Гробљански обичаји старог Београда

ТОКОМ 1855. године Роман Заморски, пољски књижевник, описивао је старо гробље. Из онога што је писао и бележио, извирао је чудноват сплет паганске традиције, тако дуго сачуване међу Србима и Пољацима да му није било тешко да препозна. Стари богови су, изгледа, имали још нешто да кажу. 

Он бележи, описујући место Палилула, као "гробље с малом црквицом, недалеко од Београда. Због положаја, који заузима на високој, стеновитој обали Дунава, то место је поприлично омиљено као шеталиште. Нарочито живо постаје овде за време црквене славе, која, ако се добро сећам, пада на св. Марка (према старом календару), и траје неколико дана. Тада Палилула по подне  пружа заиста редак призор. Цело, пространо гробље, поље које се граничи с њим и сви путеви који воде ка њему испуњени су шароликом многохиљадитом гомилом из града и околних села.

Под тремом гостионице подигнуте уз гробљанску капију часте се вином и ракијом веселе гомиле, а у шаторима и кућицама подигнутим унаоколо одржава се прави вашар. На самом гробљу у то време одјекује весела музика, широки круг момака и најгиздавије обучених девојака, скаче на слободном простору испред црвке, а безбројно мноштво гледалаца, седећи и стојећи на узвишицама и надгробним каменовима посматра игру. Тешко је рећи колико необичан и узбудљив призор пружа та врева живота и весеља на тужном станишту смрти. То је на неки начин презрив изазов младости која се вечно обнавља, бачен страшној краљици уништења, изазов који по својој идеји подсећа на оно паганско потапање Мажане у нашем (пољском - оп. А.) народу и у других словенских племена, које је некад било обављано уз песму и игру."

Смрт је у Београду, дакле, увек била изазов, а не крај.

Београд испод Београда

Зоран Љ. Николић и др Видоје Д. Голубовић