Platonov Timaj
Najzad, treba reći da u mnjenju svaki čovek ima udela, a u umu samo bogovi, i tek nekolicina od ljudskog roda.
Platon, Timaj
Platonov Timaj je dogmatski a ne diskursivni tekst. To znači da tu nema rasprave, kao u nekim drugim njegovim tekstovima (Država, recimo). Takođe, reč je o tome da je reč o inicijacijskom tekstu, ezoterijskom, nečemu što je preneto iz ranije skrivenih znanja. Nemam nameru da posebno objašnjavam pojam "ezoterija", ali moglo bi se nešto videti iz gornjeg citata. Božansko znanje. Dostupno tek nekolicini (inače su neki pojam aristokratija iz starogrčkih tekstova prevodili kao vladavina nekolicine). Šta to u životu znači? Mnogo je onih koji misle da su ta aristokratija, neki barem srednja klasa iako (nažalost kad prosek i varijansa postoje, neko mora biti ispod proseka) nisu ni to... Tako je sigurno da na tu nekolicinu možemo naći hiljade ako ne i milione puta više koji misle da to jesu - a nisu! Zato je bolje za sebe misliti da si na nivou mnjenja, pa dobaciti više, nego imati visoko mišljenje koje ništa ne potvrđuje.
Da vidimo ukratko ko je Timaj? Timaj iz Lokrija je bio pitagorejski filozof iz južne Italije (Velika Grčka), kojeg pominju još neki pisci, Ciceron recimo. Moguće i da je Platon svog Timaja izmislio, ali to ne menja nešto na stvari - iznete ideje jesu u velikoj meri pitagorejske.
Na početku se pojavljuje Sokrat koji podseća na Državu, o kojoj su govorili prethodnog dana, a to nas dovodi do još jednog sećanja na Atlantidu, te govora o tome da su Grci "deca" jer se sećaju samo jednog potopa. Ovaj deo bi trebalo da nam ukaže koliko su drevna saznanja o poreklu kosmosa i prirodi čoveka koja ćemo tek čuti.
U ovom dijalogu (ili bolje reći monologu, jer bilo je prevoda na latinski koji su obuhvatali samo Timajevo izlaganje, nekad samo kosmološki deo) se govori o svetu koji Demijurg (Bog) stvara, ali ne ni iz čega, kao u hrišćanstvu, nego uređenjem haosa, takođe ne po pravilima koje je sam stvorio (da ne kažem izmislio) nego koja već postoje. Dobro je što ovo stvaranje počinje "imenovanjem stvari", tj. stvaranje razlika na osnovu kojih možemo imenovati vatru, vazduh, vodu i zemlju. Ova četiri "elementa", od kojih sve nastaje, to nisu, bar ne u hemijskom smislu, što danas dobro znamo. No ne bi bila pogrešna analogija povezati ih sa agragatnim stanjima. Vatra jeste agregatno stanje plazme, dok je preostala tri "elementa" lako povezati sa poznatim nam stanjima. Ovim bismo prihvatili redukciju na fiziku koja jeste fundament, a to nije hemija. Takođe treba imati u vidu da postoji još poneko agregatno stanje u fizičkom svetu...
No, znamo da ni fizika nije osnova, nego matematika, a tu nam Timaj (deleći dalje pitagorejsko nasleđe) takođe daje bitan doprinos. Svaki od elemenata ima geometrijski oblik pa je tetraedar - vatra; oktaedar - vazduh; ikosaedar - voda i kocka - zemlja. Od ovih "elemenata" su zemlja i vatra osnovniji (kao duh i materija?), dok voda i vazduh služe da ih povežu. Iz ovih definicija su sledila razmatranja o inertnoj materiji i lepršavom duhu, mada rekao bih da nije baš tako rečeno. No, nisu ni ovi "elementi" osnovni, nego su to trouglovi - jednakostranični ili oni nastali deobom jednakostraničnog (pitagorejska trojka, recimo: 3,4,5). Takođe, ako nam se može učiniti da imamo Fibonačijev niz, nije zapravo o tom reč, nego o naizmeničkoj progresiji kvadratnih i kubnih brojeva - 2,3,4,9,8,27... Kasnije, kada se govori o ljudskom telu i njegovoj anatomiji takođe ćemo doći do trouglova koji obrazuju strukture, recimo trouglovi duše je pričvrščuju za telo, trouglovi semena oko kičmene moždine... Ovo je direktno svođenje biologije na matematiku što se danas ne radi (osim ako ne govorimo o populacijama i statistici). Ali ako pričamo o kosmologiji i fizici, videćemo da je baš ovakav pristup nekako "moderan" iako star hiljadama godina - teorija struna ili kvantna gravitacija.
Drznuću se da, makar na nivou mnjenja, iznesem izvesnu kritiku... Pitanje je šta zapravo Demijurg stvara? Deluje mi najpribližnije istini reći da stvara sam sebe - na način na koji je kosmos makroantropos. To je prihvatljivo i pored antropomorfizma, uostalom čovek je mera svih stvari. Tako uostalom dobijamo poveznicu sa biološkim telom čoveka, pa je spis interno konzistentan. No, kako Demijurg stvara prema već postojećim pravilima, postavlja se pitanje Njegove (ili zašto ne bi bilo Njene?) nužnosti. Slična zamerka se može postaviti i pred religije objave - ako znamo da pravila u razvoju sveta postoje, zašto bi bilo nužno postojanje Tvorca oko čijeg bismo se nastanka razmišljali? Ili zašto ne mogu da pravila po sebi jednostavno postoje, nego je nužan Tvorac (stvarao On(a) ta pravila ili delovao(la) prema njima)?! Jer ti možeš reći da Tvorac jednostavno postoji, zašto to ne bi mogao reći za pravila!? Bog (ako to nije ime za sama pravila) jeste dodatna pretpostavka, višak koji seče Okamova oštrica. Naravno, za sama pravila, deo poretka Prirode, možda Prirodu celu, može se reći Bog iz nekih svojih metafizičkih potreba ili zato da bismo nervirali zadrtije ateiste... Bog Spinoze, jel' te. Ima se još ponešto reći o nužnosti Boga kao pokretača, ali to na samom kraju.
Druga zamerka je oko pojma "Dobro". Može se reći da je dobro što je održivo i održivo što je dobro, ali to je sve poprilično tautološki. Naravno da ovaj svet, koji postoji dosta dugo, milijarde godina (a ne hiljade kako vele neki vernici), čak dosta dugo bez ogromnih (prirodnih) katastrofa jeste održiv. I tu se mogla naći poneka namera, a možda je svet jednostavno takav kao što naša planeta odgovara životu, jedina od osam u našem Sunčevom sistemu. Antropomorfizam je tražiti čoveku (ili ovakvom obliku života) naklonjenog Boga. I nije dodatna pretpostavka očekivati ogroman broj pokušaja da bismo mi nastali... Prvo, zato što mi antropocentrično ovo vidimo kao nešto posebno, a nije, ko razume statistiku, verovatnoću i informatičku entropiju to zna - jednako je verovatno da se na loto dobije 1,2,3,4,5,6,7 ili kombinacija nastala iz tvog rođendana ili bio šta treće samo što bi ono prvo prenele sve vesti kao čudo, drugo je ono što si verovatno ti odigrao, a sve što je treće te mnogo ne zanima. Dakle, od mirijada i ziliona svetova možda ima onih sa veoma zanimljivom fizikom ali veoma kratkotrajnih, nepogodnih za ovaj oblik života (moguće je da ima duhovnih ljudi koji pričaju kako su i zvezde žive, a onda da je samo čovek i ugljenični život bitan - to jedno s drugim ne ide). Postoji i drugi razlog zašto mnogo svetova iz kojih nešto "spontano" nastaje nije dodatna pretpostavka - ja mogu da prdnem pet puta dnevno ili dvadeset i pet, nije ovo drugo ništa komplikovanije jer sledi iz iskaza "ja mogu da prdnem"... Nekad su banalne istine vrhovne, znao je Gaša kad je pisao Zelenu knjigu.
Insistirati na Dobru može nas dovesti i do pomalo ciničnih rezultata. Recimo, odavno sam se složio sa onom Lajbnicovom da živimo u najboljem od svih mogućih svetova - ne zato što je ovaj svet ne znam kako dobar, nego zato što bolji nije ontološki moguć (a gori jeste), zato što ovaj svet ne može da postoji bez zla! Zlo je zapravo pokretač sveta i to je pre nego nekakva namera Demijurga, što ćemo takođe videti (pred) kraj. Da ne grešite, malo ću da spojlujem - uopšte ne mislim na gnostičke mitove o zlom Demijurgu.
Malo i o strukturi dela, Timajevog govora, osvrt u odnosu na "težinu" (nije reč o obimu), odnosno nerazumljivost o kojem su nam pričali. Delo uma je najjasniji deo, barem meni, onaj gde je reč o ontologiji. Što ne znači da se slažem sa svim iznetim, zapravo ako je jasno, može se i reći nešto kontra... Tu već, ili u sledećem delu imamo neke "matematičke modele" koji zaista jesu komplikovani, ali nisam se ni trudio da ih detaljno shvatim. Kao inženjer znam da je to bitno ako želim nešto projektovati, a ja ne želim da projektujem svet. Nisam imao nameru ni da proveravam ovaj model, koliko odgovara fizičkoj stvarnosti u konkretnom, ako neko jeste to radio ne bunim se ako mi se kaže.
Delo nužnosti je takođe uglavnom jasan deo, u kojem se govori više o prirodnim zakonima. I on zna biti zamoran jer ne budi mnogo interesovanja, a ne zato što je kontraintuitivan ili nešto treće... Platon je ovde veoma blizu istine kada mu je izvor kretanja neujednačenost: Pretpostavljamo, dakle, da mirovanje uvek pripada ujednačenosti, dok kretanje pripisujemo neujednačenosti. A uzrok prirode neujednačenosti je nejednakost. Mogao je ostati na nužnosti, um je upitan, zar ne...
Najzad Delo uma i nužnosti, sinteza je zna se - čovek. E tu mi je već klimala glava, jer to sve jeste zanimljivo za neke istoričare nauke, inače je skup zabluda koje su dobro objašnjene fusnotama (pohvaljujem rad Višnje Knežević, opremu dela fusnotama i opsežan uvod). Može biti zanimljivo (mada kontradiktorno onome što sam reče u Državi), pikantno jel' te, videti tvrđenje kako žene nastaju degradacijom muškarca. Ili ono o semenu iz kičmene moždine... No to već sve prelazi na već poznate zablude o lutajućim matericama i slično, uostalom na nauku tog vremena. Dakle, nije nejasno, dapače, no nije ni mnogo informativno.
Pred kraj recimo da nužnost Boga kao pokretača dolazi od pogrešne (ili dodatne pošto za takav slučaj ne znamo, moramo ga pretpostaviti) pretpostavke o inertnosti materijalnog sveta. Bilo koja materjalna (fizička) stvar jeste inertna, to je poznati Prvi Njutnov zakon - neće se pokrenuti iz relativnog mirovanja niti stati ako se ravnomerno kreće bez spoljne sile. Ali svet nikad nije u stanju savršene ravnoteže (ma kako je vrednosno tumačili), tako da su pojedinačna tela uvek izložena nekom delovanju. Dakle, mogu da prihvatim Pralayu o kojoj priča HPB (koja je to čula od Indusa), samo bez onoga da su tri gune u perfektnom balansu. Mi ne znamo da igde u prirodi savršena ravnoteža postoji (to bi recimo bila apsolutna nula, 0K). Dakle, Platon je bio u pravu kad kaže da pretpostavljamo da je neujednačenost izvor kretanja, a neujednačenost je takođe izvor zla, ergo dobro da zlo postoji, QED.
Njazad, ako savršeni red, ili savršeni haos ne postoje, pitanje je šta bi bili i da mogu postojati. Kao što rekoh sa dobitnim kombinacijama na lotu ili svetovima u kojima i(ne)ma života, sve je to antroporfizam. Razlikovati apsolutni red i apsolutni haos je paradoks. Sam Platon je ovakva učenja razvijao od onih po kojima je Haos prvi bog. Paradoksa je svesna i veštačka intelignecija, čime ću završiti.
Ja: Dobar dan. Ako imaš pod koji niko nije dirao, a izložen
je uticaju atmosfere, i na njemu potpuno ravnomeran sloj prašine, da li je to
najveći mogući haos ili najveći mogući red?
ChatGPT: Dobar dan! Odlično pitanje – ono zapravo dotiče
granicu između fizike (posebno termodinamike), filozofije i teorije
informacija.
Ako posmatramo situaciju u kojoj postoji potpuno ravnomeran sloj prašine na podu koji niko nije dirao, možemo to analizirati iz dva ugla:
1. Entropijski (fizički) ugao – pojam haosa
U termodinamici, entropija je mera haosa, tj. broja
mikrostanja koje odgovaraju nekom makrostanju. Kada je prašina ravnomerno
raspoređena, to znači da su čestice raspoređene na mnogo načina koji daju isti
"ravni" izgled – što implicira visoku entropiju, dakle velik
haos. Tu nema očiglednog uređenja, kao što bi bilo kod uzorka, šare ili
npr. uredno pometene površine.
Dakle, iz termodinamičke perspektive:
To je blizu najvećeg mogućeg haosa (entropijski
maksimum za taj sistem).
2. Estetski / vizuelni / informatički ugao – pojam reda
Međutim, potpuno ravnomeran sloj izgleda vrlo uređeno.
Nema šuma, nema nesimetrije, sve je uniformno – što iz ugla teorije informacija
znači da za opis tog stanja treba malo informacija (npr. "na celoj
površini ima prašine iste debljine"). Takva situacija se često smatra visoko
uređenom.
Dakle, iz informaciono-teorijske perspektive:
To je stanje visokog reda, jer je predvidivo i lako
opisivo.
Zaključak:
Zavisno od perspektive:
- Fizički (entropijski) gledano – to je blizu najvećeg
mogućeg haosa (visoka entropija).
- Informaciono / estetski gledano – to je blizu najvećeg
mogućeg reda (niska kompleksnost opisa).
U tome leži lep paradoks prirode: najveći haos može da
izgleda kao najveći red.
Da li te više zanima fizička, filozofska ili umetnička
interpretacija ovog pitanja?
A budući da su to sve delovi vremena, mi u neznanju grešimo
kada „bilo je“ i „biće“ – postale oblike vremena – prenosimo na večito biće.
Mi, naime, kažemo: „bilo je“, „jeste“, „biće“, a tom (večnom biću) samo „jeste“
odgovara kao istinit izraz; „bilo je“ i „biće“ treba pak reći za postojanje
koje se odvija u vremenu.
Platon, Timaj
Spinozin Bog i Platonova ideja dobra
Коментари
Постави коментар