Perun u Beogradu na vodi

Objavljeno na Perundan, 7531. godine

Kad je bog šetao Zemljom

 

Kad je Bog hodio zemljom… Tako se kaže kad se sećamo nekih starih dobrih vremena. Izraz uopšte ne mora imati veze sa nekom religijom, može biti prosto prisećanje na doba kada se znao red, bila je dobra muzika, pa znaš već - mogo si na klupi spavat! Vezuje se to za period SFRJ, što je zanimljivo: sekularnog uređenja sa ateističkom partijom na vlasti.

Zadržimo se na kratko na muzici, jer Platon je rekao kakva muzika takva i država. Baš ovaj komentar „Kada je bog šetao zemljom“ videh u jednom komentaru na tjubu, komentaru Zanine pesme (a čak nije Nimani, pesma je Pahulje, pahulice…). A sada neki drugi bogovi se ušetaju u školu pa tamo snimaju spot, krene moralna panika, neki Crni Cerak, Kristijan Golubović došo… šta ga znam.

Zato ćemo sad preći na sasvim drugu temu. Šta ako stvarno neki od bogova krene da se šeta zemljom, ovom našom? Bilo je u antičkim mitovima da se Zevs ili Jupiter šeta obučen ko prosjak, pa da vidi da li će ga ispoštovati. U skladu sa našim podnebljem zamislimo da je to uradio Perun, ali ga zamislimo kao prosjaka, a ne kako ga inače zamišljamo i neka se šeta Srbijom danas, njenim glavnim gradom, a to je…

Dan je bio vreo, jedan od onih kad zvezda uprži iako je još proleće. Beton se usijao, staklene kule odbijale su i pojačavale zrake neprijateljskog sunca. Beograd na vodi doprinosio je da ceo smrdljivi grad postane prava dušogupka, a kako li je u samom tom mravinjaku koji je prekinuo strujanje vazduha sa reke, te vode kojom se u svom imenu ponosio!? Da, vode je bilo, podzemne, ali Perun nije bog kome bi prijala telurička strujanja. I da, bog kad uzme telo čoveka trpi sve što bi čovek trpeo, znamo to iz jedne druge religije… Dakle trpi i vrućinu.

Ušao je u prvi kafić, sav u staklu. Konobarica se ukoči kada ga vide, a kad je zapahnu miris čudnog posetioca, ljutito ispusti poslužavnik na sto. To je primetio batica koji je ispijao svoju kafu, te ustade pokazujući nabildovano telo već srednjih godina, bez vrata, ali sa primetnim stomakom. „Jer ima neki problem?!“ Nešto mu je štrčalo ispod zeleno-žute košulje, Perun je mogao da nasluti šta. Ne, nemam JA problem, pomisli. Bog je izašao iz prostorije i nastavio dalje.

Slično se proveo i u drugom kafiću, ne stigavši da zatraži čašu vode. A već je žedneo… Na ulazu u tržni centar Galerija prošao je sam kroz ona velika kružna vrata, mladi par je izbegao da uđe s njim. Onda mu se uniformisani čuvar obrati sa „Gospodine“, pa još glasnije „Gospodine!“ Znao je da ni tu nema šta da traži. Bog je napustio zgradu.

Tek senka mosta Gazela dala mu je malo predaha od ubijajućih zraka pomahnitalog sunca, jedini hlad u „gradu“ sa malo zakržljalih stabala tankih krošnji. Nastavio je dalje prema Sajmu koji je predviđen za rušenje kako bi se ovaj megaprojekat proširio. Pesak i bare koje su se ubrzano sušile… I na brdašcu koliba od dasaka. U njoj par penzionisanih radnika. Oni su prosjaka pustili u kuću, dali mu čašu vode iz frižidera, ne baš mnogo ohlađenu… I unutra je bilo toplo, klima se u ovakvoj „kući“ nije mogla očekivati. Perun zahvali sudbini što je reč o daščanim zidovima, a nije ušao u neki od napuštenih vagona, preostalih od davno proterane železnice.

Prosjak reče da će poći dalje, ali stari par ga nije puštao. Ne, neka ostane na ručku. I na stolu se uskoro pojavi načeta vekna hleba, neotvorena salama u crevu i otvorena flaša od litar piva. Pogledao je onu salamu, nezainteresovano čitao sadržaj.

-       Ovde piše neki emulgatori, aditivi, šifre… a na pakovanju sapuna ima da je palmino ulje, borovnica… Onda bolje jedite sapun, nego salamu!

-       Vi ste pametan čovek – reče žena.

-       IQ mi je 190, samo nisam imao sreće u životu – lakonski će prosjak.

-       Mnogi nemaju sreće – odgovori mu čovek. – U ovoj zemlji je Bog…

-       Rekao laku noć – prekide ga Perun. – A šta biste vi da Ga vidite? Boga, mislim…

Pitanje je ostalo bez odgovora, skromni obed je već počeo i nastavljao se. A onda starci primetiše nešto čudno. Hleb kojeg su sekli nije se smanjivao. Slično je bilo sa parizerom. Pivo je ostajalo u istoj količini, sveže kao da je tek načeto i hladnije nego što bi bilo u njihovom slabom frižideru. I oni su se osećali nekako mlađe, svežije, zdravije… Samo je onaj prosjak ostao na izgled isti, slatko je jeo šta je bilo na stolu.

I ovaj par je jeo sa njim, barem na početku, a kada videše da se nešto neobično događa prekidoše. Perun je onda i sam završio s jelom, na trenutak izgledajući kao da mu je neprijatno.

Onda ustade i reče im samo „Ajmo!“

Delovao je mnogo svežije i odmornije, mada likom i dalje isti. Takav elan ne bi stekao jednim mršavim obrokom zalivenim sa par čaša lošeg piva. Takođe je izgledao odlučno i ulivao poverenje, pa ga stari poslušaše i izađoše iz svoje rupe.

Dan je i dalje bio sunčan, ali se na horizontu pojaviše tamni oblaci. I bilo je još sparnije, ako je to ikako bilo moguće.

-       Sada ćete videti.

Prošlo je neko vreme, sve je ostalo isto, samo se dašak vetra pojavio. Kao da se sprema oluja, a to nije u ovom gradu ništa čudno. Žena pomisli na trošnu kuću i da je bolje biti unutra za svaki slučaj. Da se sklone od oluje ili reaguju ako kuća počne da se ruši? Oboje valjda, imali su već takva iskustva. Pre nego što nešto uradi pogleda neznanca:

-       A šta to treba da vidimo?

-       Nisam ja od onih bogova koji za šest dana stvore svet, treba mi vremena…

-       Molim?! – gledala ga je u čudu, njen čovek zausti…

A onda se odjednom prosu dažd. Delovalo je kao da je iz vedra neba, ali pogled na nebo reče im da su se oblaci brzo prikupili. Počelo je da seva, grmljavina se začu praktično u istom trenutku. Ipak tamo gde su oni bili, njihova trošna kuća, tu pade tek nekoliko kapi. A nešto dalje reka Sava poče da divlja. Ni pola sata kasnije Beograd na vodi postade Beograd pod vodom. Izlozi popucaše, kao da su se neke zgrade ljuljale iz temelja. Ona obrnuta flaša nikada nije ni delovala stabilno…

-       S ovim gradom je gotovo – reče Bog. – A vi ostanite gde jeste, niko vas neće dirati.

Stari klimnuše glavama.

-       A kad dođe vaše vreme, samo se uhvatite za ruke i pogledajte u nebo.

I bi tako. Starci su ostali tamo još nekoliko godina, a kada ostariše dovoljno da se putuje u jednom pravcu, izađoše ispred svoje kuče i pogledaše se.

-       Zbogom mi ostaj druže! – rekoše jedno drugom i to su im bile poslednje reči.

Bog ih je pretvorio u dva drveta breze koja su ostala tamo do dan danas. Investitori ih nikada nisu posekli, a nije da nije bilo takvih ideja.