Глогов колац и, си кларо, вампири

Како је настао обичај убијања вампира глоговим коцем? Према мом виђењу, кривудав пут који је водио његовом формирању прошао је кроз следеће етапе и преокрете:

• У својој прапостојбини, за коју Порфирогенит каже да се зове Бојка, наши су преци спаљивали мртве, а то су наставили да чине и пошто су, за владавине цара Ираклија, населили делове Далмације и Илирика, и формално се покрстили.
• У време ефикаснијег преобраћања народа у хришћанство, које је започео кнез Мутимир уз подршку цара Василија I, грчки свештеници, као организатори црквеног живота и промотери хришћанских обичаја, захтевају да се погреб спаљивањем замени сахрањивањем у земљу, ослањајући се на инструменте државне репресије, што у почетку изазива жесток отпор.
• Током времена присилна христијанизација даје резултате, па и укоп мртвих све више постаје правило, мада ломаче, ту и тамо, још горе. Ипак, незадовољство и даље тиња, нарочито у сеоским срединама, које су конзервативније и стога у већој мери привржене отачким обичајима. Реакција добија вид ископавања недавно сахрањених и њиховог више или мање тајног спаљивања на неким неприступачнијим местима, даље од будних очију цркве и власти. Истовремено, интензивна верска пропаганда доводи до формирања амбивалентног става према новој религији, коју почињу делмично да уважавају и они који се, иначе, противе укопу, што има последицу да су и хришћански свештеници понекад позивани да чинодејствују на накнадним погребима, а они се одазивају, мада за то немају сагласност цркве, ако ништа друго, а оно зато да не пропусте даћу, чије обавезно приређивање у част покојника потврђују и стари извори који описују паганске обичаје Словена.

• Тајно спаљивање мртвих, као и њихово ископавање ради спаљивања у накнадном обреду, коначно забрањује Душанов Законик, што је праћено појачаним мерама предострожности и до тад незабележеном ефикасношћу судства и казненог поступка, а поповима је, истовремено, за присуствовање таквим рецидивима паганства строго запрећено рашчињавањем.
• Немогућност даљег упражњавања накнадног погреба спаљивањем, за који се и даље широко верује да је једини исправан, навела је на тражење неког другог начина да се помогне душу умрлог како би што пре напустила и гроб у земљи и гроб тела, и винула се ка жељеном одредишту, ма где оно било. Коначно се намеће решење које се ослања на древно веровање како је глог сеновито дрво, тј. како има магијско својство да у себе прима демонске силе и послужи им као привремено боравиште. Зато је глоговина била најподеснија да се од ње издеље колац и у кришом откопаном гробу у чину милосрдног спасавања душе употреби као кључ који ће откључати тамницу тела и уједно у себе упити душу покојника, да би се, пошто је на тај начин ослобођена, из њега безбедно запутила ка месту где ће се придружити душама раније умрлих предака. Тај чин је био агресиван само у односу на тело, чије је очување у гробу доживљено као сметња за остварење најпожељнијег исхода погреба, а никако према самој души, тако да се у овој фази употребе глоговог коца не може говорити као о убијању умрлог, већ напротив, о потенцирању његове бесмртне животне енергије, а поготово не може бити речи о убијању вампира, пошто у постојање таквог монструма у то време нико још није могао, нити имао икаквог разлога да верује.

• Пошто је, убрзо потом, хришћанство коначно тријумфовало, стари погребни ритуал и његов сурогат ишчезавају из употребе, мада не из колективног памћења. Ипак, разумевање њиховог изворног смисла све више тоне у заборав, захваљујући усвајању хришћанског погледа на свет и активирању психичких механизама потискивања као реакције на неразрешиви конфликт.
• Сенка, која у несвесном служи као клоака у коју се сливају сви психички неподношљиви садржаји свести, а нарочито они који су прожети дубоко онеспокојавајућим емоцијама, као што су осећање кривице, кајање и страх од казне, одговара продукцијом монструозног издања увређеног и осветнички расположеног претка, при чему се имагинација приликом његовог уобличења ослања на честе призоре нераспаднутог леша, са којима су се Срби суочавали приликом тајног отварања гробова ради накнадног погреба сахрањених, тако да се он понекад привиђа члановима покојникове породице непосредно после сахране извршене по обавезном хришћанском обреду, а убрзо, под називом "вампир", постаје важан елемент народне уобразиље и трајан чинилац узнемирености у примитивним срединама. 
• Ради излажења на крај са овим мучним проблемом, у колективном памћењу су се спонтано активирали призори одавно напуштеног спаљивања мртвих и њиховог набадања глоговим кољем, чији је првобитни смисао заборављен, и прородно се наметнули као најефикаснији начин ликвидације малигног уљеза. Сада је предмет агресије било јединство душе и тела, тј. покојник као такав, при чему је она, заправо окренута на оно што је своје, па тиме и на себе, што ће временом прерасти у карактеристичну диспозицију патолошке стране српског националног духа. Нелагодност због примењених поступака била је отклоњена рационализацијом према којој је тело умрлог опсео некакав злодух, тако да то, у ствари, више и није он. Преферирање употребе глоговог коца у односу на спаљивање било је условљено практичним разлозима и подржано још живим сећањима на магијска својства глога, који је и даље употребљаван за прављење амајлија и коме су, све доскора, приношене жртве у виду погаче, соли и вина, како би се духови у њему настањени придобили против демонских изазивача болести. У тежим случајевима и када су прилике то допуштале, коришћење глоговог коца било је праћено и спаљивањем леша, што се може протумачити појачаном предострожношћу и неразумевањем смисла некадашњих ритуалних радњи. Тако се и поступило у случају из 1923. године, који Чајкановић анализира у својој студији о убијању вампира.

Александар Пражић

Национално самоубиство