Nolanova Odiseja
Prvo što se može reći, a mogao sam porediti projekcije, jeste ono size does matter. Film je rađen za IMAX i treba ga tako gledati, na najvećem platnu. Biće zanimljivije i neke stvari kao sneg koji provejava na ostrvu dolaze do izražaja (čudno za Mediteran). Postoje takve teorije da je "pravi Odisej" plovio do Bahama, a neki pominju i na sever, Njufaundlend i slično, ali nećemo o tome - jer, videćemo, ova priča i nije o "pravom" ili "istorijskom" Odiseju, nego je alegorija.
Sada ćemo se malo baviti najmanje bitnom temom vezanom za ovaj film, a onom koja je (očekivano!) izazvala najviše komentara - kastingom, odnosno crnim glumcima u nečemu što je predstavjeno kao ekranizacija antičkog mita. Išlo se dotle da su kačene slike u kojima glumica Lupita Nyong'o nešto viče kako bi ispala ružna nasuprot lepoj plavuši, kako zamišljamo Helenu Trojansku inače. Rasizam, kaj ne... Glumcima i glumicama ću se baviti "kao takvim", odnosno njihovim ulogama bez obzira na boju, a sad nešto da kažem o samom fenomenu.
Čuo sam razna objašnjenja a jedino koje mi ima smisla je da se da prilika glumcima koji nisu evropskog porekla. U holivudskim filmovima (u serijama je nešto drugačije) to jesu uglavnom crnci. Ima dosta latino glumaca, ali oni (ako su dovoljno beli) nisu problem čak ni zadrtijim Amerima, a što bi bili nekome u Srbiji kad teško da izgledaju od nas drugačije?! Oko glumaca poreklom iz Afrike se pravi problem. Rekao bih da karijerne prilike ima dovoljno u filmovima koji se bave savremenom radnjom ili savremenom fantastikom, istorijom u kojoj se opisuju crni likovi, etc. Mada Odisej jeste velika komercijalna i karijerna šansa, pa što je uskraćivati...
No, upitao bih ovako nešto: recimo da je tema "kineska", neka njihova mitologija recimo, da li isto važi?! Na osnovu ono malo filmova s tom tematikom koje sam gledao rekao bih da ne. Ali ključno je baš to - MALO. Holivud se ne bavi kineskim ili indijskim temama, a posebno ne afričkim. Istina Kina i Indija imaju veoma razvijenu kinematografiju (pa šta bi značilo konkurisati im?), ali afrička je u povojima (pitao sam se snimaju li filmove južno od Sahare, bio je jedan nigerijski na FEST-u ili FAF-u koji nažalost nisam mogao da gledam, bilo je nagrađivanih koprodukcija...). Dakle, ne bi li prava stvar bila filmovati afrički mit i to u saradnji sa njihovim filmskim radnicima! Istina, komercijalnog interesa (međ "zlatnom milijardom") izvorno ne bi bilo mnogo, ali hajp se može generisati, time i publika, pogledajmo recimo Matrix, inače jedan od retkih filmova koji nije ekranizacija nečega, nego potpuno nova tema...
Konačno, smatram da bi kasting uglavnom trebalo raditi na lokaciji. U ovom slučaju je to Grčka, da je više reč o Troji bila bi Turska, kod Kleopatre pre svega Egipat, uz Grčku i Italiju, etc.
Donekle vezana tema je anahronizam. Mada je pitanje može li se o istom govoriti ako je reč o mitu, opisu nečega za šta nismo sigurni da je bilo, pa još savremenim značenjima koje idu do alegorije... Da ne mora biti reči o izmišljotini videh davno gledajući jedan od istorijskih kanala gde rekoše kako su Srbi sačuvali u mitovima sećanje na Kosovski boj nekoliko vekova, pa što se slično ne bi sačuvalo sećanje na ove događaje do Homera. Onda su nađeni dokazi o nekom ratu, ali ne bih sada o tome.
Baviću se konkretnim anahronizmima, onim što odstupa od "duha vremena". Upada u oči da baš jedan od crnih glumaca (lik Eurinoha) kaže "Mi smo Grci sa Itake". Oni nisu zvali sebe Grci nego Ahajci. Ako bismo ih sada stavljali u grčki kontekst (što inače radimo) onda je pitanje jesu li i Trojanci bili Grci?! No treba imati u vidu da lik odgovara na pitanje jesu li oni "narodi s mora", pljačkaši, te da će to imati značaja kasnije. Ima i gorih anahronizama. Recimo kad kažu da žive u najsjajnijoj civilizaciji, to je bezveze ma koliko važilo ono svaki ciga svoga konja hvali. Sve do Aleksandra Grčka je bila u senci Egipta, tamo su se školovali i filozofi. Pomorac iz bronzanog doba je svakako bio svestan da postoji nešto moćnije i bogatije od njegove male zemlje. A kad rekoh "bronzano doba", neverovatno je da neko kaže kako invazija tih naroda s mora (odnosno njihovi upadi) može značiti upravo njegov kraj. Niko tada nije govorio da živi u bronzano doba! No dobro, makar se nisu pominjale "talasne dužine" kao u jednom američkom romanu o Agamemnonu i njegovoj žrtvi...
Najzad o samom filmu. Struktura je takva, a to naravno ima osnova u mitu, da je dosta toga, veći deo, izneto kroz sećanje, pripovedanje. To dovodi do ukrštanja vremenskih linija, što u ovom slučaju nije teško pratiti i ne vodi u kontradikcije, ali malo utiče na zanimljivost. Tako da tek kad se pojavi Kirka, sat od početka filma, stvari u potpunosti funkcionišu i dalje se ne može reći da je film u nekom trenutku nezanimljiv. Svejedno možda je preterano trajanje skoro tri sata, a dva i po puta prepričan sam pad Troje mogao bi biti višak - prvo iz ugla barda, zatim Menelaja kao učesnika i najzad i najviše samog Odiseja. No Nolanu je pad Troje tema makar koliko i Odisejovo lutanje i događaji kod kuće. Videćemo zašto.
Scena sa kiklopom nije najbolja, mada sasvim stoji i ima smisla. Meni je nedostajalo ono nadmudrivanje kada mu se Odisej predstavi kao Niko, pa kiklop posle viče niko me napada ili slično... To bi se teško uklopilo u ovakav film. Kiklop ovde progovara i baca kletvu tek kad je ostao bez oka, dobro je objašnjeno zašto. Efektnija je scena kada ih napadaju divovi (visine oko tri metra) u sjajnim oklopima, praktično neuništivi. No prava stvar dolazi sa Kirkom.
Tu već imamo pravi horor. Iako je Odisejevi ljudi nisu lično napali, ona prozre njihovu prirodu i pretvara ih u svinje dok halapljivo jedu. Odiseju su rekli (oblik pobune) da ostane kod čamca, on kasnije nailazi na Kirku i provaljuje šta se dogodilo. Zanimljivo da kada im ona vraća prvobitni lik kaže da je to "preobuka" - ljudski lik skriva njihovu pravu priliku. Međutim, saznajemo da je Kirka svoju sestru pretvorila u vranu jer se tako "bolje s njom slaže", tu su i mirni lav i panter, ko li su oni? Kirka je predstavljena kao žena srednjih godina koja je odlično odigrala, Homer je predstavlja kao mladu lepoticu, ali na ovo odstupanje se niko nije žalio. Malo je glupo što je zovu Sersi, tako da ni ovako ambiciozni film nije slobodan od anglizacije.
Na tu scenu se nadovezuje nekoliko horora. Odmah zatim je poseta Hadu, koja je sama Kirka preporučila je jer jedino od slepog Tiresije mogu saznati put. Odlično urađeno i ovde podsećanje, no i neke novosti za Odiseja, imaju svog smisla. Meni je veoma dobra i scena sa Scilom i Haridbom koja je nekima smetala, čak bila "smešna", ne znam uopšte zašto. Postavilo se pitanje da li je vreme da se Nolan bavi hororom. Do sada u principu nije to radio, a videćemo na kraju šta bi mogao.
Neka okosnica radnje je Odisejev boravak na ostrvu kod Kalipso, gde se on posle sedam provedenih godina najzad seća (onoga što smo opisali). Druga okosnica je ceo zaplet na Itaci, koji obiluje sećanjima iz drugog ugla, odande njegov sin Telemah kreće da bi saznao Menelajevu verziju (u Sparti). Naravno da će se ove okosnice na kraju efektno spojiti. No o tome nešto više kad dođemo do likova i glume - što upravo sledi.
Krenimo od one koja je (videsmo ranije) bila najspornija onima koji film nisu ni gladali. Uloga Helene je toliko mala da je moglo ni da je ne bude. Nema zamerki kako je Lupita toliko odigrala. Njen muž Menelaj je dosta zanimljiviji. Kroz njihove interakcije saznajemo nešto o realnoj perspektivi rata, no saznali bismo to i inače... Agamemnon se samo pojavljuje, rekao bih nijednom bez kacige, no veoma je efektan nalik Dart Vejderu.
Zendaja je dobro odigrala Atinu, no i to je mala uloga. Nolan je odlučio da se drugi bogovi i ne pojavljuju, što je dobro, mada je još jedno odstupanje od Homera. Način na koji je Atina predstavljena, samo u umu Odiseja, podseća na teoriju po kojoj (samo)svest upravo nastaje u tom istorijskom periodu - kroz razvoj jezika i metafora ljudi dolaze do unutrašnjeg dijaloga, dok je ranije jedna moždana hemisfera zapovedala drugoj, a ljudi bi to videli kao obraćanje duhova, šume, reke i ostalih prirodnih pojava. Tako je barem po toj teoriji. Kao neko ko prkosi bogovima, Odisej vodi ipak taj unutrašnji dijalog sa "zamišljenim prijateljima".
Šarliz Teron je odlično odigrala Kalipso, no može se reći da (slično Zendaji) ona glumi samo svojom pojavom, njen lik nije razvijen - nema recimo nekih rasprava sa sobom da li da pusti Odiseja, ona je to posle sedam godina samo odlučila. Slaba strana je, što se potpisnika ovih redova tiče, En Hatavej kao Penelopa. Mada joj nemam šta konkretno zameriti, osim onog krika "hoću Odiseja!", nekako mi tako važan lik nije uverljivo predstavljen. Možda je problem oko cilja (što nije do glumice), jer nije jasno koga zapravo Hatavej glumi - regentkinju koja čuva presto i radi u interesu Itake, mitsku heroinu ili ženu koja je i posle dvadeset godina zaljubljena u muža koga nema. Ne može sve to zajedno. Njen odnos prema sinu Telemahu kao neiskusnom i golobradom okinuo je razmišljanja koja nemaju veze sa radnjom filma, ali ih je Nolan morao biti svestan.
Naima Tom Holand sasvim pristojno igra Telemaha, a isti glumac je najpoznatiji po ulozi Spajdarmena! Igrao je klinačkog heroja, a ovde mu se u početku obraćaju kao klincu iako nije toliko mali - dvadeset godina, prema radnji filma i mita. Nije čudo što je dobio loše kritike, po meni nezaslužene. Mada nije on briljirao, bolji su sluga Eumeus, ranije pomenuti Eurinoh, a posebno negativac Antinoj. Iako nesumnjivo negativac on jeste slojevit lik. Vredno je pomenuti i Miu Got, makar što mi se ona inače sviđa...
Naravno, briljirao je Met Dejmon u naslovnoj ulozi, nema sumnje smeši mu se oskar, kako je pevao dr Nele Karajlić mnogo pre nego je pristao da bude Švabo u dotiranom filmu, odnosno ćaci koji služi jednog drugog Oskara.
Najzad nešto što nije zamerka, mogla bi biti čak i pohvala, ali ja ću izneti neutralno, kao činjenicu: Nolan se ne bavi Odisejom, nego svojim temama koje smo viđali u njegovim ranijim filmovima. Pre svega je tu Openhajmer, baš kao i on, Odisej ima traume zbog razaranja grada, do kojeg je takođe doveo "novim oružjem", odnosno trikom koji je baš on smislio. Problemi sa sećanjem i vremenskim linijama na neki način razvijaju temu koju je dao Memento, nešto manje Inception, pa i Dark Knight. Video sam i da su Nolanu inspiracija bili filmovi kao što su Imperija uzvraća udarac i Haos (Ran), no to bi se još moglo istražiti.
O čemu se zapravo radi u ovom filmu? Da li je reč samo o alegoriji onoga što danas imamo na političkom (neki bi pogrešno rekli kolektivnom) Zapadu?! Dosta elemenata ima za takvo zaključivanje, a mnogo toga je čak eksplicitno rečeno. Recimo "mi smo narodi s mora", gde akteri priznaju svoju (varvarsku) ulogu u razaranju civilizacije, mada nije bilo pitanja pa ni objašnjanja da li se to odnosi na one koji su u pohod išli ili na one koji ih čekaju kod kuće, a odnose se prema veteranu rata kao u prvom Rambu... Onda odlična parabola o Zevsovom zakonu o gostoprimstvu, koji se odnosi na gosta koliko i na domaćina, što se često pominje u filmu da bi sam Odisej na kraju rekao da su ga upravo oni prekršili (prvi) sa trojanskim konjem...
Konačno sam kraj je odstupanje od Homerovog mita i tu Nolan stvarno redefiniše nostalgiju. Naime, Odisej ne ostaje kod kuće kad se vratio već sa Penelopom odlazi na najdalji zapad za suncem. Time se Nolan referencira na druge mitove, i to nije originalno kod njega, pošto isto tako Frodo ne ostaje u svom Okrugu nego otplovljava (istina u drugačijim okolnostima i raspoloženju). Može se reći i da je to odstupanje od Kempbelovog monomita, po kojem bi heroj trebalo da se vrati u zajednicu (Tolkin je mogao da pošalje Froda dalje, pošto je kod njega zapravo Sem, njegov baštovan, taj junak koji se vraća "običnom životu"). No pogledajmo šta sam o tome ranije rekao...
Nostalgija, melanholija i prastare vrednosti - u tom eseju izneo sam svoju averziju prema nostalgiji kao pojmu, jer nostalgičan si za nečim čega nikada nije bilo (jer svako ljudsko sećanje je selektivno i subjektivno) i želiš povratak u nešto čega više nikad ne može biti. Inače više ima smisla melanholija kao neodređeni žal za nečim što nikad nije ni postojalo (i to znaš) ili ga ne možeš definisati. Odisejova odluka da, pošto je rešio probleme nastale svojim odsustvom, stvar prepusti svom sinu a sam ode dalje sasvim je u skladu sa takvim razmišljanjem. Bili krivci "narodi s mora" ili domaći uzurpatori Zevsovog zakona, starog sveta više nema, a novi ostaje novoj generaciji (još jedna paralela sa Tolkinom).
I tako se Nolan još jednom upisao u filmsku istoriju. Kažu da je pretenciozan, ali koji autor to nije, makar i ne bio Hičkok, ako mu je ovaj uzor.
Ivan Vukadinović
p.s. Dakle, s obzirom na uočen uspeh Nolana u razvoju horor scena, takođe njegovu sklonost da se bavi istim temama, evo mu predloga. Ekranizacija Lavkrafta, U planinama ludila: lik je neantropomorfni gost naše planete koji u svom razrušenom antakrtičkom domu žali što je stvorio šogote da bi dobio rat i tako uništio sjajnu civlizaciju.
Коментари
Постави коментар