, што јопет вуче две линије асоцијација. Исти ФБИ и амерички политичари данас много више говоре о другим илегалцима - имигрантима. Наравно, неко из Србије ће се сетити Отписаних, једно јутро после ко зна којег гледања једне од епизода рекох - јебеш Марвел!
А кад сам почео да гледа серију која има чак 75 епизода (шест сезона), чуо сам у једном разговору две ствари које су ме купиле за даље, осим самог квалитета од прве сезоне... Једна је да у овој серији нема правих негативаца, осим једног коме је томе близак (у другој сезони веома апријатан лик који ради за ЦИА на непопуларном послу помоћи контрашима у Никарагви; он ради гнусне ствари да би преживео, а неко је покушао да га уцењује његовим геј склоностима; ипак, испоставља се да овај лик није крив за убиство које је обележило ову серију).
Друга је да су аутори серије одбили сугестије да лошије прикажу Русе због тада актуелне политичке ситуације (претпостављам анексија Крима 2014.) - задржали су балансиран став. Серија наравно није ни проруска ни прокомунистичка. Балансиран став је занимљив кад имамо у виду реално присутне људе ангажоване око сценарија, које лично не миришем, а наравно да их не сматрам објективним или балансираним - један је Оливер Норт, ангажован око тих ствари са контрашима и Средње Америке, на суду тврдио да је кршење закона била његова патриотска дужност (друга сезона); друга је Маша Гесен, жестока критичарка Путина, у серији ангажована по питању догађаја пред Перестројку (шеста сезона).
Одлучио сам да одгледам целу серију, па онда пишем, што ме је довело у тешку позицију. С друге стране, биће само умерено спојлера, јер тешко је са нешто препричавати. Радња серије има масу заплета, па сам некако током гледања почео да водим рачуна о неком појединачно кад се ефекти испоље, па онда се присетим шта је све било. Таква тактика није савршена, јер убиство на крају прве епизоде друге сезоне ми је скоро па промакло, а оно повезује радњу у целој тој сезони.
Како ћемо сада? Ово није серија о шпијунским заплетима него о породичном животу двоје главних актера. Ипак ћемо прво видети чиме се они баве, што описује политичку ситуацију тог времена. Онда ћемо преко неопходне глуме нормалности прећи на њихове компликоване животе - шта живот прикривеног агента са породицом у ствари значи. Видећемо портретисање најбитнијих ликова. И пред крај, нешто о заплету што нисмо покрили кроз ове теме.
Радња серија је смештена у почетак осамдесетих, мада је било идеја да то буде десет година раније, са децом цвећа и ратом у Вијетнаму. Ипак се ова одлука показала као боља. Реч је о времену кад је Реган дошао са реториком напуштања детанта и ломљења комунизма, па онда прешао са речи на дела. Са совјетске стране био је остарели Брежњев, а после њега не много убедљиви ликови који су нешто покушали, све до Горбачова.
Послови двоје агената имају веома широк распон. Једно је и данас сасвим прихватљива подршка у борби против неправди (могли бисмо рећи и прогресивно, да та реч данас није добила бљакав призвук). Наведимо ту помоћ борби против апартхејда (неутралисае јужноафричких агената) или поменути контраши, односно одбрана независности земаља Централне Америке - и данас је Норијега верни руски савезник. Такође је веома прихватљив циљ разрешавање конфузних ситуација које би довеле до рата суперсила. У прво сезони имамо атентат на Регана, те изјаву начелника америчке војске (чувени Александар Хејг) да држи ситуацију под контролом, што је совјетском уху звучало као државни удар. Иронично, у истој сезони ће један неспоразум (али ту се већ посао меша са приватним) платити главом агент ФБИ, а касније и КГБ-агент на мастиљарском послу у руској амбасади. Елизабет и Филип ће када буду хтели да свој посао покажу прихватљивим, а видећемо када ће то бити, овај део наводити као свој кључни задатак.
Добар део овог посла заснива се на идеји Mutual Assured Destruction (MAD), како се зове једна епизода. Идеја да паритет међусобног уништења чува светски мир. Обично се односило на нуклеарно оружје, које још увек може да неколико пута уништи планету, али се ширило и на друга оружја масовног уништења. У четвртој и део пете епизоде имамо мучну крађу ЛАСА вируса из америчке лабораторије, од те болести је умро један илегалац који је живео соло, а један битни лик из совјетске амбасаде се обратио ФБИ-агенту. Када је вирус најзад дошао у Русију он није чуван ради паритета, него је употребљен на авганистанским побуњеницима, када су чули Елизабаета и Филип су преиспитивали своју лојалност...
Егзекуције су наравно саставни део посла, као и убиства када је то нужно. Елизабет је рекла својој ћерки да убија само у самоодбрани - занимљиво да то може значити не само физичку одбрану, него неко мора бити убиВен просто зато што је видео ове агенте. Филип ће убити човека у бусу за аеродром док чујемо музику Soft Cell - заиста интересантна употреба ове песме.
Ипак убиство двоје дисидената у стану где је њихово дете, макар они већ радили за ФБИ, тешко да је нешто чиме би се могли похвалити. Многи људи су убијени грешком, погрешном проценом, рецимо момак који је радио на стварању жита отпорног на паразите - како је у све укључен руску дисидент, сматрали су да је циљ заправо загађење и уништење совјетских извора хране. Елизабет је натерала једну стару жену да се убије зато што је исувише знала, итсл.
Наравно (овде се већ приближавамо приватним животима, колико су они могући...) добар део посла своди се на манипулацију - сексом и поверењем. И невезано за конкретне задатке овај шпијунски пар мора да одржи привид нормалне америчке породице. Параван посао је туристичка агенција (оправдава често одсуствовање од куће). Ту су друштвени контакти. Док Филип и ту делује често повучен, Елизабет је права краљица лажних осмеха - можда је глумици помогла њена ранија улога.
Посао доводи до бизарних заплета код којих су неки више смешни као кад Елизабет као сестра присуствује Филиповом венчању (дакле оца своје деце) са Мартом која је његова мета. Дакле, тога нема ни код Барбаре Сидни. Много је тужније кад Филип пита Елизабет (за савет) да ли да има секс са ћерком запосленог у ЦИА, која је тек мало старија од њихове Пејџ. Или кад Елизабет намешта секс и каснију кривицу мужу своје (већ) пријатељице, што јој наравно тешко пада... Доћи ћемо до тога ко је Филипу ЈЕДИНИ пријатељ, мада то већ нема везе с неким задатком.
Филип и Елизабет су права америчка породица, са двоје деце, ипак без кућног љубимца. Одгајати децу са таквим послом није мали проблем. Још ако једно дете почиње да сумња и све одлучније тражи истину. Ако морате да му признате и заједно живите са прикривањем. Ако не само да то дете зна него је циљ да и она постане совјетски агент. То је иначе био свети грал тајних служби, велики страх Американаца - савршени шпијун рођен у Америци који може проћи безбедносне провере. Остављам читатељки да закључи зашто то не би био неки пореклом Американац који је уцењен или вођен идеализмом (заправо у овој серији видимо који су проблеми са обе врсте људи). Наравно, овде говорим о Пејџ, Хенри је био много мањи проблем, мада и он пролази кроз занимљиву трансформацију. Од треће до краја шесте епизоде је укључивање Пејџ главна тема, уз њу ту је и како посао утиче пре свега на Филипа.
Па да пређемо на ликове.
Филип посао обавља конкретно, некада са страшћу, али често делује као да је то преко курца. Његова главна мотивације је ипак Елизабет и њихова деца, како их сачувати. Филип је имао тешко детињство у Русији (Новосибирск) и убио је каменом другог клинца који је хтео да му отме хлеб. Те ствари га стално прогањају. Развија склоност ка психотерапији. Дете из младости, виђење са његовом мајком која је исто агент, касније у много мањој мери однос са Мартом која му је задатак трује односе са Елизабет. Када је у питању само секс нема проблема, али овде има емоција. Филип жели да се повуче још у првој сезони (заправо помиње промену стране), али то ће урадити делимично тек на крају пете сезоне. Правог повлачења за њега не може бити, док је у Америци.
Елизабет је много ратоборнија и идеолошки одлучна. Како сама каже, она је одрасла са навиком да се буде тврд. Током тренинга била је изложена силовању. До краја она неће посумњати у власт своје земље (практично ни тада, али званичне власти већ узимају мекши приступ, ту је и дилема која је права страна, коју сама мора да разреши). Од строге мајке, до агента који је бржи на обарачу, Елизабет одаје однос чвршће од Филипа. Ипак, неки задаци ни њој не могу лако пасти.
Размишљао сам како ће изгледати кад Стен провали Филипа и Елизабет, кад сазна да су они руски агенти. Деловало ми је да ће се то догодити. Да ли ће бити као кад Хенк сазна ко је Хајзенберг? Кад ми је овај клип искочио на тјубу, то је већ био спојлер за Брејкинг Бед... Али реакција није могла бити таква, Стен је другачији карактер - тихи убица. На самом крају имамо коначну проверу његовог карактера.
Олег је други на линији доброте карактера, иако сам на почетку (друга сезона) сумњао да је он тај делимични негативац. Склон цинизму и неком сопственом виђењу он и поред свих проблема (смрт брата у Авганистану, смрт драге Нине) неће издати своју земљу, осим једном за опште добро, како је он видео. На крају завршава у америчком затвору, при чему оно што саопштава Стану је опет у општем интересу, а не нека његова погодба.
Марта је Филипов посао. Шази је имао Аполо-агенте, којима је посао био да заводе неугледније жене, типично секретарице, које су могле знати битне ствари које би онда у кревету или где већ саопштиле свом драгом. Иако делује да је она једноставна, Филип ће рећи да је заправо (била) компликована. Од илегалног абортуса у младости до неуспешне везе са Стеновим колегом који ће платити главом кад случајно уђе Филипу у траг.
Филип говори у прошлом времену јер Марту никада више неће видети. Суочени са њеним неминовним хапшењем КГБ-овци (у серији под звучним именом Центар) не одлучују да је једноставно убију, што би било много лакше, већ да је извуку у Русију. Она пристаје иако је већ пољуљаног поверења у Филипа. Можда зато што из америчког живота ништа не губи, осим контакта са својим родитељима. Када у Москви каже Габријелу (задужен за Филипа и Елизабет, тад већ у пензији) да све зна, то укључује и то да би алтернатива животу у земљи о којој ништа не зна било њено убиство.
Нина. Деловало је да ће се она извући, више је била видра, а Марта не, али било је обрнуто. У старту уцењена због ситног шверца који би је скупо кошта пред совјетским властима она пристаје на сарадњу. Али кад су убили њеног колегу и кад је напредовала и положила заклетву, онда одлучује да се сама пријави. Постаје двоструки агент, у вези извлачи податке од Стена, можда може и да га заврбује... Да ли га можда воли и ако зна да је он убио њеног колегу?! Али Нина пада. У затвору ради прљаве ствари да се извуче, стално нови задатак. Помаже Јеврејину који је пребегао у Америку па су га силом вратили (шта мислите ко?) јер је битан научник да пошаље поруку својима. Мени није деловало као огроман прекршај, али ухваћена је у томе и то је био њен крај.
Пејџ. На крају, најзанимљивије је како кроз све пролази дете које сазна да су родитељи руски агенти, дакле раде за званичног непријатеља Америке, земље у којој одраста. Пејџ је одлично осмишљен и феноменално одигран карактер. У другој сезони је појам савршеног оружја, детета илегалаца које је у послу, постао јасан као и да јој такву судбину спремају (Центар, и поред противљења, пре свега Филипа). Кад сазна и кад почне да се обучава, њен однос са мајком, донекле и оцем, постаће нека врста осовине серије. Ту је и њен активизам, како се њена прогресивна стремљења везују за историјски материјализам, иако је она активна у верској организацији и томе посвећена.
Мој осећај је био да ће када најзад открију ко су својој ћерки, па чак и њеном свештенику, Филип и Елизабет бити дочекани као да су рекли да раде за Гестапо. Ипак, бар у овој серији, испада да КГБ није имао тако страшну репутацију. Могуће зато што ликови (рецимо тај свештеник) не виде америчку страну у Хладном рату као морално супериорну.
Најзад, шта још није речено о заплету. У првој сезони Филип живи одвојено од Елизабет и породице, посао даје данак. А она је далеко од типичне мајке. Када је рањена и Филип је спасава она му на руском каже да се врати кући (што је тада њихов амерички дом). Друга сезона почиње дружењем са другим паром илегалаца и њиховим убиством. То је добар део заплета сезоне уз оно са контрашима и заплетом везаним са Нину (Стена и Олега). Видимо мрачну страну идеје да се сопствено дете уведе у посао и неминовност тога.
Трећу и четврту сезону Пејџ се више сазнаје и сумња што је стална тензија у односу на њене родитеље, уз све комплексније задатке. Један од врхунаца је кад паралелно Филип има своје већ познате сумње, Пејџ говори свештенику да су јој родитељи шпијуни (нису Американци!) док на телевизији Реган говори свој Evil Empire Speech. Иако се никад не бих сложио са оним што је ту речено, фасцинантна је директност не тако честа у политици којом је порука пренета.
Пета сезона је нешто спорија, али бременита питањима и можда најбоља. Сазнање да је вирус који су украли употребљен буди сумње. Занимљива је епизода Dyatkovo у којој је задатак да убију жену коју СССР оптужује за ратни злочин током ДСР - убиство совјетских заробљеника. Занимљиво је да ми не сазнајемо шта се заправо догодило, она као да не покушава да одбрани оно што је тада радила, већ њен живот у Америци. Моја процена је да су њу Немци силовали, а касније је један држао као љубавницу, можда мислио да је заљубљен што је био чести случај (обично везан за Јеврејке и чуваре логора). То би објаснило зашто је послата у Немачку где је у болници дочекала крај рата. Али ми то не сазнајемо, случај њене егзекуције остаје морално дубиозан, мада не сасвим неприхватљив. Елизабет је ту одлучнија од Филипа и онда каже идемо кући - али шта је тада кућа, можда Русија?
Најзад, шеста сезона је ниво више у сумњама - сада није само сумња у совјетску страну, већ шта је заправо преставља. Јер неко покушава да смести Горбачову и Центар то сазнаје. Није чудо да је Клаудија ту хардлајнер (она је на почетку и крају серије координатор Филипа и Елизабет, бед ес маторка коју је Елизабет једном оплавила, па ипак су изгладиле односе, мој омиљени лик, жао ми је што је нисам посебно обрадио у овом блогу, на крају би рекао да је она нешто као Пушач, практично неуништива, у рату је била снајпериста). Ни Филип нема дилема, што укључује шпијунирање своје жене са којом је захладио односе (у петој сезони су имали црквено венчање, Богу у кога не верују доста су и њихова имена с којима су рођени). Елизабет је та која ће морати да одлучи.
Паралелно, док изгледа да ствари иду повољно и Пејџ се спрема да буде као агент убачена у структуре моћи, обруч се стеже са друге стране. Стен почиње да сумња (ех, како то после свега звучи) и истрага долази до њихових идентититета. Он је случајно живео поред њих, Филип му је постао најбољи пријатељ, док је он Филипу једини пријатељ. И он ће морати да донесе одлуку. Одлуку ће донети и Пејџ, да ли ће се вратити са родитељима у Русију...
За крај још једна ствар, која нема везе са самом серијом. Фразе као што су оснаживање жена већ неко време доминирају америчком продукцијом филмова и серија. Али како то урадити? Да ли ће бити природно или политички задатак?! Видесмо, рецимо у епској фантастици, како то не иде ако је део агендр, док већ доста дуго већ постоји простор да жена буде јак карактер. Ово пишем зато што је Елизабет несумњиво јачи и агилнији карактер до Филипа, а да то "нико" није приметио, ни као нешто супер за феминисткиње, ни да критикује - заправо знам човека који је велики фан ове серије иако више воли Трампа него сву ту агенду.
Мање битан разлог је што се серија емитује од 2013, дакле нешто пре него је ова ствар са "оснаживањем" почела да се баш намеће (рецимо око 2015.) и баш ескалирала (Трампов мандат). Али серија се снимала до 2018... Битнији разлог је да су карактери једноставно одлични, а добро урађеном нико нормалан не замера (а и они злуади имају тежак задатак). Најзад, Филип има неке мушке квалитете (патријархат?) јер он се ипак бори за породицу, док је Елизабет можда спремна да домовину и више циљеве стави испред. Може се бацити поглед на оно како сам то видео код балканских шпијуна, али овде је ипак реч о аматерима, па не инсистирам...
Филип и Елизабет су муж и жена и у приватном животу, то што су иначе пар вероватно је допринело магији када су заједно у акцији. Ови глумци ће имати проблем (мада то можда неће тако видети) што ће до краја активног живота бити повезивани са овим улогама. Али ко им је крив кад су одлично играли у одличном остварењу.
Иван Вукадиновић
Музика је у овој серији боља (и боље укопљена) него иначе сасвим солидна у Breaking Bad. Долази до нивоа Halt And Catch Fire или Dark. Коришћење Bauhaus било је право откровењем посебно јер сцена укључује веома битно за серију. Али прави фаворит, оно кад сам скоро заплакао јесте растанак уз ову ратничку.
п.с. Писао сам и ја о агентима, Путовање малог дива, а ту је и шта је другар рекао у свом приказу за "Империју Зла".
Коментари
Постави коментар