Vitez

 „U redu. Dakle, u Elfrisu su postojala bestelesna bića, stvorena nalik duhovima koja, za razliku od duhova, nikad nisu bila živa. Njih je Kulili unela u magična tela načinjena od blata, lišća, mahovine, pepela i sličnih stvari. Kada je koristila vatru, nastali su Vatreni elfi, Salamanderi. Kada je koristila morsku vodu, nastali su Vodeni elfi, Kelpiji.“

„Tačno tako.“ Bil skrenu pogled s mene na Gavraona, pa s njega na Idn. „Mi nismo nalik elfima. Više ličimo na Kulili pošto je nju, kao i nas, stvorio otac nad očevima svih Oversina, Bog najvišeg sveta. On je ovde, kao i tamo, stvorio elementarne duhove. Kao što reče ser Ejbl, oni su nalik duhovima. Zapravo se radi o starim i sveznajućim stvorenjima koja su vekovima skupljala mudrost.“

The Wizard Knight je serija epistolarnih romana (ceo prvi roman je jedno pismo, bolje reći ispovest jer tako deluje) od dva romana - Vitez, koji sam pročitao i o kome ovde pišem, i Čarobnjak. Na početku ćemo videti poređenje sa mnogo poznatijim delom Džina Vulfa, a to je Knjiga Novog Sunca. Dok tamo ne znaš ili je teško provaliti o čemu se uopšte radi, ovde je makar to jasno od početka, mada stil može biti težak za praćenje detalja, nekako maglovit. Upravo zbog tog stila sa police biblioteke uzeh ovaj roman, a i zato što knjiga beše relativno tanka, ali samo zbog listova - mada skoro 400 stranica u jednom od dva dela knjige stvarno nije mnogo za standarde epske fantastike.

I ovo jeste "klasično" delo epske fantastike, to je barem devedeset odsto (kako momak koji pripoveda dolazi iz Amerike i zna povlačiti paralele postoje makar poređenja sa nekim tehničkim fenomenima, dakle nama poznatom naukom). I tu je razlika u odnosu KNS koja je science fantasy, takođe i Dying Earth i far future. Dakle, ovde imamo natprirodna bića, svet u kojem su ona, opis tog sveta, nekako ne u punoj meri kao u KNS. No ovo jeste Bildungsroman, naravno, razvoj našeg lika Ejbla drugačiji je od razvoja Severijana. Sve u svemu, delo pisano s manje ambicija, time i lakše za razumevanje.

Imamo dečaka koji negde u Americi kreće u šetnju, nalazi drvo divlje narandže sa kojeg uzima štap, šeta se pomoću tog štapa, sedne da odmori, počinje da delje štap ("deljao sam ga i deljao") dok ne ugleda zamak na nebu, među oblacima, neverovatno realan. Onda potrči, pa izgubi svest, nađe se među parkama, one mu proriču sudbinu (naravno samo u naznakama), nakon čega se konačno nalazi u sasvim drugačijem svetu. Simbolika divlje narandže, koja raste jedina u tri sveta - ovom našem, Elfrisu i Mitgartru - može se prepoznati ali nije posebno razvijena, kao ni neki drugi pojmovi koji se pominju...

Početak radnje ima dosta prekida, različitog kretanja vremena (junak iskusi da je prošao dan, a vraća se nakon nekoliko godina), što naravno utiče na tok radnje. Osobe na koje nailazi će nestajati, neke biti mrtve, bez obzira na potencijal za razvoj. Neko će se kasnije pojaviti... Delovaće kao da će naš junak, Ejbl od Visokog srca (u međuvremenu proizveden u viteza iako dečak skromnog porekla) biti jedini junak na ovom putovanju. No, vremenom će se uz njega ustaliti skup likova koji uglavnom nisu ljudska bića.

Priča Ejbla ipak deluje mnogo određenije nego priča Severijana (KNS), iako Ejbl (nije mu to ime koje ima u Americi) nema savršeno sećanje (eidetsko)*. Priči će pomoći i veoma popularna poređenja tipa "visok toliko da ga ne bi primili u NBA" ili "kljun toliki da bi mogao uništiti autobus". Kao i u slučaju nevidljivosti "duhova" (odnosno elfa) na sunčevoj svetlosti, što poredi sa hologramom. Ejbl pominje samo u Ameriku u poređenju sa svetovima kroz koje prolazi (ne neki grad ili saveznu državu, uglavnom ne ni planetu Zemlju ili "naš svet"). Tako zemlja iz koje je potekao u drugom okruženju postaje mitska.

Pogledajmo prvo okruženje Mitgartra kroz koje prolazi, ljude koje sreće. Ovde imamo uklapanje u feudalni poredak momka nepoznatog porekla i problem kako se šta kaže - nesumnjivo se tamo govori engleski, ali neki izrazi su nepoznati, a neki nisu pristojni u obraćanju. Teško da ćemo imati i neku mentalnu mapu tog sveta, Mitgartra, a nacrtane mape u ovoj knjizi nema (za razliku od mnogih dela epske fantastike). Jezičke konstrukcije će nam privući pažnju, mada ne toliko kao u KNS (koju sam mnogo više poželeo da pročitam u originalu). Već ovde ćemo naići na veoma čudne narode, kao što su npr. Osterlinzi koji "jedu ljude da bi povratili ljudskost". Razumevanju sveta (ne)će doprineti to što se na nekim mestima on preklapa sa svetom ispod, Elfrisom, a možda i negde sa onim gore, Skajem, no do toga nismo došli... Vreme je da se nešto kaže o svetovima.

Već sam naziv sveta Mitgartr uzet je iz nordijske mitologije, gde imamo Midgard, srednji svet, ovaj naš. No nije reč o nekakvoj kopiji nordijskog Drveta sveta, uostalom ovde nema devet nego sedam svetova i oni su poređani linearno, jasnom gradacijom. (Možete videti i mađarsku varijantu). Dva susedna sveta nemaju imena iz nordijske mitologije, nego od opšteg mitološkog značaja - Elfris i Skaj, što je valjda jasno. Dva najniža sveta imaju nordijska imena - Muspel i Niflhajm. Međutim, dva najviša imaju imena koja nemaju veze sa nordijskom mitologijom, ali će nam ukazati na grčku, pa i prizvati nekakvo antičko-hrišćansko značenje: Kleos i Elizij.

Nesumnjivo je da postoji jasna hijerarhija, koju vidimo kroz više stvari kao što je nevidljivost likova u nekim situacijama (na suncu), čak da su oni nekako manje realni, ako su iz svetova ispod našeg - Elfrisa i Muspela. Bića iz Elfrisa imaju natprirodne moći, koje će iskusiti naš Ejbl, ljudi se njih boje. Međutim, oni ljude smatraju za bogove, jer su "večni" za razliku od njih - kako vidimo u citatu na početku elfi nemaju dušu, ali "duhovi", bestelesna bića koja nikada nisu bila živa, utkani su u njih. 

Iako je gradacija jasna, u obliku "stvarnosti", u ovom delu nemamo etičku hijerarhiju, zapravo se ona negira i to ne na didaktički način, nego nekako dečije jednostavno, s obzirom ko priču piše. Mi se plašimo onoga što nam je nepoznato, elfi se tako plaše, plaši se i poluzmaj (a polučovek) Sertr. Uz razumevanje za biće Elfrisa i Muspela u ovom romanu skoro da nema pravih negativaca.** Naravno, kao manje realni, elfi će biti skloni prevarama ljudi, nekada u svrhu zabave (iako ih obožavaju kao "stare bogove"), pa možda i da navedu ljude da njih obožavaju (da li se to dogodilo Ejblu?). U ovoj knjizi samo ćemo jednom videti biće (boga) iz Kleosa, dok će naš junak stići do Skaja na samom kraju. Tako da o ovim svetovima još ne znamo mnogo, da li će se naš junak tamo osetiti manje realnim?

Posebna priča je protok vremena, što je izgleda nešto više objašnjeno u drugom delu Čarobnjak. Vreme prolazi brže u višim svetovima. Za noć provedenu u Elfrisu protekle su godine u Mirtgartu za možda jedan sat u Muspelu, jedna godina gore u Mirtgartru. Sa druge strane decenije u Skaju bi značile da je u Mirtgartru prošla tek nedelja. Na kraju vreme potpuno staje u Niflhajmu, gde je najniži bog (inače ledeni svet); dok u Elizijumu teče neograničeno brzo. Ovakvo viđenje vremena može se razmatrati fizički (relativnost vremena) i metafizički. Imajmo u vidu "ubrzanje vremena" na klipotskom Drvetu smrti, Kent Grant kaže da to treba integrisati; ili infinitno i infenitezimalno u unutrašnjem svetu, što je potpisnik ovih redova video više prostorno nego vremenski. 

Ejbl će oko sebe okupiti paletu likova, osim njegovog sluge koga je upoznao na brodu (koji hoće da ga prati iako ovaj nema da mu plati), ti likovi su uglavnom neljudski. Recimo Uri i Baki koje je naterao da mu služe i koje sebe smatraju njegovim robinjama iako znaju i da ga prevare i to ne kriju (utvare, elfkinje). Posebno će zabavni biti Gilf koji je u "normalnom" stanju ogroman pas koji zna da govori, a u stanju zveri postaje nešto mnogo opasno, nalik Hulku, samo neantropomorfno; takođe mačak Mani, ogroman ali ne i opasan, mada se i njega narator boji, jer naravno i mačak zna da govori i to radi radije nego Gilf. Tu je čak i Ljužder, ljudožder koji mu se pokorio iako je sam Ejbl izgubio bitku od njega (onda se umešao Gilf).

Najveći uticaj ostvarila je ipak Diziri, kraljica elfa, za ljude Mirgartra uglavnom samo mit, kao uostalom i elfi, verovatno i celi donji svetovi. Etimologija je jasna, a ona je učinila da je Ejbl želi na celom svom putu posle noći provedene s njom (mada su to u svetu gore bile tri godine). Najzad, nešto o njegovoj motivaciji. Ejbl želi da bude vitez ili da se dokaže kao vitez, ili opravda zvanje viteza, koje u drugoj polovini romana oni s kojima se sreće već prihvataju. On ne želi da nosi ili koristi mač, glavno oružje vitezova, jer mu je Diziri obećala Eternu - mač koji je takođe mitski. U tome istrajava, pa se može reći da je sticanje eterne njegova motivacija. Takođe, dosta toga radi jer je obećao ili nekome duguje uslugu. To nam govori dosta o etici sveta (ili svetova) u koji je došao. U motivaciju spada i osveta ubicama s početka knjige, ali to nekako kasnije nestaje, što bi već bila mana ovog dela. 

Ivan Vukadinović

* Čudno je da priča nekog ko ima "fotografsko pamćenje" deluje fantazmagorično, a on sam kao nepouzdani narator. No to nije bez logike. Kada mi pričamo šta nam se dogodilo (ili uostalom momak Ejbl kad piše svoju ispovest), sećamo se onog što nam je najbitnije, to prenosimo, a to postaje bitno i onome ko priču prima. Kada je saznao osnovni tok radnje, ulazi se u detalje. No kretanje iz detalja kada ne znamo ni o čemu je reč ni gde se nalazimo (Urth koji je možda Zemlja milionima godine kasnije, a možda neka "Zemlja u ogledalu") može da nam dočara bezmalo psihodelične efekte. Majstorija je to napisati da bude zanimljivo...

** Negde u toku čitanja romana aktuelna situacija me je navela da se setim filma Kolberg iz 1945. godine, remek dela naci propagande, čak sam ga i odgledao. Zanimljivo da u ovom filmu takođe skoro da i nema negativaca. Možda bi to mogli biti donekle parodirani Napoleon i njegovi generali. Ali cela priča nije usmerena ka određenom neprijatelju (koji te 1945. nije dolazio u toj meri iz Francuske) nego prevazilaženju strahova i ograničenja. Naravno, treba znati da su ti strahovi i ograničenja ono što bi sprečilo jedan narod da vodi totalni rat koji ga u situaciji poraza približava samouništenju. Zato je ovakva propaganda mnogo opasnija...