Britannia

 

Najzad evo jedne serije koja je postmoderna (i bukvalno) od početka do kraja. Na početku shvatiš da druidi kako su tamo opisani teško da su postojali u istoriji, a imaju mnogo više veze sa nekim današnjim predstavama. Ili šta reći o numerama koja idu tokom špice Donovan (iz "protiv rata bunili se Donovan i Dilan") i T-Rex deca revolucije... Autori kao da su nešto 'teli, nešto što ima više veze sa sadašnjošću, sadašnjim borbama, a da se to nekako na prvu (ako ćemo pošteno ni na drugu, ni treću) ne vidi. Može se izvući istorijska paralela i takva teorija postoji, ali je kraj takođe bio postmoderan - ovoga puta nije reč o nekom umetničkom postupku, nego o praksi u vezi serija koja je česta u poslednjih desetak godina. Možda već pogađate, do kraja teksta biće rečeno.

Od prve sezone serija će te svojom uvrnutošću i opštom atmosferom privući da je pratiš. Nešto slabije stvari stoje sa radnjom, mada se svašta događa. Kao da je efektnost pojedinačnih scena (pre vizuelna, na nivou iskaza, nego dinamična, famozni efekti) došla ispred njihovog sleda, pa je fabulu radnje teško pratiti. Kada se Ian McDiarmid pojavi (za posetioce sa jeftinijim ulaznicama: Emperor Palpatine, Star Wars) to je dovoljno ludo samo po sebi. Čak i ako je je njegov lik relativno normalan. Tako je igrao jednog (uglavnom) pozitivnog diplomatu u britanskoj seriji o putu u Veliki rat, ali gledalac (tj. ja) nije mogao da se otme utisku da stalno nešto muti, kao Imperator, jel'te... Ovde igra kralja jednog od britanskih plemena, a nije ni stigao da mnogo zamuti jer mu je kraj bio spektakularan (i pre sve drugo nego normalan). Žrtvovan bogovima, da bi mu butne kosti bila zamenjene granama drveta i, uz neke durge izmene, valjda otpremljen na onaj svet. Ni njegova ćerka, potencijalna kraljica, nije dugo živela. U ovoj seriji normalni ne žive dugo.

Britannia ima veoma zanimljive karaktere, barem nekoliko ključnih. Zanimljivi su i oni koji se manje pojavljuju, a reklo bi se da su i oni bitni... Avaj, teško je, rekoh, sve (po)pratiti. Pa krenimo od devojčice (tek u trećoj sezoni saznaje svoje ime Kejt, a njeno ime je posebna tema) čiju su inicijaciju zavojevači Rimljani nasilno prekinuli, a oca na njene oči (krišom gleda) oslepeli. Za nekoga ko je preživeo takve traume ona poprilično živahna, pomalo razmažena i svojeglava (jeri neko rekao Renira?) - u nekom smislu prava tinejdžerka. Ona će razviti specifičan odnos sa svojim učiteljem Divisom, koga su druidi izopštili zato što je bio isuviše lud za njih (sic!)

Isuviše lud za druide, zašto bi to bio problem?! Posebno što se tiče ovakvih druida koje viđamo u ovoj seriji. Sam Divis (kasnije će dobiti drugo ime) će reći da nije zapravo to problem nego što je zaposednut demonom Lokka koji predstavlja sam Rim (odnosno, osnovao ga je), a zapravo ovozemaljsku vladavinu, Antihrista mogli bismo reći (i u smislu ove serije). Divis bi trebalo da obučava onu koja je the chosen one, on mu dođe kao neka parodija Obi Vana (zapravo, pada mi na um da je Britannia u dosta stvari parodija Star Warsa). Iako mu ingerencije rastu, posebno kad promeni ime, pa je jedno vreme nešto kao Veranov zaštitnik, Divis će imati sve manju ulogu. Ima tu neke logike, pošto je preneo znanje na Kejt, a pojavljuju se novi igrači... A pomenuti Veran je...

Veran je, barem vizualno, najupečatljiviji lik ove serije. Ni njegova priča ne zaostaje za likom. Navodno "najstariji čovek", star deset hiljada godina - naravno nije telesno toliko star, biće da je to duh koji je zaposeo ovu inkarnaciju Verana još dok je bio dete. E sad, ako neko vidi da taj period od deset hiljada godina prestaje (nije rečno zašto, gledalac može da pogađa da li ima veze s Rimljanima, ili onim što inače beše na početku naše ere), kako se može ponašati... Veran svakako ima nešto od čarobnjaka Merlina. Možda njegov lik nije kompleksan, ali je svakako prinuđen da donosi teške i različite odluke. Zanimljivo je i to što je Verana praktično nemoguće ubiti, a mnogi su pokušali i skoro pa uspeli. Rezultat liči na sliku Dorijana Greja - sve više ožiljaka na staroj i uštavljenoj koži živog kostura.

Kraljica Antedija vodi pleme suparničko onom koje vodi kralj Pelenor (onaj kojeg igra McDiarmid). Ona će tražiti pomoć Rimljana protiv suparnika, da bi je oni predvođeni generalom Aulusom surovo izigrali. Samouverena u početku preživeće krah i njoj najbolniju smrt sina, da bi spala na prosjačenje i ropstvo. Ali će u trećoj sezoni vratiti samopouzdanje i krenuti u totalnu osvetu. U suštini jednostavan lik, odlično odigran od strane bakute, po svemu sudeći pozorišne glumice.

I meni omiljeni lik - još jedna kraljica - Amena. Na početku mi deluje kao neka nezadovoljna žena današnjice, pre svega odnosom sa svojim mužem koji više voli svoju sestru. Ona ima neke magijske moći (ne preterane) i spremna je da sarađuje sa Rimljanima. Videćemo i njenu back story koja može da liči na modernu priču, ali dobro objašnjava njen komplikovani odnos sa druidima i posebno Veranom. Postaće vladajuća kraljica (zapravo marioneta Rimljana), ljubavnica rimskog generala i (po njegovim rečima) veoma bitno sredstvo za sprovođenje mračnih planova Loke. Ona sama će pokušati da ga ubije, imaće i druge pokušaje koji će se izjaloviti, da bi saznala da je i nju Loka zaposeo i da bi na neki način ipak imala poslednju reč. Naravno, Amena ne bi bila ubedljiva bez odlične glume.

Rimski general Aulus i njegova još luđa žena (treća sezona), nisu likovi koje bih opisivao. Nije da nisu zanimljivi, ali teško je razdvojiti šta je tu kliše, šta neočekivano, a normalnog praktično i nema. Nema ni neka dubinske analize, ali stvari funkcionišu i bez toga. Uostalom kako opisivati nju koja pribegava kanibalizmu (uz nju i ostali koje je drogirala) ili njega koji je žrtvovao sopstvenog sina - da bi ga video kao reinkarnaciju Loke. U smilsu odnosa sa demonom ona je mnogo opasnija, ali niko mi tu ne deluje da zna demonske planove.

Od druge sezone, pored potrage za izabranom i nekim mestima (lepo ime Jezero Suza) u igri je i jedan moćan artefakt. S obzirom na vreme nije teško pogoditi da je to Longinovo koplje, ono kojim je ubijen Isus. Na prvi pogled nedopustivo mešanje u druidski svet, ipak ima nekog smisla s obzirom na sve legende arturijanskog ciklusa - znate već: potraga za Svetim Gralom i ostali drugari... Tako da mi to koplje (i takvo mešanje) zapravo ne smeta. Samo što koplje nekako gubi ulogu pred sam kraj, a znamo da nije u rukama Rimljana.

I tako dođosmo do kraja i poslednjeg obrta u vezi Kejt. Trebalo bi da je to obračun druidskog i lokinskog "Izabranog" (koji mogu biti u jednoj osobi). Ona će prizvati mračne bogove (možemo zaklučiti po imenima) da bi tražila pokornost rimskog generala i na kraju je vidimo s njim u Rimu! Zaključivanje koje vidimo je zasnovano na uzimanju zdravo-za-gotovo onoga ko očekuje nastavak serije, jer treća sezona nije trebalo da bude poslednja...

Sasvim je logična i vremenski se uklapa teorija da je Cait (Kejt) zapravo Boudicca ili Boadicea, na keltskom "Pobednička Žena", kraljica koja se osvetila za načinjene joj nepravde i nanela težak udarac Rimu, mada je na kraju pobeđena. O njenom ranijem životu se ne zna mnogo (dakle mogla bi biti Cait za nekih 15 godina), mada teoriju podriva to što je ona Izabrana, da ipak bila poražena na kraju. I to bi moglo da se uklopi, ako bismo Boldiku posmatrali kao inspiraciju i simbol kasnije Britanije, Britannia kao nacionalna personifikacija. 

Ali sve teorije padaju u vodu pred jednostavnom činjenicom da je serija - otkazana! Tako je kraj smešten na kraj treće sezone, one u kojoj Loka nedvosmisleno pobeđuje, barem ništa ne ukazuje na drugačiji ishod. Sudbina Aulusove žene i zarobjeništvu Antedije i Amene nije neka uteha, pošto demon može svakoga da upotrebi i odbaci. Zapravo, krajem treće sezone se podgreva atmosfera buduće izdaje, ne zna se na koga se može sumnjati.

Tako imamo seriju smeštenu u najgoru provinciju Rimskog carstva, barem prema jednoj analizi (u istoj je najboljom proglašen Ilirik, što će reći današnja Srbija). Dosta čudna serija u koj ne znamo baš šta su umetnici (autori) hteli reći, a na kraju fakat i nisu uspeli da se do kraja odraze.

Ivan Vukadinović