Krvave i ostale bajke Anđele Karter
Biti objekat želje znači da si definisan glagolskim stanjem pasiva.
Postojati u pasivu znači umreti u pasivu – odnosno, biti
ubijen.
Ovo je pouka bajke o savršenoj ženi.
Helen Simpson
(Predgovor knjige Krvava odaja Anđele Karter)
Pre nego nastavim referenciraću se još malo na odličan predgovor Helen Simpson:
Krvavu odaju – često pogrešno
– opisuju kao skupinu tradicionalnih bajki sa subverzivnim feminističkim
preokretima. A ovo su, zapravo, nove priče, a ne prepričavanja. Kao što je sama
Karterova pojasnila: „Nije mi bila namera da stvorim nekakve ’verzije’ ili, što
bi američko izdanje knjige užasno reklo, bajke ’za odrasle’, već sam htela da
izvučem latentni sadržaj iz tradicionalnih priča i iskoristim ga kao početak
novih priča“.
Taj latentni sadržaj je, da se ne
lažemo, često seksualni. Ali ne ide Karterova „toliko daleko“ da bi njena
junakinja završila u krevetu sa „zelenom vilom“, kako neko reče, to je ipak
čekalo DC. Ovde je ipak reč o iskustvima heteroseksualne žene. Takođe,
nema tu zlih muškaraca koji bi iskoristili formalni autoritet patrijarhata radi
seksa i nasilja, u tom slučaju ipak ne bi bila reč o bajkama. Najgore je da
junakinju otac prokocka ili da dekadentni sladostrasnik koristi svoje bogatstvo
za perverzne planove. Doći ćemo i do toga… Često su mužjaci Anđele
Karter nečim obeleženi, netipični, zveri za neupućene, pa obično i nije reč o
pripadnicima ljudske vrste.
Smestimo ove priče u neki vremenski raspon u bar tri talasa neobičnog (priče obično imaju horor motive, ali ton – tako bitan za ovaj žanr – osim prve zapravo nije horor). Priča Krvava odaja je nesumnjivo u tonu gotskih romana koje krasi komplikovani zaplet i jednostavna klasna svest. Priča nije roman, pa je zaplet zapravo dosta jednostavan, ali tema jeste klasni odnos – mada ovde devojka koja postaje potencijalna žrtva svog muža aristokrate jeste naivna (i nevina) samo zbog godina – tu je njena majka koja nimalo nije naivna i ono čemu je svoju kćer podučila… Ova priča ima neke druge odlike gotske fikcije: okruženje straha, uticaj (mračne) prošlosti, ali ne i natprirodne događaje – zato bi ovo mogao biti „gotski realizam“ odgovarajući pričama A. E. Poa.
Vratićemo se naslovnoj priči, ali
počeli smo o vremenskim tokovima. Jer jedno je romantizam i „gotika“ s početka
devetnaestog veka, ono čime je počeo horor, pa i fantastika kakvu danas
poznajemo (Frankenštajn, Meri Šeli). Čovek otuđen racionalizmom i pojavom parne
mašine okreće se drevnom, iskonskom i bizarnom. Drugo je biti dekadent iz
vremena Viktorijanske ere, nešto kao Oskar Vajld (ličio je na jednog modernog
našeg „umetnika“). Dela Anđele Karter, pa i priča Krvava odaja, ne dešavaju se
početkom devetnaestog nego dvadesetog veka, ako se vremenski raspon može nekako
odrediti… Biti mimo tokova tada, značilo je odstupati od licemernog „građanskog
morala“. Najzad, kada je ova zbirka priča objavljena (1979) imamo rađanje novog
konzervativizma i neoliberalizma pošto su (još jednom) razvlašćeni licemerni
buržoaski „liberali“ i raniji „revolucionari“ (hipici i hipičkinje svi do
jednog postali su svinje – Bora Čorba). Tada smo već imali pank, koji
prelazi u postpank, a dobar deo ovog „žanra“ (zapravo je postpank nesrećni
termin) jeste upravo dark ili gothic.
Zanimljivo da iste 1979. Karter piše svoj esej The Sadeian Woman andthe Ideology of Pornography dakle nešto o radu još jednog dekadenta, iz
osamnaestog veka (dakle prvi talas), koji je bio u zatvoru više nego na
slobodi, a svoje najčuvenije delo pisao je u zloglasnoj Bastilji.
Vratimo se priči Krvava odaja. Stil se razlikuje od ostalih priča-bajki u ovoj knjizi. Nekako je kitnjast, gotski,* a opet doseže introspekciju. Tako da početak nije mnogo zanimljiv, osim onoga kako zamišlja svog muža kao ljiljana (nisam stručan za biljke, pa da se složim). Lepo je opisana ta teška mesnatost, koja ukazuje na mračne tajne. A onda ih saznaje kad on kao fol odlazi od kuće, ostavlja joj svežanj ključeva, posebno ukazavši da jedan od njih ne koristi. Nije teško pogoditi u koju će odaju naša devojka kasnije ući, pošto je videla neke njegove uspomene na ranije žene…
Sledeće dve priče su sagledati
zajedno, jer to je čuvena Lepotica i zver, sa dva različita kraja i
različita pristupa. U oba slučaja je umešan osiromašeni otac, bilo da je
uhvaćen u krađi ruže za svoju ljubimicu (koju onda mora da dovede kod Zveri na
večeru) ili da je prokockao, dovevši je pre toga na izdajnički jug. U
priči Udvaranje gospodina Lajona imamo, kako ime kaže, lava. Bogat i
povučen, on nekako vodi svoje poslove (nije bitno), ali se ne skriva. Ponaša se
kao džentlmen prema devojci čiji prvi stav prema njemu je „lav ja lav, a čovek
je čovek“. Sa druge strane, Tigrova nevesta nam daje drugačiju
životinju, sa drugačijim stilom života (tigar lovi iz zasede, takođe jedna je
od retkih zveri koja ceni ljudsko meso). On ima neku masku čoveka i držanje
gospodina, mada biće da niko ne sumnja šta je zapravo. A kada ga devojka izbliza
vidi biće to pomalo lavkraftovski (potpisnika ovih redova sve neantropomorfno
bar malo podseća na H. F. Majstora), mada ton ovde nije strava nego
fascinacija.
Zaplet i rasplet idu takođe
divergentno. S Lavom će se devojka razići da bi saznala da pati, da je na
samrti, štaviše. Tigar od devojke koju je „stekao“ traži da se pred njim
razgoliti, ona to neće, pa pregovara, da bi se on skinuo (oslobodio maske
humanosti). Onda vidimo taj neantropomorfni opis: Videla sam veliki,
mačkoliki, žutomrki oblik čije je krzno bilo išarano divljačkim geometrijskim
prugama u boji izgorelog drveta. Njegovu kupolastu, tešku glavu, toliko groznu
da je morao da je krije. Koliko su mu bili suptilni mišići, koliko promišljeni
pokreti. U očima je imao užasavajuću vrelinu, kao dva sunca. Na kraju Tigar
prilazi njoj „uz obostrani pristanak“, kako bi se danas reklo. U prvom slučaju
zver se transformiše u muškarca (kao slomljenog nosa, što možda preko boksa
koji je smatran plemenitim asocira na „kralja životinja“); u drugom slučaju
žena postaje zver, probudivši nešto primordijalno.
Druga i treća priča donekle još
stilom podsećaju na prvu, a sve tri imaju ponešto zajedničko. Pisane su u prvom
licu. Osim toga, junakinja oseća nešto privlačno a istovremeno opasno. Samo u
prvom slučaju imamo nešto zaista opasno, toksično, poremećenog čoveka. U druga
dva je odnos sa nekonvencionalnom osobom koja može biti opasna samo iz nekompatibilnosti,
ne iz nekog drugog razloga. No junakinja to prevazilazi! Padoše mi na pamet one
nijanse sive, naravno da to nisam čitao, a ni gledao… Ovo je, rekao bih,
mnogo pametnije. Oslobađanje iskonskog ženskog. Femizam 2.0 možda (jbg,
to 2.0 sad nije popularno u Srbiji), ali nesam školovao.
Mačak u čizmama je bio moj nick na jednom forumu, odavno. Jednostavno mi je to palo na pamet, nisam razmišljao od kuda, ali mi se svidelo, biti u nekom aristocat fazonu. Kasnije sam gledao partizanski film Mačak pod šljemom. Karterova je ovu adaptaciju Grimove bajke napisala u stilu pikarskog romana. Mačak sa svojim gazdom izvodi razne prevare, ali gazda se zaljubi, što utiče na posao. Mačak mu omogućava da se s tom devojkom kresne, tako što će udaljiti iz kuće ogavnog starca (muža) i dadilju (njegovu sluškinju). Ali, c’est la guerre, to nije dovoljno. Čovek hoće da živi sa ženom svog života. Mačak će i to srediti. Pade mi na um Dostojevski… Eh, „ozbiljnije“ delo, ali humor ne znači da nešto ne treba ozbiljno shvatiti. Student je imao problem kad je ubio babu, Mačak nije imao problem da ubije jednako beskorisnog i ogavnog starca. I živeli su srećno, gazda sa svojom ženom (naslednicom), mačak sa svojom Prugicom.
Snežno dete je veoma
kratka priča, sa stranicom i po u formatu onoga što danas izlazi na portalima
ili se štampa u fanzinima. A o njoj se može dosta toga reći. Devojčica nastaje
kao plod želje Grofa (muškarca). Njegova žena je ljubomorna, pokušava da
je zadacima ubije, Grof to odbija do trećeg koji ne može osporiti. Devojčica je
mrtva i Grof bezmalo nabija svoj ud u nju (pred svojom ženom). Bizarno, ali
treba imati u vidu jedino logično tumačenje – devojčica je plod želje Grofa,
dakle ništa više od njegove fantazije. Poslednja rečenica priče upotpunjuje
apsurd…
Vučja družina je priča koju je filmovao Nil Džordan 1984. Nedavno sam imao priliku da gledam film ali sam je propustio zbog dešavanja u mom gradu koja su zanimljivija od svake fikcije… Priča deluje dosta neobavezno, kao skupina folklornih priča o vukovima i ljudima koji se pretvaraju u vukove. Završava se alternativnom verzijom Crvenkape koja se vuka ne boji, niti ga mrzi, a ima smisla za humor. Slično devojkama koje su imale veze s mačkama (a.k.a. Lepotica i zver) ona završava u njegovom naručju. Jedino što su one priče pisane u prvom licu i mnogo više razrađene. Pročitah da je Džordan imao težak posao sa filmovanjem, biće prilike da se gleda…
Konačni sud je da su priče Anđele
Karter obavezna lektira, a potražiću još neke. Mogu vam izmamiti osmeh, pa i
poneku suzu. Čujem govore o odbacivanju ili zatomljavanju animalnog u sebi.
Međutim, čovek, a kod Anđele žena, može (i izgleda da treba) prigrliti to
animalno. Više od toga nam možda i nije neophodno.
Ivan Vukadinović
*zapravo Anđela Karter će reći da su njene priče rokoko, a ne simfonija. Što me podseti na jednu anegdotu kad sam bio studenAt. Kaže mi jedna, s kojom sam veoma kratko vreme bio: „Mislila sam da si drugačiji, ali ti si klasika“. A ja joj kažem: „Nemoj ti da vređaš, ja sam barok.“ Kada sam se time pohvalio društvu, kao što je red, povela se rasprava da li je barok još veća uvreda, da nije to bio „turbo-folk“? Onda neko reče da bi rokokoko odgovarao tom trivijalnom stilu devedesetih prošlog veka…
Коментари
Постави коментар