Година расплета

 Револуција је насилна смена једне класе другом класом.

Велики Мао

Прошла су два месеца од трагедије под надстрешницом и почетка протеста против корупције која убија. Испратили смо трагичну годину, ако нисмо ушли у нову, и време је да се види пролазно време, ако ништа друго.

Пленуми и етичка разматрања

Овде нема много дилема што се мене тиче, и зато најбоље да одмах кажем шта ми се посебно свиђа и нека етичка разматрања спроћу ефективности, јер развлашћивање банде је оно што ме занима, а не нека "морална победа". 

Пленум је једна од речи године... Подсећа на комунизам, па шта! (да и ја тако кажем, није то монопол преЦедника) Пленум је одлучивање директном демократијом, видећемо касније колико је то јако оружје. Да се не лажемо, већина побуњених студената су либерални, то вам је из друге руке (чуо сам од учеснице блокада и пленума која је сама радикална левица). Али нешто ипак остаје... Друга ствар је притисак на тужилаштво, да се не лажемо једино тако може, то је једини језик који разумеју. Либераши ће једном кад се разреши (кад ови оду) поново тежити фамозној подели власти, али да се не лажемо судство никада није стварно независно. Зашто се онда лагати, а не препустити и то директној демократији!? Замислите овакав члан устава: Власт је недељива. Скупштина, влада и судови раде у име народа.

То је дакле оно што ме занима, осим онемогућавања злотвора да овако наставе. Размотрићу само једну од замерки, ону о злоупотреби жртава док сами манипулишу њиховим болом. Наравно да рођак погинулог или погинуле има право на своја осећања и мишљења и нико не треба да га разуверава. Но ја не демонстрирам због њих него због себе. Имам себични интерес да мени нешто не падне на главу јер се неко уградио, ни неком мени драгом. Можда сам entitled али имам и осећај за правду.

А сада да видимо ефикасност и ефективност. Ја ћу без устезања овде говорити о пропаганди. Она може бити усмерена на прогресивне циљеве (совјетски агитпроп) или себичне и по себи неутралне (кока-кола) или бити деструктивна (наци). Управо тим редоследом, Гебелс је једном без устезања признао да је комбиновао две постојеће пропаганде.

Ја немам ама баш никакав проблем ако је нешто прећутано а нешто преувеличано, немам ни ако је било стране интелигенције (када су биле чувене литије у Црној Гори посумњао сам да је то смислила српска памет). Немам ништа против дијалектичког развоја који нечију снагу претвара у слабост, што видимо урушавањем режима који је имао апсолутну контролу, а са друге стране растом бунта који је по дефиницији опозицион док је сама опозиција у расулу. Ако ништа друго, све је то занимљиво.

Одговорност

Одговорност је добила име и презиме. То је буквално тако, јер људи су прозивани поименице. То се односи (донекле ћемо хронолошки) на инжењере који су потписали шта нису смели, министре Весића и Момировића, полицајце (само презимена на значкама), директорку железнице, батинаше који су час посла препознати па смо осим имена и презимена видели где раде, па некима и број телефона, средњи ешалон који је позивао на сукобе... Немам никакав проблем што се делимично одговорност "селила", па сад рецимо оне инжењере нико не помиње, надам се да су на оптужници...

Ако удариш на шрафове режима и сама машина стаје. А они ће се прерачунати јер (ипак) нису они ту због Вучића, а још мање због Србије, него због себе и својих дупета. Па нек размисле шта им се исплати...

Најзад, поменимо у том смислу самог Хуљу, Врховног Паризера. Занимљиво да до сада нисам чуо званични захтев за његовом одговорношћу (да је неко од побуњених то истакао као захтев, шта се виче на демонстрацијама је десета ствар). Начелно - ко је отварао железничку станицу (два пута!) тај треба да сноси одговорност. То се односи и на њега. Људска би била реакција типа па људи ја сам то отварао, стидим се због тога, нису ми добро рекли... Али одавно се од њега не очекује људскост. Биће времена да одговара на многа питања, у вези самог случаја (Танасковић га је поменула) и свих лажи које је изнео, кад су странци у питању кријући се иза фамозног неки... Сада је битно да га натерамо у своја овлашћења, да постане небитан какав јесте и каквим га студенти и грађани већ третирају.

Што се тога тиче, битно је подсетити на лажи с којима су почели. Прво Хуљино обраћање би деловало људски, али је изговорена масна лаж - "све смо реконструисали само надстрешницу нисмо". То је био спин режима, мал' те не од првог сата, таблоида, званичника и самог Врховног... Трајао је око недељу дана, лаж  која делује логично, али је чињенице (снимци па и документа) демантују! Нисмо заборавили. Зна се и зашто су то причали. Да је стварно прескочена реконструкција, или та прича прошла, за нечињење би можда следила нека оставка (само политичка одговорност)... Евентуално кривична ако је неко баш потписао да не треба да се ради... Како је рађено, тог потписа нема, али има доста других. Овако, кад знамо да су чачкали, кривична одговорност следи целом ланцу одлучивања! Оптужница је непотпуна, јер нема токова новца, тај услов није испуњен. 

Реаговања и акције

Трагедија се догодила првог новембра и већ исте вечери је кренуло тражење кривца, што је сасвим оправдано. Поменути инжењери су именовани, дељени су документи који су потписали. За пар дана је у фокусу био тадашњи надлежни министар, а тада министар нечег другог, Весић, пандур Горан. За само четири дана веома фокусиране кампање* он је од "нећу поднети оставку из моралних разлога" (ово је цитат!) дошао баш до те оставке све ронзајући, над собом и за функцијом, наравно... За оставку Томе Моне је требало две недеље (он је можда и одговорнији, ал је мање непопуларан), оптужница га није дирала, изгледа да је побегао из Србије. Вратимо се Весићу, моја реакција је била је прекасно и премало, што са становишта правде јесте истина.

Да ће нешто бити другачије, видело се већ два дана после трагедије у недељу у Београду (Нови Сад је још један дан био у жалости). Чланови омладинске организације Свиће, ако се сећам имена, су пред владом Србије полицајце (тада још не корњаче) прозивали по презименима на значкама. Иначе, реч је о активистима који су већ демонстрирали, они јесу студенти, али не студенти "као такви", они који блокирају факултете и наступају као студенти. То је дошло касније после катастрофалне грешке режима...

Видело се и да ће бити другачије када су дељени позиви на новосадски протест: Акција а не шетња, децу и кућне љубимце оставите код куће. Већ је то било довољно да заплаши неке у режиму, а у страху се доносе нерационалне одлуке, посебно је проблем када се властити страх емитује. Уследио је величанствени митинг, највећи који Нови Сад памти. А онда дивљање режимских људи неометаних од полиције, хапшења невиних, да би на крају се сам Хуља појавио испред свог демолираног седишта странке (сиц!), ваљда више да охрабри сам себе него своје проређене присталице.

Треба рећи нешто о насиљу у протестима. На Осматрачници је Ратибор Тривунац исправно приметио као је N1 умањивао оправдани гнев демонстраната, па тиме и жељу да се нешто и силом уради, и све сваљивао на убачене људе. То је било чак директно рађено у коментарима. Полемисаћу са овим ставом.

Не сумњам да многи схватају да је мало вероватно да ће ови отићи без силе (о томе на крају). Јово Бакић је један од њих, па је и он рекао да напад на градску кућу и полицију у њој није био начин. Поставимо питање шта би било да су полицајци тамо опкољени и "разоружани"? Мада је и то већ мало вероватно, пошто је полиција имала појачање у околним улицама. Да ли би дошло до "ланчане реакције", па да падају полицијске станице у Новом Саду, широм Србије, посебно Београду где је ипак центар власти?! Не верујем! Могуће је да би стварно пала крв, више мртвих са обе стране, па да се размисли, с обзиром на повод за евентуалну нову трагедију... Са овим режимом то би водило предаху, а онда би они наставили по старом. До нове надстрешнице.

То ипак не значи да извесна сила није добра. Али баш овако, да се за насиље окриви друга страна (што је у овом случају и доказано). Уосталом, блокада институције, улице шетњом или стајањем, јесте насиље, јер некоме ограничава слободу. Протести крајем 2023. због крађе избора нису пропали због сличног сценарија код београдске градске куће, него зато што буквално нису знали шта после Нове године (боговима хвала, то сад није случај). Извесна доза насиља показује да је систем немоћан (да то спречи) или изазива реакцију која даље конфронтира. Тако је било и 1996/97, сећам се кад смо прошли поред месног одбора СПС-а, па нема шта нисмо бацили на исти... Е после тога се прелази на миран протест, иде на масовност и осмишљавају ствари да протест траје што дуже и што више нашкоди режиму. 

Реакције на интернету више су биле усмерене на величанственост протеста него на немиле догађаје. Ипак, треба имати у виду да је тада "главна" и даље опозиција, оваква каква је. А они као да нису знали шта ће. Уследио је (и да не будемо престроги) неуспешни опозициони протест у Београду. Извесно разочарење... Бар смо видели како даље не иде.

За чудо, опозиција се после тога тргла, почела да ради свој посао. То се посебно односи на посланице и посланике, јер њих је "мало теже" ухапсити или видљиво тући. Осим тога, они су у скупштини па могу да је извргну оправданом руглу, када је одбијено да се расправља о смени владе. Следила је блокада тужилаштва у Новом Саду (због криваца за трагедију који нису ухапшени и оних који су тражили правду или бранили од лажне полиције а јесу ухапшени). Кошкање са полицијом, свиђа ми се тај израз. Отимање штита корњачи или кад истоме испадне пендрек, па чак и пиштољ, смањује ауторитет режима, страх од истог. Страху може допринети кад пензионер који је бибер спрејом испрскао пандуре добије такве батине да изгуби тестис, али овога пута је поново одговорност имала име - начелника полиције. Следио је покушај блокаде полицијске станице у Новом Саду...

Током прве тишине, која је успела тада само у Новом Саду (актуелни назив - комеморативне блокаде), петка после трагедије у 11.52, режимска фирма је (не мислим случајно!) почела рушење хотела Југославија. Нисам ту никакав оптимиста, то сматрам изгубљеном битком, али остало је упамћено да су активисти пратили где се нелегално, на дивље депоније, баца шут прожет азбестом. Заиста је прошло време свемоћне и неодговорне власти и њених кронија...

Можда више наде има за Стари (савски) мост, који два месеца (баш за тај први новембар је најављено рушење) није демонтиран. Режим је и ту кренуо, послао корњаче, након чега је Саво Манојловић дивљачки ношен са лисицама тако што су га држали за лисице. Протести нису били импресивни, а Мостобрани су се касније интегрисали са студентским протестима, привлачећи свој део батинаша, неких веома живописних (лик са маском Гаврила Принципа). На мосту се појавила Мариника Тепић, чији фан нисам, а посебно не њене странке. Ипак, мора јој се признати да је свој имунитет користила на прави начин!

Све би било тако да се режим још једном извуче, мада не без још једног од "репова" који га све више прате - Рио Тинто, Бањска... Нелегалност извиканог буџета није проблем који се може игнорисати, али сама власт није била озбиљно пољуљана. А онда је режим, само две недеље после трагедије начинио две велике грешке. 

У међувремену је Весић Горан ухапшен, па после оперетског штрајка глађом & жеђом пуштен, мада не без оптужнице. Почетак процеса је био занимљив, прво јер је тужилац позвао експерта да каже које су грешке прављене, док је директорка инфраструктуре железнице (брани се са слободе) оптужила Весића, али рекла и да је Вучић "наводно тражио да све иде преко њега". Лепо је кад почну да се међусобно оптужују.

Две грешке режима. Студенти ФДУ су изашли на комеморативну блокаду и вероватно не би било много више од тога. Вероватно би следећи петак било више људи, можда још нека акција... Али режим је послао "нервозне возаче", идентификоване као средњи до нижи ешалон - координатор у ЕПС-у, члан општинског већа, запослени у Вили Јелена - реално то су подофицири - да их бију. Они су препознати и појавили су се студентски захтеви. 

На ту другу тишину изашли су и средњошколци чувене Јовине Гимназије и не мање познате Карловачке. У оба случаја је било насиља или претњи, што је довело до импресије да је режим толико декадентан да се обрачунава са ђацима. Сподоба од директора Јовине се чак извинио Вучевићу (сиц!) што је његов син наводно приморан на 15 минута (јопет сиц!) тишине. Лик је и касније емитовао јуродиве изјаве и страховиту неспособност. 

Сада режим има посла и са матурантима, средње школе улазе у блокаде, тамо су се појавили пленуми, професори иначе незадовољни (тог првог новембра вест би био њихов протест да није било трагедије) прете штрајком. Веома инвентивно решење - недељу дана раније на распуст! Али и тај распуст ће се завршити, па видећемо, између осталог да ли "има ко ће да ради" (поново несрећник од премијера).

*треба имати у виду да су људи спонтано реаговали на друштвеним мрежама, не мислите ваљда да су масовно радили по налогу?! Ако је било усмеравања, оно је било веома суптилно, осим тога режим ништа конкретно није идентификовао.

Студенти

Није тешко хвалити студенте. Зато ћемо кренути од тога зашто је "по себи" њихова побуна значајна. Као и посланика, студента је тешко хапсити и јавно малтретирати, а њихови простори (универзитет) уживају аутономију. Уз то, на протесте студената другачије се гледа.

Занимљиво је завршно разматрање једног АНАЛитичара, име му не помињем (стицајем околности гледао сам режимске телевизије, и оне наводно "плуралистичке"). Каже да "приватно мисли" како је режим погрешио што није упао на факултете као у Америци у кампусе, иначе (занимљива паралела) не би тамо могао неко да полицајцу одузима штит... Изгледа треба њему добјасним: Србија није у златној милијарди, а Вучић није суверениста. Западне силе могу свашта да си допусте, обично и они који су отворено против њих. Они који од истих зависе, па још у Јевропи - баш и не могу.

Ни Слоба није могао против студената више од кордона и закулисних радњу (прогона после окупљања), што је све и што Вучић може. А то није делотворно, може бити и контрапродуктивно. Вучић то добро зна и имао је зорт од студентских протеста, рецимо кад су били протести против карантина. Било је тешко студенте, уопште омладину покренути, јер много шта је сад другачије - може се у иностранство, а и овде се нађе профитабилна схема. Али ни иностранство није што је некад било, а омладину, целу генерацију, смо потценили!

Док је студентска побуна по себи опасна по режим, ова је показала нове квалитет. Хвалио сам већ пленуме, као идеју директне демократије, видимо њихову практичну страну. Одлуке се доносе дневно и доноси их већа група људи. То у пракси значи да је акције студената тешко до немогуће предвидети, док је на "лидере" тешко до немогуће утицати. Мада и то не бива без цене - тражи свакодневно ангажовање великог броја младих људи. За сада студенти издржавају тај терет и не слути на то да ће посустати.

Уопште, то су ствари које не треба да прописује нека Блокадна кухарица, као и оно што рекох за насилно-мирне протесте, све је то логично и спроводљиво. 

Млади решавају ствари ко игрицу, ниво по ниво, па тако и овог Хуљу. Осим тога, ту је култура мимова - ефикасна јер слика вреди као хиљаду речи. Ни дужа излагања нису им страна, ипак је имао ко децу (барем доста њих) да васпита и образује. Пријатно сам изненађен! На почетку студентских блокада био је веома дирљив говор студенткиње из Ниша. Не кажу џабе да се ненародни режим љуља кад се Југ побуни...

Вратимо се... не мимовима него иконичним сликама и сценама које је сама стварност понудила. Рецимо онај мамлаз који је буљио у одважног студента, који није ни трепнуо. Слика је стварно говорила ко хиљаду речи. Можда тај човек и није "за Вучића" (у једном од бескрајних солилоквија Хуља рече да је "члан опозиционе странке"), али представља једну од две Србије, ону бахату, којој се стално жури и гази и преко лешева ако треба. Стварно је "као такав" небитан, појавили су се његови иницијали, ухапшен је, нагодио се, и осим саме слике је заборављен. Да се сазнало како је шраф у машини режима, више би се знало "о њему"...

Студенти су се први досетили да је Хуља небитан! Зашто? Зато што он нема овлашћења, има оно што злоупотребљава јер му допуштају. Он не треба да испуњава захтеве, него институције, ерго нема шта с њиме да се прича. Али му се може доћи под прозоре да се и у телевизијском преносу види како је немоћан. За неког присташу режима који гледа само њихове медије бука која се није могла сакрити имала је "у малом" ефекат Чаушеског који уплашен бежи са свог митинга. Нема се шта причати, посебно не "представници" ни са онима који услове треба да испуњавају, рецимо тужитељком Доловац (за такве би нам требало посебно тужилаштво, њих да гони). Госпоџа се пробудила, па би да разговара... Можда би могла, ако хоће да дође на пленум, није на мени да о томе одлучим. 

И све је кулминирало величанственим и до сада невиђеним скупом на Славији. Иначе, на дан писања ових реченица Хуља се досетио/признао како је онај скуп Србија против насиља (вероватно највећа шетња до Газеле) имао 58.000 учесника, да би рекао како је то дупло више него "студената на Славији". Значи, признао је податке Архива јавних скупова, док се овде држи "полицијске процене". Полако, признаће он и прави број људи који је био на Славији, само што ће то признати сам себи јер неће имати ко да га слуша.

И тешко је рећи да ли је тај скуп на Славији био прекретница, или кад се Хуља није "у својој кући" чуо од буке студената или када су саме блокаде факултета почеле. 

Испратио сам скуп снимцима насловљеним "пре почетка феште", "моћ тишине" или "протреси систем". О мојој улози у следећем поглављу.

За крај ћу рећи да су студенти донели нову динамику у смени буке и тишине, која има улогу као и смена насилног и мирног. Немам ама баш никакав проблем да, бар у своје име, кажем и како је то смена провода и емпатије. Да, ја се проводим бунећи се против оваквог режима и тога се не стидим.

Улога моја у (светској) револуцији

Баш тог првог новембра добио сам на фејсбуку некакав профи статус, одобрио сам то док сам се враћао са прве и успешне одбране Моста. У пракси, то је значило да садржај, слику или снимак, могу да поделим на до десет група, или на свом зиду и још три групе - у једном потезу. И то сам убрзо почео да користим.

Имао сам пик на "патриотске групе", рецимо Вороново јато или Поштоваоци Бранимира Несторовића, па реко да нервирам "неутралце". За чудо, одзив је и тамо био углавном позитиван, већи проблем били су кењатори на групи Друштвене алтернативе, ал небитно сада... Али ко су ти "неутралци"? На "десници" то су они којима је Вучић издајник, али су остали још гори, па само серу по њима. Више ценим отвореног бота, с којим искрено разговарам са позиције силе. И била је нулта толеранција. Лепо га/је нахраним говнима, питам што не погину за Косово, поздравим маму... 

Учествовао сам од почетка у таргетирању и не стидим се тога. Такве као што је сићВе и треба таргетирати, неке и гепековати (Хуља се на глас плаши да ће га "гепековати", као то му је Јешић обећао, ја сумњам да Јешић ту реч уопште користи). 

То је био фејс, а на инста сам сазнао како да се подели прича. То јест, да од објаве направим причу. Најбоље уз неку револуционарну музику (панк, ако је прикладно), посебно ако је реч о младима њиховим успесима. Снимци се такође могу делити, мада је прича нешто краћа. Волим да делим кад је кошкање (или нагуравање) са полицијом или кад неко покуша да омета блокаде па извуче дебљи крај. Већ рекох да је све ово добар провод.

Наравно, учествовао сам у скоро свим тишинама петком и још многим. Акција буке код РТС-а, први пут употребљена вувузела. Лепљење налепница, тамо где нико до сада није (бар нисам видео а пролазим сваког радног дана). Нека виде да нигде нису спокојни. 

Атмосфера дрчног позивања на одговорност може се искористити и за друге ствари, рецимо добробит животиња. Много је оних у Србији који ће научити да треба да раде свој посао, како ваља. 

Шта даље

Пре него видимо шта даље осврнимо се на трућања инТЕЛЕктуалаца (неких професора универзитета) на јадном сервису како се "овако осмишљени захтеви не могу испунити". Студенти ФОН-а (то сам завршио, поносан) су направили анализу који услови до сада нису испуњени, па двидимо укратко:

1. У оптужници нема токова новца (нема дакле корупције, само немара, "изазивање опште опасности" је дело за које се гони и ако нечије куче некога уједе, знам пример)

2. Батинаши нису процесуирани, наравно ни ухапшени - то што ће тужилаштво неког да зове у јануару, па овај мора тетки лек да однесе...

3. Нема гаранције да студенти неће бити прогоњени, због учествовања на мирним протестима.

То је оно што режим, "надлежни" како се каже (Хуља то није) имају да испуне, па да се разговара. Сами процените колико је спроводљиво и шта бива кад се спроведе, посебно прва тачка.

Тренутна ситуација је да Хуља панично јури с телевизије на телевизију, сваки дан мења наратив, па АПП, расуло режима види се по томе да је Нови Сад на привременом финансирању, владајућа странка има комотну већину али није смела да сазове седницу, па ни да извиче буџет, како је урадила Брнаба, подигнутом шаком имитирајући Трампа...

Новогодишња акција тишине је сасвим успела, мада је цела ситуација била бизарна (живот са ЊИМА на власти и јесте бизаран). Хуља се цима што су му, каже и "нормалним људима", упропастили Нову годину... Не бих коментарисао. Када за више од недељу дана имаш један прави радни дан наравно да ће доћи до извесног "смањења протеста" (цитат Хуље који се узалуд нада), али бива да се протести појављују у мањим местима, где им се нико није надао - Власотинце, Блаце... Од среде, осмог, биће поново пленуми на факултетима. Погледајмо шта даље.

Нисам фан саме фразе генерални штрајк, јер то су доста јаке речи, које је мерило јери штрајк "успео" и шта ако закључимо да није? Уосталом, није то нешто што пада с неба, нити се тек тако позива, генерални штрајк успева кад већ доста тога стане. А то је једино што може - да све стане да би нам кренуло. Постоје две алтернативе које, посебно прву, хвала боговима нико ко је против режима не разматра. Избори нису решење, ако их не води прелазна влада. И да их Хуља распише, динамика је сада друга... Друго што не ваља разматрати је оружана сила - нико нормалан није за отворени грађански рат, атентат да видим јунаке (ко је спреман лично да се жртвује), а бива да ће војска и полиција последњи променити страну. У том случају, поткопати други, економски, стуб режима - домаће тајкуне (од првих десет места на Форбсовој листи, једино је Радојичић познат) и наравно страни капитал - кад виде да им се не исплати потражиће друге опције. 

Како ова ситуација економски поткопава режим?

1. Саме блокаде, укључујући трошкове полиције, најмање сметају, мада ни то није занемарљиво. За нешто више од месеца дана режим је само на корњаче на Старом мосту улупао 2,5 милиона ојра. Ниједна седница скупштине Србије, Војводине, Новог Сада или Београда није прошла без већег присуства полиције и/или приватног обезбеђења. Полиција је обезбеђивала и дочек Нове године на Тргу (сиц!) а то све кошта.

2. Већи проблем је "што нико не сме ништа да потпише", једна од ретких ствари за коју верујем Хуљи. Они знају шта су и како су радили, па наравно да их је стра' да потпишу, ако се нешто догоди за почетак ће бити на интернету... У том смислу волео сам да делим објаве кад год нешто падне или се претећи клима... А режим, као ајкула, не сме да мирује. Чуо сам да је стратегија опозиције да минира Експо, па видећемо.

3. Нервозне акције режима такође коштају или потенцијално коштају, рецимо оно поткупљивање са становима. Ако то стварно крене да се спроводи, с колико пара треба покрити банке?! Скок цена станова следи, надувавање мехура (дугорочно некретнине могу само да падају), што води инфлацији. А тек касније, не сумњам да ће за неку годину многи који се преваре с овим кредитима кукати да су преварени. Заправо, могу да се кладим да Хуља прижељкује да што мање људи узме тај кредит. Врх режима ваљда три месеца опстанка на власти види као премију. 

4. Коначно, страни фактор све мање бива расположен за подршку стабилократији. Санкције НИС-у, на најкраћи рок добродошле режиму као тема, пре су знак промене, него јединствени случај. Хуља ни ту није више много битан. Косово је већ продао колико је могао, друге власти то неће моћи да промене; Рио Тинто свеједно неће проћи. Ван тога, Србија је земља као и било која сличне величине, не заваравајмо се неким својим значајем...

У том смислу, све и да протести замру, што сања онај који сваки дан понавља како су небитни (сиц!) биће то до прве прилике. А не делује да ће стати. Постоји могућност да надлежни испуне она три наведена остатка већ постављених услова. Избори се не помињу, могу покушати да отаљају мандат, три године... Ту ће их сачекати четири губитка режима које сам навео изнад. Плус осокољена опозиција, судски процеси, спремност на нове протесте... Следећа могућност је економско и остало урушавање режима уз ширење протеста, они сами помињу пролеће као нешто чега се боје.

Иван Вукадиновић

п.с. Бацио сам руне, овога пута не за Србију, него "за Вучића", ипак је он све закувао. Гледао сам неких недељу дана пре Славије и нисам о томе много причао. Најбитније је да му време истиче - будућност, пешчаник, за два до три месеца. Прошлост је руна смрти, коју буквално сада треба тако тумачити, знамо зашто. У садашњости још плива (рибица), али контра струји. На позицији пријатеља, а он их вазда има, јесте лова са стране, мало климаво - још није отказано, али има разлога зашто је изашло. И можда најзанимљивије - позиција оно на шта не може утицати јесте руна потребе - он је до сада успешно манипулисао потребама пука, давао што му се не тражи, најчешће паре, смањивао цензус за изборе, наравно расписивао изборе као "решење"... Ништа од тога сада не само да не пролази, него не оставља ни утисак.

пс. пс. Наравно да цитат с почетка није случајан. Објаснили смо шта је све сила, па нек се плаше... Осим тога, неретко троје на највишим позицијама помиње како су комунисти дошли силом. Сво троје су одрасли за власти комуниста, не бих рекао да су имали тешко детињство. Ја се СФРЈ не стидим, оно што је тада изграђено и даље стоји, осим ако ови не реконструишу као надстрешницу.