Najkraća istorija sveta

Za sada upamtimo samo da je izvor našeg postojanja takođe izvor našeg potencijalnog nepostojanja. Drugi zakon termodinamike je istovremeno tvorac i rušitelj svetova. Može mu se prkositi jedino ako bi se milionima godina naučnog napretka razvila supercivilizacija tako složena da bi mogla da manipuliše osnovnim zakonima samog svemira.

Dejvid Bejker, Najkraća istorija sveta

Ako nije jasno iz samog naslova, postaje već veoma brzo - pogledom na sadržaj ili prve stranice. Tema ove knjige nije ono što se inače zove istorija i što je naučna disciplina (a ne nauka, ako tako kaže jedan istoričar što ne prihvatiti) koja ima nekih svojih nedoumica - recimo da li se ista odnosi samo na pisane ili, kako vele, "nepristrasne" izvore (navodnici već na Wiki). Svejedno je ustanovljeno da je povest "što se dogodilo i što je sto odsto potvrđeno", a istorija je interpretacija. Smatra se da je istorija ono što je došlo od otkrića pisma, pre je preistorija, dokle imamo ljude. Dalje u prošlost je predmet prirodnih nauka, mada možemo govoriti o istoriji planete, galaksije, svemira, (prostorvremena?)... Da li je onda reč o povesti? U prirodnim naukama se nikad ne kaže "sto odsto potvrđeno", ali se intervali poverenja približavaju tom 100% (verovatnoća 1, izvesnost). Možda se može reći da ovde imamo interpretaciju, jer kad neko kaže "najkraća istorija sveta", i stvarno je stavi na nekih 250 stranica, moraće da ima neku glavnu temu, na kojoj će bazirati razvoj sveta i svoje pripovedanje. Najzad, prirodne nauke imaju svojih saznajnih problema, a videćemo kako se Dejvid Bejker tu zapliće, tamo gde ne možemo imati izvesnost...

Dejvid Bejker je biohemičar, i može se videti da su mu ovi delovi istorije (od sada u tekstu - prosto ono što se sa svetom dogodilo) najbolje idu. S obzirom na Nobelovu nagradu (2024) za računanja u dizajnu proteina, možemo pogoditi koja mu je to glavna tema ovog istraživanja (inače jedno od značenja reči "istorija" u starogrčkom). Nešto se slabije snalazi u nekim drugim oblastima, što ne bih rekao da je do neznanja, već do teškoća da se "spusti" na nivo "običnog čitaoca" nešto što mu nije baš materija... Dok je ono što inače zovemo istorija sasvim solidno opisano, izvesnih problema imamo na početku i kraju ovog pripovedanja.

Dakle, pitanje samog početka. Bejker tu prihvata onu već mantru da pre Velikog praska ničega nije bilo, da je besmisleno tu nešto i pitati. No to će i sam relativizovati, prvo pričom o multiverzumu, pa onda da "mi kao ljudska bića zapravo i ne znamo šta je to ništa". Trebalo je samo da načini još jedan korak pa da prizna kako možemo reći da je bilo nešto (to se obično zove inflaton), makar nam bilo to "nešto" potpuno nepoznato, čak bez protoka vremena, kauzalno je prethodilo ovome što imamo. Možda je naučniku problem što se na toj tački znatiželja pre može zadovoljiti onim što mnogi od njih zovu "zaostala mitska svest" nego naučnim istraživanjem - pogledajmo recimo Rg Vedu Himna stvaranja. U svakom slučaju ako je istorija istraživanje, ono nedostupno istraživanju bilo bi preistorija (u stvarnom smislu te reči).

Koja je onda ta glavna tema oko koje se istorija sveta vrti? Prema Bejkeru govorimo o složenosti i protoku energije - dakle o termodinamici. No zanimljivo je da on ne objašjava ove pojmove, pa ja uspeo da o svemu tome piše, a da pojam entropija nijednom ne pomene! Stoga mogu ovde reći samo nešto o tome kako sam taj pojam ja razumeo, a kako u kontekstu ove knjige. Iako dosta "naivno", pa i samorazumevajuće deluje pravilo da toplota može preći samo sa toplog tela na hladno - nekome ko o tome ne zna mnogo teško je pogoditi sve posledice tako jednostavne izjave, a kako je bilo kada je Bolcman takva pravila uspostavljao ne ulazim, samo znam da su ga smestili u ludnicu. Entropija ima dva aspekta - termodinamički i statistički a oni se povezuju time da ima mnogo, mnogo više konfiguracija koja nam "nisu zanimljive" od onih koje to jesu, time je ekstremno malo verovatno "spontano" (bez ulaganja truda, energije, informacija) vratiti se na neku od tih "zanimljivih" - entropija zatvorenog sistema neumitno raste - strela vremena. Kao što će se supa smlačiti, tako će se i neka struktura od više delova raspasti. (Zapravo, neumitan je povratak na početak, posle ogromnog Poenkareovog vremena, ali ako je vreme kojim raspolažemo neograničeno...)

Ali šta nam je to zanimljivo? Sunce je zanimljivije od pozadinskog zračenja svemira jer iz njega nešto može proizaći (recimo život na planeti koja oko tog sunca kruži). Ono jeste složenije od okolnog svemira, mada nije od objekata za koje se smatra da imaju više entropije (što priznajem da mi nije baš jasno, uostalom, ovde govorimo o otvorenim sistemima). Zanimljivo je da sunce nastaje od oblaka vodonika i helijuma koji ima još nižu entropiju, prema posmatranjima strele vremena. No krajnje je vreme da se prizna da gravitacija ima (makar lokalno!) negentropijsko dejstvo - prosto entropija se nastankom zvezde smanjuje na račun povećanja entropije u prostoru okolo (u principu, planeta Zemlja je bila povećanje složenosti i smanjenje entropije u odnosu na raniju hrpu kamenja, zato je njenim nastankom veliki prostor okolo postao manje uređen). Ako imamo u vidu značaj gravitona u Penrouzovoj teoriji svesti, ovo negentropijsko dejstvo bismo mogli dalje razvijati.

Nema sumnje da je život negentropija po sebi, u tom smislu ova knjiga razmatra porast složenosti nastankom i razvojem života. Ne pominje se Sunce kao izvor niske entropije, a možda nije ni nužno. Da se vratimo konfiguracijama - određeni broj složenih (malo verovatnih) ima potencijal da održava svoju složenost (što je jedna od definicija života), pa i dalje da je razvija. Što ne znači da će sve živo to učiniti - bakterije i arheje su veoma jednostavne pa opet otpornije od čoveka. Zanimljivo je da je masa današnjih ljudi otprilike jednaka masi mrava (ne znam da li je to iz ove knjige). 

I tu doalzimo do famoznog erga. Pogledajmo ovaj razvoj (dat u knjizi): Za početak, količina protoka energije koju je ljudski rod bio u stanju da ostvari da bi održao sopstvenu složenost porasla je više nego dvostruko s oko 40.000 erg/g/s u jednoj lovačko-sakupljačkoj zajednici koja se služila kontrolisanim spaljivanjem šume na 100.000 erg/g/s u proseku u prenovovekovnim poljoprivrednim zajednicama. Imajmo na umu da jedino Sunce koristi samo 2 erg/g/s, a jednoćelijski organizmi 900 erg/g/s, a većina višećelijskih 5.000 – 20.000 erg/g/s u zavisnosti od toga šta trenutno rade.

Dakle, jasno je šta je ovde protok energije - određena količina energije "prolazi" kroz određenu masu (pokreće je ili je koristi) u jedinici vremena (erg je stotinu nanodžula). Intuitivno je jasna veza sa složenošću i kako možemo videti to na nivou jedinke - bila to zvezda ili živi organizam. Ali koja je masa lovačko-sakupljačke ili poljoprivredne zajednice?! Ako nešto određujemo s obzirom na masu, moramo znati šta u istu ulazi - samo ljudi, životinje, usevi, zemljište, sredstva za proizvodnju... To nije rečeno, a postaće prava zbrka kad dođemo do budućnosti i civilizacija na skali Kardaševa. Ne sumnjajte da će ovi ergovi zaista astronomski rasti...

Vreme je da se kaže nešto o kvalitetu iznetog. Osim nepotrebnog petljanja oko "nastanka svemira" kod broja konfiguracija multiverzume je ogromna greška za koju ne znam koliko je do opremanja ovog izdanja, a koliko do samog autora. Tek, 10 na 500 (a piše 10500!) nije šest puta više nego 10 na 80 (što bi bio broja atoma u univerzumu)! Precizno to je 10 na 420 puta više, broj sa 420 nula, za ljudsko poimanje ne mnogo manji od 10 na 500... 

Ostali podaci su uglavnom korektno izneti, mada se razlikuju u nekim detaljima od onoga što mi je do sada poznato, pa ih treba uzeti sa dozom soli. Uostalom, ko hoće može proveriti svaki... Posebno sam zadovoljan geološkom istorijom planete, objašnjavanjem složenosti u domenu bioloških stvorenja. Tu je moglo nešto više pažnje biti posvećeno nivou kisenika i temperaturama (dve faze Zemlje kao ledene lopte). Nekada je zračenje Sunca bilo slabije, pa je bilo potrebno više CO2, jači efekat staklene bašte, rekli bismo. Malo više pažnje tim pitanjima moglo se posvetiti s obzirom na sudbinu Marsa i ne tako daleku sudbinu Zemlje... Vidimo kako izumiranja doprinose ovoj složenosti živih bića, takođe kako su mogla i u potpunosti okončati život na Zemlji, pa da nas ne bude. 

Dakle, reč je o vremenu kada je "svet bio mlad", kako bi rekli Lavkraft i Hauard, pa evo jedne kulturološke reference: Gotovo nijedna životinja iz razdoblja edijakara nije posedovala svojstva kretanja, iako su neke možda plutale pri dnu okeana sakupljajući pritom hranu. Bilo je to čudno vreme. Edijakar bi se dopadao Lavkraftu. Ili: Nebo je bilo zastrašujuće crveno, zato što je osamdeset odsto atmosfere činio ugljen-dioksid. Proteći će još mnogo vremena pre nego Zemlja bude dobila atmosferu od kiseonika; u to vreme se kiseonik u Zemljinoj atmosferi nalazio u zanemarljivim količinama. Pošto je sunce još bilo mlado i ne tako blistavo, to je imalo dodatni sablasni efekat, pa je nebo bilo ne samo crveno nego i tamno. Da je na njemu lebdelo Sauronovo oko iz Gospodara prstenova, ne bi bilo neobično na takvoj pozadini.

Razvoj primata je dat sasvim korektno, kao i razvoj lovačko-sakljupljačkih zajednica. Ovde složenost ustupa mesto jednom svom derivativu koji se zove - kolektivno učenje. Učenje, metoda pokušaja-i-grešaka se kod živih organizama razvija prenošenjem DNK informacija. No rani ljudi, preci ljudi, razvijaju način da jedni durgima za života prenose informacije. Do tog razvoja dolazi mnogo pre nastanka pisma, a naravno da će mu pismo dati dodatni podsticaj. A tek štampa, koja će omogućiti kopiranje informacija (knjiga) mnogo većim obimom, podatke imamo u ovoj knjizi...

Ovaj deo podseća, a možda i duguje delu Puške, mikrobi i čelik. Bejker je ovde mnogo jednostavniji od Džareda Dajmonda, što je razumljivo s obzirom na obim ovog dela, u kojem su poznate nam istorija i preistorija tek jedan od četiri dela. U principu, posle lovačko-skupljačkih zajednica imamo poljoprivredne zajednice pre pojave poljoprivredne države, koje se mogu smatrati najtežim dobom istorije čoveka. Više puta će Bejker reći kako složenost ne mora da znači napredak, što je ok konstatacija, ako "napretku" dajemo vrednosne sudove - da to znači da nam je "bolje". Jednostavno rečeno, rani zemljoradnik nije bolje živeo od lovca-sakupljača ali je upao u zamku: novi načini proizvodnje hrane omogućavali su više dece, a onda je bilo potrebno još više hrane.

Poljoprivredna država rešava neke probleme (upravljanjem viškovima smanjuje se glad), ali njeno delovanje obično nije u interesu većine stanovništva. Iako ne preteruje sa brojem robova (nije to marksistička analiza) Bejker moguće preteruje sa značajem ropstva u Starom veku, jer znamo da je ovaj pojam bio jedva poznat u starom Egiptu i veći deo istorije Kine. Zato se ne preteruje sa ropstvom u Novom veku - kada se svet prvi put ujedinio, ropski rad je za neke populacije postao pravilo. 

Sve je dobro objašnjeno sekularnim ciklusima poljoprivredne države: 1. Širenje: stanovništvo i dalje malobrojno, i niži slojevi napreduju, veće nadnice, čvrsta vlast vladajuće porodice. 2. Opterećenje: broj stanovnika se bliži gornjoj granici, prosečni ljudi više plaćaju neophodno, seljaci prodaju zemlju, veći broj bogatih ljudi i akumulacija. 3. Kriza: glad, zaraza, neka druga katastrofa desetkuju stanovništvo; i bogati ostaju bez prihoda. Životni standard preživelih se povećava. 4. Opadanje: bogati se sukobljavaju međusobno i sa centralnom vlašću, dok se ne postavi nova, brojnost elite opada, nadnice mogu da rastu, populacija ostaje niska. I pored ovih ciklusa, populacija je postojano rasla od uvođenja poljoprivrede do industrijske revolucije.

Industrijskoj revoluciji je prethodilo prvo "ujedinjenje sveta" koje su sprovele kolonijalne sile. Posebno Britanija koja je započela industrijsku revoluciju i neko vreme bila nedostižna. Sve su to platili narodi Amerika, Australije i Okeanije, što ima i ovde, ali mnogo više u knjizi Džareda Dejmonda čija je tema upravo pitanje zašto su Evropljani kolonizovali Papuance, a ne obrnuto. Da se vratimo na učenje - Bejker razlikuje četiri veoma nejednake zone - Afroevroazija, Amerike, Australija i Okeanija. Naravno da je prva imala prednost još krajem ere lovaca-sakupljača i to će ostati kad se ove zone ujedine u jednu. 

Industrijskom revolucijom dolazimo do eksponencijalnog rasta koji takođe poznaje cikluse - Bejker pominje dva svetska rata i ekonomsku krizu između - koji nisu objašnjeni kao kriza kapitalizma. Svejedno ulazimo u period antropocena, kada čovek menja celu planetu, postoje razne ideje kada je period počeo, a to poglavlje je veoma kratko jer ulazimo u poslednji deo koji se bavi budućom istorijom.

Faza nepoznatog. Tako se zove deo knjige koji se bavi budućnošću. Iako su glavne ideje dobre, ovde imamo katastrofalnih grešaka. Ideja je da složenost dalje raste, možda i "neograničeno", ali može doći i do njenog naglog pada. Paradoksalno je da je lakše predviđati dalju budućnost, posebno onu prirodnu - šta će se dogoditi sa Suncem još uvek ne zavisi od čoveka. Budućnosti mogu biti: 1. Projektovana budućnost - ono što nauka kaže da će se dogoditi i tekuća kretanja. 2. Verovatna budućnost: ono što nauka kaže da može da se dogodi. 3. Moguća budućnost - ono što bi nauka mogla da otkrije. 4. Apsurdna budućnost - ono što nauka kaže da ne može da se dogodi.

Analiza bliske budućnosti može da se lako nazre, ali mogućnosti nam deluju "ravnopravno". Samo ću ih navesti: tehnološka revolucija, zelena ravnoteža, kreativno opadanje, nagli krah. Međutim, tehnološka budućnost složenosti, ako je dosegnemo donosi probleme. Koncept Skale Kardaševa je svakako koristan, ali ga ne treba bukvalno shvatati. Ako civiliziacija može da korisit energetski izlaz planete, sistema ili galaksije (respektivno) - ne znači da hoće. Postoji neka energetska efikasnost. Znači li takav "razvoj" da se eliminiše svaka struktura koja nije kreirana u takvoj supercivilizaciji?! Na sve to Bejker je bez ograda prihvatio ektrapolaciju po kojoj supercivilizacija može da utilizije ceo univerzum, multiverzuim, čak neki dalji nivo... I onda svuda postavio predikcije onih ergova, o kojima smo gore pričali. Ima smisla pitati i za ovo naše društvo za koju masu se koristi mera složenosti erg/g/s. Oko toga bi se moglo dogovoriti. Mi međutim nemamo nikakvu ideju koliko će "ljudi" (govorimo o posthumanizmu, a ne tek transhumanizmu) imati ta supercivilizacija. Da li će biti hive mind, možda na jednoj ili nekoliko lokacija? Meriti tako nešto, davati procene, samo je besmisleno frljanje brojevima. Postoji teoretska granica gustine infomracija, ako bi se ono što imamo pretvorilo u crnu rupu, ali ona gubi smisao ako neka civilizacija može da manipuliše samim zakonima fizike... Tako da je kraj ove knjige popriličan nesporazum.

Ivan Vukadinović