Подземље је спас

Буковски Чарлс или... Стари перверзњак. Ко стар? Причам ти причу... Не! Стварно! Нестварно! Ту где сад стојиш, стајао је он. Пио је ракију из ове флаше и из ове чаше. Тресао је пепео у ову пепељару. Платио, подригнуо и изашао на она врата. Ко? Чарлс Буковски! А јеси ли ти био ту тад кад си био ту? Не, него си ти био! Јесте ли причали? Он не зна српски. Јеботе... Буковски! А зашто ти не знаш енглески? Не сери, нисам писац, бармен сам. А које ти стране језике говориш? Ти си писац! Јесам курац. Пишем кратке приче! Па коју си пичку материну онда? Ја сам пијанац и зато причам са тобом, будало глупава. Да сам писац, причао бих са критичарима, издавачима, имао бих своје читаоце... Јес', у праву си. Једи говна и наточи ми ракију, очисти пепељару и затвори већ једном та врата, промаја је. Београд, 09.01.1995. Драган Н. Кљајић Кратке приче Што на живот личе

Суспендовање рационалности, као пропратна појава враћања потиснутог, испољава се код Срба у виду неразумевања општих претпоставки и конкретних захтева народног живота, те неспособности да се из искуства о његовој прошлости изведу поуке за будућност. При том су добро сналажење у приватним стварима, ефикасно закључивање о најподеснијим средствима за остварење властитих циљева, способност да се непогрешиво уочи ко ти је пријатељ, а ко непријатељ, и успешно разграничавање онога што јесте од онога што није у личном интересу спојиви  у једној те истој особи с потпуном блокадом логичких процеса која наступа чим се резоновање о таквим питањима са индивидуалног и уско групног пренесе на општенародни ниво. Александар Пражић, Национално самоубиство Пражић је уочио једну од болних дихотомија нашег народа. Нешто слично рече проф. Коста Чавошки на једној трибини - људи су много рационалнији када бирају веш машину, него своју будућност на изборима . Можда је реч једноставно о недостатку шире

Као и многе друге разорне глупости, и ова нам долази од наше драге ЕУропске уније. "Србија је као потписница уговора о оснивању Енергетске заједнице земаља југоисточне Европе и Европске уније у обавези да до 2020. из обновљивих извора подмирује 27 одсто својих потреба за електричном енергијом". У позадини свега је, наравно, она ложњава око глобалног загревања . Нећу улазити сад у питање неке научне оправданости целе те приче. Погледајте део Фрогс ен грандмадрс , где сам раније рекао (са другим примерима) како се бркају ствари. У страху су велике очи, па "нешто мора да се уради". А неко од тога зарађује. Онда се заборавља да нису сви обновиљиви извори енергије заиста еколошки . Пример тога су и ове деривационе мини хидроелектране .  Осим што уништавају природну средину, најлепшу планинску природну средину Србије, ове хидроелектране нам се не исплате. Нама, грађанима ове земље. То је зато што струју добијену из обновљивих извора, тзв. "зелену струју"

Како је настао обичај убијања вампира глоговим коцем? Према мом виђењу, кривудав пут који је водио његовом формирању прошао је кроз следеће етапе и преокрете: У својој прапостојбини, за коју Порфирогенит каже да се зове Бојка, наши су преци спаљивали мртве, а то су наставили да чине и пошто су, за владавине цара Ираклија, населили делове Далмације и Илирика, и формално се покрстили. У време ефикаснијег преобраћања народа у хришћанство, које је започео кнез Мутимир уз подршку цара Василија I, грчки свештеници, као организатори црквеног живота и промотери хришћанских обичаја, захтевају да се погреб спаљивањем замени сахрањивањем у земљу, ослањајући се на инструменте државне репресије, што у почетку изазива жесток отпор. Током времена присилна христијанизација даје резултате, па и укоп мртвих све више постаје правило, мада ломаче, ту и тамо, још горе. Ипак, незадовољство и даље тиња, нарочито у сеоским срединама, које су конзервативније и стога у већој мери привржене отачким о

Ја знам добро, Боже, мане твога дела, Но ништа не могу замислити боље. Милан Ракић У свом делу Национално самоубиство наш филозоф Александар Пражић се подухватио тешког задатка да утврди и објасни шта нас Србе води као народ ка самопоништењу. Још ћемо видети колико је филозоф у том задатку био успешан. Књига је објављена 2009. (наводи се и рачун по "ромејском календару" који користе родноверни, Старославци - 7517). Први део, којим се овде бавим, писан је раније у време НАТО агресије на Србију. Али кренућемо од краја, од неке врсте објашњења мотивације за такво дело, а мотивишући догађај се збио четврт века раније. Пражић се као студент друге године филозофије бавио Лајбницовом теодицејом . Према немачком филозофу (лужичко) српског порекла, људско виђење је огранично, а када би људи могли сагледати са становишта тоталитета онда би свака промена у божјем космичком плану, "свака мисао о промени набоље ма ког детаља у свету довела до јављања противречности&qu

Пре него почнемо, рецимо нешто о самој методологији коју овде користим. Иако сматрам да разум није све, напротив, да има своје границе, те границе испитивао сам управо рационалним методама, рецимо у свом филозофском делу . Тако је разум сам себи поставио ограничења. И мада тако оправдавам потребу за мистиком, ја не пишем као мистик, рецимо Мајстор Екхарт. Питање је колико се такве ствари уопште могу пренети речима, а ко није посебно инспирисан боље да се тога прихвата... У том смислу јасно је да ни Бог не може да ради ствари које су логички противречне, или боље рећи - ми тако нешто себи не можемо представити. У зену је могуће имати аплауз са једном руком, дати исказ који није ни прихватање ни негирање, али ово није зен . Што не значи да се од истог не може доста тога научити. Дакле, као што Бог не може да створи камен који не би могао подићи, или да направи округли квадрат, тако не може ни да створи биће чије поступке неће "унапред" знати а да остане свезнајућ (посебан

Иако је уобичајено да лаици већ деценијама понављају реченицу како је највећи део људског мозга неистражен, наука у тој области, а поготову психологија, психијатрија и неурологија, напредовале су крупним корацима. Сада је увелико доказано да у сивој кори мозга, у виду биохемијских молекула постоје такозвани енграми . Њихова функција је несвакидашња. Они су одговорни за сећање на давне претке . Подвлачим, не на сећања из сопственог живота, већ на оно што су преживљавали они који су живели пре нас . Пракса нам је показала да људи који су преживели изузетно стресне ситуације или су, опет, имали тешке, механичке повреде мозга, умеју да проговоре језиком својих дедова, за које смо поуздано сигурни да га не препознају. Однекуд из њих почињу да извиру реченице које никада раније нити су изговорили, нити су у стању да их разумеју. То је језик, мета језик , којим су говорили људи које ови пацијенти никада нису могли да упознају јер су, заједно са својим начином живота, упокојени већ некол

Тамо где дувају ледени урагани, горе на северу у близини вечно залеђене беле капе и северно од џиновског планетарног горостаса у имену Олимпус Монс налази се једна уснула српска територија или усамљени планетарни објекат под именом кратер Миланковић. Владо Милићевић Један маркантни објекат на површини Марса носи име српског научника Милутина Миланковића. То је кратер пречника сто километара, најуочљивија ствар између огромног угашеног вулкана Олимпус Монс (према ономе што тренутно знамо највеће планине Сунчевог Система) и северне поларне капе. Писати књигу о томе било би можда "нешто ни из чега". Не сумњам да би научна студија о самом кратеру могла имати двестотињак страница, колико има књига Владе Милићевића. Само што би то били научни и технички подаци не много разумљиви широј публици... Међутим, постоји разлог зашто је Миланковић, одлуком међународне агенције, добио "свој" кратер. Као што се бавио циклусима осунчавања на Земљи и тако дао допринос коме

ТОКОМ 1855. године Роман Заморски, пољски књижевник, описивао је старо гробље. Из онога што је писао и бележио, извирао је чудноват сплет паганске традиције, тако дуго сачуване међу Србима и Пољацима да му није било тешко да препозна. Стари богови су, изгледа, имали још нешто да кажу.  Он бележи, описујући место Палилула, као "гробље с малом црквицом, недалеко од Београда. Због положаја, који заузима на високој, стеновитој обали Дунава, то место је поприлично омиљено као шеталиште. Нарочито живо постаје овде за време црквене славе, која, ако се добро сећам, пада на св. Марка (према старом календару), и траје неколико дана. Тада Палилула по подне  пружа заиста редак призор. Цело, пространо гробље, поље које се граничи с њим и сви путеви који воде ка њему испуњени су шароликом многохиљадитом гомилом из града и околних села. Под тремом гостионице подигнуте уз гробљанску капију часте се вином и ракијом веселе гомиле , а у шаторима и кућицама подигнутим унаоколо одржава се прав