Oluja mačeva
Umesto citatom počinjem frazetinom - Martin je nadmašio sebe! To je naravno uradio u broju stranica (u odnosu Sudar kraljeva). Sada ovo ilustrovano izdanje ima skoro 900 stranica (solidnog formata ali takođe i čitljivog fonta). Uradio je to svakako i u pogledu kvaliteta.
Ova knjiga bi mogla da se nazove kao i jedan film: Četiri venčanja i sahrana. Tačno toliko je opisano. Pominje se još jedna svadba, dosta bitna za radnju ove knjige (Robova svadba, vidim u seriji nešto drugačija), ali ona se dogodila ranije, mi ovde tek saznajemo za nju. Venčanje Tiriona i Sanse je mučno i sumorno, ali u pravu je Tirion kada misli da je još dobro prošao. Jer Red Wedding je postala pravi pokolj, uz kršenje najvećeg tabua - gostoprimstva - ubistvo gosta (ili pregovarača) gore je i od ubistva kralja ili rođaka - kin(g)slayer. Džofrijeva svadba takođe dobija tragičan obrt, mada umire samo mladoženja. I još je najbolja (al sama po sebi) svadba Petira Maloprstića i Lize Erin - tragika će doći tek u poslednjem poglavlju ove knjige. Sahrana Hostera Tulija (kao uostalom i njegovo umiranje) je naširoko opisana, dostojanstveno uz poneki loš znak. No umrla su tri kralja (osim Džofrija još dva) - Robova "sahrana" (skrnavljenje leša) je nešto za šta čujemo, dok je Belon Grejdžoj bitan jedino po onome što ostavlja. Džofrijeva sahrana se samo jednom pominje (Tirion), u smislu troškova, mada nema sumnje da je bilo ceremonije... Mada u Kraljevoj luci niko nije mnogo potrešen.
Jasno je da prikaz OVAKVOG dela, pa čak i ako je pravi esej dužine knjižice, može biti samo fragmentaran. U tom smislu odustajem od toga da prikažem ne samo sve, nego i sve bitno - nekome u daljem čitanju može stvarno nešto da zafali, može misliti da sam zaboravio. Krenuću od stila. Uzgred, neki (britansko tržište, neki naši izdavači) su delili ovu knjigu na dve knjige - Čelik i sneg; Krv i zlato.
Teško je reći da li se u ovoj knjizi više toga dešava nego u Sudaru kraljeva. S obzirom na obim knjige, vidimo da je ovde tok nekako mirniji, usporeniji ali sveobuhvatniji. Ovde ćemo videti i poneku pesmu, što dobro ide uz knjige epske fantastike, no mnogo primerenije i zabavnije nego kod Tolkina. Ono što je bitnije to je kako rat osećaju niži slojevi. Prizori razaranja, kojima je izložen običan narod, pustošenje i raznorazni odmetnici daju ton ovom delu. Junaci dosta putuju, posebno Džejmi (novi POV - pun pogodak!) i Arja, a kad putuju imaju šta i da vide. Razaranja i zločini nisu rezervisani za jednu stranu. To su učinili lavovi (Lanisteri); ne, to su učinili vuikovi (Starkovi), tj. njihovi vazali.*
Možda sam već rekao, možda i nisam, kod Martina je napuštena perspektiva sveznajućeg pripovedača, iako se govori u trećem licu. U Tolkinovom LOTR mi znamo samo ono što zna Družina Prstena (njeni članovi), ovde znamo u svakom poglavlju ono što zna ona(j) po kome je poglavlje naslovljeno. Svako ima svoju perspektivu, point of view (POV). I ne samo da je reč o različitim saznanjima (jer naravno što zna jedan ne zna drugi) nego i različitim stilovima pripovedanja.
Stil Ketlin je u izvesnoj meri raskošan, barokni... Pored lepih opisa prirode kojom prolazi saznaćemo dosta o feudalnim kućama u određenom kraju, njenim razmišljanjima o religiji (bogovima) i slično. No to je samo deo, jer imamo razmišljanja žene i majke koja mora da se bori u "muškom svetu". Na momente mi se učini da to nije moj par cipela, ali me onda ona nekim svojim delom iznenadi! Treba imati u vidu da je to (barem u ove tri knjige) najtragičnija osoba. Tragičnija može biti samo perspektiva Sanse, ali otvaraju se onda dva pitanja, u svakom slučaju dve velike razlike - Sansa je devojčica koja dolazi do trinaeste godine i ona zna da je skoro pa nemoćna da nešto uradi. Zaista je pitanje ko onda tragičnije vidi događaje u kojima učestvuje, ili užasne vesti o sebi dragima, neko ko misli kako može nešto promeiti, ili ko tako ni ne misli... Pri svemu tome ono što Ketlin zna je čak gore od realnosti - ona ne zna da su joj dva najmlađa sina i dalje živi.
Džejmijev stil je suprotan, zapravo komplementaran. On je u suštini jednostavna osoba koju zanimaju dva stvari fucking and fighting, ovo prvo sa vlastitom sestrom. Ali život Lanistera ne može biti tako jednostavan, a videćemo kome to najviše može da zahvali. Kod Džejmija ćemo videti dosta istorije, više nego kof Ketlin, istorije iz vremena kada je postao najmlađi kraljev vitez, obučen u belo, u službi ludog Erisa Targarjena, koga je ubio. Zanimljivo je da Džejmi ima potrebu da (pred sobom, pre svega) opravda ne samo svoja zlodela iz prošlosti (ona vezana za promenu vlasti, a toga da je bacio dete kroz prozor se upadljivo ne priseća), nego i da opravda sve više dobrih dela koja čini. O Džejmiju će biti još dosta toga rečeno.
Arjin stil je jednostavan i pun akcije. Naravno, reč je o detetu koje svašta preživljava, sasvim aktivna. Dodirna tačka sa Džejmijem je kad nešto jednostavno ne uradi (recimo da ubije nekoga kad ima priliku), pa o tome puno ni ne misli. Sansin stil je takođe jednostavan, ali sa više maštanja i skoro bez akcije jer nije u poziciji. Svi Starkovi imaju vučje snove, dakle deo perspektive je povezan sa jezovukom s kojim su povezani. To "svi" uključuje i Džona (kopile, ali ne kopile Neda Starka za kojega misli da mu je otac), ali ne i Sansu čija Ledi je iskasapljena. I to je jedini jezovuk za kojeg znamo da ga nema, ostali su prisutni čak iako se (u slučaj Nimerije posebno) više i ne pojavljuju. Ne znamo za Robove snove, pošto Martin nije pisao POV kraljeva niti ljudi koji mogu da o raznim spletkama previše znaju (Maloprstić, evnuh i "pauk" Varis). Brenov stil ima najviše tih vučjih snova, što je logično jer on ne može da se samostalno kreće. Budući najmlađi, Bren se dosta bavi starim pričama, dadilje Nen i drugim koje čuje, toga ima kod Arje ali dosta manje, kod Sanse još manje...
Da se vratimo samom početku, ono o čemu se razmišlja pre čitanja, ili između čitanja dve knjige, jeste gde će biti prolog i koji je novi POV. Prolog je vezan za likove koji nisu mnogo bitni za radnju, uglavom zato što taj prolog i ne prežive. Ali gde će se odigrati? U prvoj knjizi je to bio Sever, iza Zida, u drugoj Dragonstone gde vlada Stanis, u trećoj - opet taj Sever! Prava opasnost po Martinu, ona od novog ledenog doba i utvara (Tuđini, The Others) koje ga izgleda više donose nego što sami idu za hladnoćom. Većinu ljudi dalje od Zida ono što se tamo dešava to mnogo ne zanima, čak Starkovi kad kreću u boj (Sudar kraljeva) ne obaziru se mnogo na tvrdnje da idu na pogrešnu stranu. Ipak, videćemo do kraja, ni to ne mora biti pravilo. Napadi ovih utvara doneće nam pravu horor atmosferu i kušnju na kojoj se kale ljudi od kojih to ne bismo očekivali...
A onda već u prvom poglavlju novi POV koji se vidi iz naslova poglavlja - Džejmi. On postaje zanimljiv u Sudaru kraljeva, kad već možemo naslutiti da nije samo mašina za ubijanje (istina najbolje podmazana, pošto je on najbolji mačevalac Vesterosa). Stil koji tu pokazuje je pun arogancije, kao prkosa pred onima koji su ga zarobili, tako i pred samim sobom, što možemo videti tek iz njegove perspektive. To da su mu jedine zanimacije fighting & fucking je više nešto kao njegov imidž, nego nešto što on stvarno jeste. No u svojoj duši ili za spoljni svet jedno je jasno - on je izgleda jedini Lanister koga vlast (moć) ne zanima, osim kao mogućnost da ostvari targarjensko pravo na incest.
U njegovim reminiscencijama videćemo koliko je ubistvo ludog Erisa kome se Džejmi zakleo na vernost bilo ne samo opravdano (onim što je kralj ranije činio), nego i neophodno (zbog njegovog plana da spali Kraljevu Luku). Dalje, Džejmi na svom putu prolazi kroz transformaciju, ovo bi (jopet) bio neki obrnuti put heroja - prema Kembelu običan čovek polazi putem inicijacije, ovde to čini pripadnik najmoćnije porodice na kontinentu, neko ko je od svoje 13 bio kraljev vitez i koji je (blago rečeno!) već sve moguće stvari preturio preko glave. Pa ipak, kad izgubi ruku (desnicu) koja ga je proslavila Džejmi će morati da pronađe svoje mesto u svetu između stare slave i (barem fizički) veoma ograničenih moći koje u tom trenutku ima. Naravno, taj njegov put ne bi bio moguć bez Brijene od Oporja (kojoj se obraća sa Devojčuro, a ona njemu sa Kraljeubico) - devojke koja se zaklela da ga život vrati kući, za šta je bila spremna da se žrtvuje, ali njoj može zahvaliti što je ponovo zarobljen i što su mu desnicu odsekli.
Džejmi ne samo da je spasava ("nešto sam zaboravio") nego joj na kraju pronalazi svrhu. Jer ona je izgubila razlog postojanja smrću Ketlin kod koje je u službi. Spasavanje Sanse bila bi njena nova svrha. A mada je Sansa navodno već spasena (što Džejmi niti iko u Kraljevoj Luci ne zna, za njih izgubio se svaki trag...) videćemo na kraju da će joj spasavanje biti itekako potrebno. U sledećim knjigama...
Džejmiju odaju priznanje za nešto što nije učinio, što je vezano za mučne odnose u okviru porodice Lanister. No saznaćemo o čemu je reč iz Tirionovog poglavlja. Tirion je neko ko bi stvarno mogao da se žali na nedostatak priznanja i zbog toga ponaša kao kreten (Teon Grejdžoj) s obzirom da vidimo kako se zaobilazi to što je spasao porodicu Lanister, makar one koji su bili u Kraljevoj Luci. Svoj rad za porodicu ipak će nastaviti (ili možda za narod makar prestonice, za sređivanje situacije u Vesterosu) sve dok ne bude optužen da je ubio Džofrija (a mali kreten mu je za to dao sasvim dovoljno razloga). Potencijalno plodonosan i interesantan savez njega i Oberina Martela (iz Dorne) ipak će biti onemogućen pogibijom ovog drugog. Martinovo pripovedanje je puno takvih obrta - rolerkostera.
Za to vreme Deneris nastavlja svoj pohod daleko na Istoku (Essos). Njena transakcija je remek delo lukavstva takođe i doslednosti samoj sebi. Ona trampi robove, Neukaljane (njena vojska koja će se i kasnije pojavljivati, u seriji recimo...) za jednog od zmajeva. Ali robovima se može zapovedati i da pobiju svoje dojučerašnje gospodare, dok zmaj neće da sluša naredbe. Zmaj nije rob i ostaje samo da se kaže Drakaris! Druga bitna fraza za njenu samoidentifikaciju je prelazak Rubikona Trozupca, mesta gde je njen brat izgubio bitku, ali ona ide da ga osveti...
Ona će osloboditi Neukaljane i posle njenog bavljenja u lukama starijim od Valirije (Astapor recimo) odlučiće da ne neko vreme odloži pohod na Vesteros, već da tamo vlada. Valirija se pojavljivala na jednoj od dve mape na početku knjige (druga je Zid na Severu) što je podgrejalo neka očekivanja u vezi Prologa i slično... No izgleda da na tim "zgasnutim ruševinama" neće biti neke radnje, ona je tadašnjosti povezana samo za neke horor priče.
Pomenuo sam rolerkoster (emocija). Pa, posle istrebljenja Starkovih na Crvenoj svadbi ne ostaje nam mnogo nade. Lično sam je vezivao možda za Brenovu (i Semovu) avanturu iza Zida, ali to je tema za neku sledeću knjigu... Starkovi nestaju, Lanisteri pobeđuju (i to ono najgore u njima), Stanis je poražen i podložan najgorim sugestijama koje uključuju žrtvovanje dece ili pljačku ostrva na kojem su samo žene i deca (to ipak u startu odbacuje); Zid je napadnut, i to od strane čijoj pobedi i ne bismo mogli nešto zameriti (Divljani), i tu ginu dobri karakteri, recimo Džonova ljubav Igrit. I onda preokret!
Stanisovo iskrcavanje i volja za pravdom svakako su nešto što uliva nadu. Planovi koji uključuju izmirenje i integraciju Divljana, mada kod svih južno od Zida (Vrane koje imaju s njima posla ne računamo) postoji nerazumevanje načina života Slobodnog naroda. Druga svakako optimistična stvar je kako je Tajvin Lanister završio (na klozetu), to jest kako je Tirion u prksi pokazao ono da Lanisteri vraćaju svoje dugove (i drugim Lanisterima). Džofri je isto zaslužio da umre ali njegova smrt ne daje neko olakšanje (iz POVs vidimo ni njegovim žrtvama). Ovaj je ipak mastermind kuće Lanister i videćemo šta će oni bez njega. Odnos Džejmija i Tiriona (ako/kad se uopšte sretnu) biće zanimljiv. Najzad Arja koristi lozinku valar morghulis pa će je na brodu najzad ispoštovati.
Hepi enda ipak neće biti, jer u poslednjem poglavlju (Sansa) vidimo da ko je najveća tračara, zapravo je i najveći negativac, kriv za jednog od pokretača tragičnog zapleta - smrt desnice Erina za koju su optuživali Lanistere (Sersi). Da, u ovoj knjizi na više mesta vidimo da Lanisteri nisu za sve krivi. Najzad Epilog (pogodio sam mesto i neke aktere!) sa utvarom Ketlin nije nešto što budi optimizam.
Neki predlozi za nove POV, a čujem biće ih dosta: Mirsela, sestra kralja Tomena, tada u Dorni (Jug bi trebalo više da se pojavi); Aša Grejdžoj, jer što da ne, Teona od kako je zarobljen nema; kopile Rouza Boltona (njegovo opravdavanje bi bilo teži zadatak od Džejmijevog, a mogli bismo videti kako na svet gleda kopile koje ne bira čast i izmirenje kao svoj put - dakle antipod Džonu); Džora Mormont, od kako je slobodan (ne u smislu slobode, nego kao ronin, pošto ga je Deneris otpustila) postaje zanimljiv, uostalom Sem je dobio zadatak da ga nađe...
Za sam kraj, kad smo kod tački gledišta. Pogodio sam da će Semvel Tarli dobiti svoj POV uz malu pomoć (Džon jedno vreme nije među Vranama). I on je to višestruko opravdao! Već sam govorio o njegovoj sposobnosti za identifikaciju koju nudi mnogim čitaocima. Njegova poglavlja, makar u prvoj polovini knjige su prvoklasni horor! Kod njega vidimo mogućnost istrajnosti, pomalo na tragu Tolkinovog Froda, mada je ovo sasvim drugačija priča.
Ivan Vukadinović
*Zanimljiva je i logična upotreba prezimena za određenu stranu u feudalnom ili polu/kvazi feudalnom poretku. To je toliko često, a ne znam ni da li je komentarisano. Recimo, u Dini kada se kaže Harkoneni to se ne odnosi samo na pripadnike te porodice, nego i na sve njihove lojaliste, vazale, plaćenike u njihovoj službi... Ali ne i na proste seljake ili radnike koji moraju da im služe. Harkoneni su tu bolji primer, jer možda bi neki prosti seljak mogao smatrati sebe Atreidom (u smislu identifikovanja, ne naravno privilegija), ali da li je tako?! Mi to zapravo ne znamo... Zato što su časni i vladaju lojalnošću podanika, a ne strahom, ne znači da je nekome na dnu hijerarhije (a hijerarhija i kod njih postoji!) to mnogo bitno i presudno u životu. Identifikovanje sa Atreidima ipak je postojalo kod boraca...
U svakom slučaju, ovde nemamo nacionalno opredeljenje i to je jasno. U postojećoj istoriji tako govorimo o Osmanlijama (što je mnogo tačnije i preciznije nego da kažemo Turci), nešto ređe o Habsburzima. Da se vratimo Martinu, ne čujemo mnogo da se kaže Starkovi za sve sa Severa, recimo. Dva su moguća razloga - dosta POWs vezano je baš za porodicu Stark, oni svoje sledbenike posmatraju lično, a ne kao skupinu; Lanisteri a i neki drugi rade uporno na tome da ih razjedine, i to na kraju uspevaju. Tako neka figura na ovoj šahovskoj tabli dobija svoj sopstveni identitet, a ne samo da je u službi Starka.
Коментари
Постави коментар