Милан Ракић, Косовски мит и национално самоубиство

Ја знам добро, Боже, мане твога дела,

Но ништа не могу замислити боље.

Милан Ракић

У свом делу Национално самоубиство наш филозоф Александар Пражић се подухватио тешког задатка да утврди и објасни шта нас Србе води као народ ка самопоништењу. Још ћемо видети колико је филозоф у том задатку био успешан. Књига је објављена 2009. (наводи се и рачун по "ромејском календару" који користе родноверни, Старославци - 7517). Први део, којим се овде бавим, писан је раније у време НАТО агресије на Србију. Али кренућемо од краја, од неке врсте објашњења мотивације за такво дело, а мотивишући догађај се збио четврт века раније.

Пражић се као студент друге године филозофије бавио Лајбницовом теодицејом. Према немачком филозофу (лужичко) српског порекла, људско виђење је огранично, а када би људи могли сагледати са становишта тоталитета онда би свака промена у божјем космичком плану, "свака мисао о промени набоље ма ког детаља у свету довела до јављања противречности", те би тако била неостварљива. Зато је ово најбољи од свих могућих светова. Овако становиште, названо антрополошки оптимизам, изгледа да отвара врата и за другачије сагледавање, по којем бољи свет једноставно (ни Богу?) није могућ. Стога се наш филозоф сетио Ракићевих стихова, датих горе.

Ограниченост човека је кључни чинилац и моје филозофије, док сам о томе је ли овај свет најбољи или најгори од свих могућих шта сам имао написао овде. Међутим, нешто друго је ту битно, и то је инспирисало Пражића да се позабави тешком темом националног самоубиства. Његове колеге су се грохотом насмејале када су чуле да се у семинарском раду о Лајбницу јављају Ракићеви стихови. "Да су то били стихови Рембоа или Малармеа" добио би општу похвалу, а за стихове српског песника подсмех. Да ли је то било мазохистичко уживање у националном самопонижавању?!

Сам Ракић, који га је својим стиховима инспирисао (односно инспирисала је реакција на употребу његових стихова), изложен је жестокој критици у тексту О Ракићевом песимизму и српском самоубилачком пориву (педесетак страница већег формата). Њега Пражић, наравно, не види као изазивача, већ као симптом или нешто згодно за анализу тог порива. Ракић је не само песимиста, него и атеиста (Бог је у стиховима горе метафора). Њему су само три ствари свете: ноћ, љубав и смрт. Ноћ је ту да сакрије неправде света; љубав (тачније оргазам) нам даје тренутак заборава и предаха, он је мала смрт; и најзад смрт као коначан одмор, иако иза ње не следи ништа боље, тачније ништа уопште не следи, а то ништа је боље од (оваквог) живота.  Став доста сличан, рекао бих, Шопенхауеровом кога Пражић узгред помиње, као и "индијске мислиоце". (Како нисам велики љубитељ поезије, морам признати да о Милану Ракићу не знам много, иако сам ишао у гимназију која је смештена у улици која носи његово име. Срамота. Зато Пражићевим објашњењима дајем привремено поверење, узимам их као основ за дискусију иако не морају бити тачна).

Иако су познате његове родољубиве песме, за Пражића не може Ракић бити националиста, јер за национализам је кључан оптимизам, без њега нема позива на акцију. Ипак, он има јаку националну емоцију, и његови стихови одражавају не само његове личне светоназоре, већ и нешто што је дубоко у српском националном бићу.

То што је дубоко, наравно, Пражић проналази у Косовском миту. На исти су већ потрошене тоне мастила, и миријаде мегапиксела. Пре више од десет година упозорен сам на једном интернет форуму да је "Косово реалност, а Косовски мит су измислили комунисти". Зато сам дуго користио израз Косовски завет. Али Пражић каже: "Не почива косовско опредељење на косовском миту, већ косовски мит почива на косовском опредељењу!" А какво је то опредељење? Он је и ту јасан: "Програм националног самопоништења ступањем у наднационални небески поредак снажно је избио из колективног несвесног..."

Они а(нти)национални заложили су поприличан труд да "докажу" како је Косовски мит конструкт Цркве из 17. века, измишљотина која је требало да допринесе националном буђењу. Видимо по Пражићу тај мит ради против буђења. Према филозофу "већ две-три године после Косовског боја" патријарх Данило пише Слово о кнезу Лазару, где се он обраћа ратницима:

Много поживесмо у миру, 

сада се потрудимо да за кратко време,

подвиг страдалнички примимо,

да бисмо вечно на небесима поживели

Дакле, "хришћанско мучеништво, што је индивидуални чин којим се посведочава властита вера у то да је Исус син Божји, овде се пропагира као образац колективног деловања са кобним последицама по национални опстанак." Тако Пражић види да национална држава спада у ту пролазност, што се "јасно види из десетерачке реплике Данилових стихова".

Земаљско је за малена царство

А небеско увек и довека.

Он је још критичнији: "Српски самоубилачки порив крунисао је Косовску битку трновим венцем хришћанског мучеништва да би од ње начинио образац националног самопоништења." Видећемо да ли је заиста тако, при чему овај коментар пише неко коме би се заиста тешко могло замерити да је апологета хришћанства. Мислим да је то јасно из свега што сам до сада говорио...

Прво, ако Косовски мит има негативне последице по српско национално биће данас, треба видети да ли њега као мотив можемо повезати за уметничка дела која која Србима предлажу пасивност, инертно мирење са судбином, бригу за лично (индивидуално) спасење и занемаривање заједничког, као и неки апстрактни хришћански морал где би се национални циљеви растворили у универзализму те вере. (Занимљиво је да Пражић у овом раду изразито цени јудеизам, макар старозаветну веру, као националну и динамичку. Но његов однос према Јеврејима је комплексан, и о томе ће још бити речи, ако се будемо бавили у следећем блогу целином књиге Национално самоубиство).

Па погледајмо конкретна дела. Београдски Синдикат у својој нумери На бојном пољу (Витешка) даје борбену визију овог историјског догађаја. Хришћански мотиви овде не сметају несумњиво националном духу. Песма почиње Лаушевим гласом из филма Бој на Косову који је снимљен 1989. поводом шест векова ове битке и пре историјског појављивања Слободана Милошевића на Газиместану, и несумњиво је послужио националној мобилизацији. Занимљиво је да Пражић иако до екстремизма критичан према комунизму истиче једино период Милошевића, као и период владе Недића, као периоде националног буђења у скоријој историји. (Мада се и Милошевићу може замерити да је националну борбу сагледавао у духу борбе за светски комунизам, макар док Јелцин није 1993. пуцао из тенкова на Думу; после је следио покушај кооперативности према Западу, посебно Америци; када је постало јасно да са овом следи конфронтација појавио се некакав фатализам по којем ће српска жртва петходити промени односа снага у свету, где је као главни актер виђена НР Кина - то се чак показало тачним, али слаба вајда за нас - у свему томе је предњачила председникова жена и њена партија. Улога Милошевића је иначе исувише комплексна за једну узгредну примедбу).

Или погледајте ово ремек дело, где се излазак на Косово Поље пред Турке пореди са Леонидиним задржавањем милионске Ксерксове армије.

Уопште, не сматрам озбиљним посматрати Косовски мит искључиво у светлу одрицања земаљског (националног) царства у корист небеских апстракција. Он се не може посматрати ван контекста онога што су о Светом рату причали мислиоци Традиције. Узмимо на пример оно што у Кур'ану пише о малом и великом рату. Иако смо тада стали пред народ те свете књиге, не можемо јој порећи извесну вредност. Пражић то касније чини спрдајући се са ратницима који очекују боравак у небеском царству слично муслиманима "недостају само хурије". Међутим, смрт у борби је најсигурнији пут у Рај, Валхалу, Ириј, као и у Џенет. 

Ту нема места искључивим интерпретацијама, нити свођењу националног мита искључиво на interpretatio christiana, како би то рекао Чајкановић (иначе познат по томе што је у нашој народној вери тражио увек старију основу). Уосталом, ево примера из Бхагавадгите који ће нам се сигурно учинити познатим.

Погинеш ли небо стече

Победиш ли земна блага

Зато устај Пртин сине

Чврсто решен да се бориш

Пошто смо видели да је неоправдано Косовски мит посматрати као извор националног зла аутодеструкције, мада би нека хришћанска тумачења могла бити тако подведена, вратимо се Ракићу. За Пражића нема сумње како тумачити његове стихове

Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

Знајући шта дајем и зашто га дајем

Када смо у основној учили о тој песми представљена ми је као пример рационалног патриотизма, жртве за коју знамо сврху. Било је то турбулентно време краја осамдесетих, када нам је речено да су пред нама још многе битке - "оне још нису оружане, мада ни такве нису искључене". Међутим, за Пражића то није тако - нема ту родољубља, само жеље да се мре. Иако сам Пражић помиње да је Ракић био расцепљен, што би имплицирало да код њега није био само нагон за смрћу, овде се једнострано тумаче ти стихови. Разлог зашто ово пишем, као и непристајање да се сваки помен смрти, па и фатализма сведе на национално самопоништење. Као што не бих тако дозволио ни тумачење стихова које је записао сужањ Гаврило Принцип

Ко хоће да живи нек мре

Ко хоће да мре нек живи

Као што ћемо видети ако се Пражићевим делом будемо и даље бавили, за национално самоубиство тешко да треба прво кривити песнике.

Иван Вукадиновић

А пошто је ипак љубав чешћи мотив у Ракићевој поезији, и њена романтична веза са умирањем, ево нечег углазбљеног, са англосаксонског говорног подручја.