Марсов кратер Миланковић

Тамо где дувају ледени урагани, горе на северу у близини вечно залеђене беле капе и северно од џиновског планетарног горостаса у имену Олимпус Монс налази се једна уснула српска територија или усамљени планетарни објекат под именом кратер Миланковић.

Владо Милићевић

Један маркантни објекат на површини Марса носи име српског научника Милутина Миланковића. То је кратер пречника сто километара, најуочљивија ствар између огромног угашеног вулкана Олимпус Монс (према ономе што тренутно знамо највеће планине Сунчевог Система) и северне поларне капе. Писати књигу о томе било би можда "нешто ни из чега". Не сумњам да би научна студија о самом кратеру могла имати двестотињак страница, колико има књига Владе Милићевића. Само што би то били научни и технички подаци не много разумљиви широј публици...

Међутим, постоји разлог зашто је Миланковић, одлуком међународне агенције, добио "свој" кратер. Као што се бавио циклусима осунчавања на Земљи и тако дао допринос коме не могу ни прићи модерни "стручњаци", Миланковић се подухватио и марсовске климе, а тиме и највеће мистерије у вези са црвеном планетом - има ли на Марсу живота?

Али прво - шта можемо рећи о самом кратеру Миланковић? Милићевић детаљно описује његове димензије и структуру. Можемо видети колику би територију Србије прекрио да је постављен с центром у Крагујевцу (такође и ако узмемо у обзир релативну величину, ако би "развукли" кратер на површину Земље). Кратер је комплексног типа, што значи да је у његовом центру издигнуће настало кад и кратер - ударом страног тела. Видимо и рачунице колико би то страно тело могло бити, да би направило такав кратер, какве би последице имало на Земљи, као и какве би последице имало тело релативно исте величине у односу на Земљу (пречник три пута већи од Марса). Речено је доста и о структури стена које чине кратер, андезиту и базалту, и какав су пут могле превалити. Опис кратера би могао бити зачињен неким замишљеним путописом истраживача, као што рецимо у роману Хелиополис Ернст Јингер даје извештај неког свемирског спелеолога који се кретао безваздушним простором удаљене планете слабе гравитације. Но тога нема, Милићевић се ограничио на песничко виђење постојећих научних података.

Што се живота на Марсу тиче, неки Миланковићеви закључци изгледа и данас стоје. Живот би по њему ваљало тражити не око Марсовог екватора, него близу поларне капе. Водени лед који се делимично отапа, па капа мења величину, под дејством дугог поларног дана од 422 земаљска дана, или марсовска сола (период ротације планете, веома сличан на Марсу оном на Земљи - само мало више од 24 часа). Могуће је да се температура површине довољно подигне да се лед мало отопи и тако напоји жедне организме који су се крили испод поларне капе од на Марсу разарајућег ултравиолетног зрачења. 

Оно што Миланковић није могао знати, па ни Милићевић, су најновија открића подземних Марсових језера (испод северне капе, дакле релативно близу "нашег" кратера, 1,5км испод површине, на простору од двадесет километара). Но она нису у супротности са аналогијама научника и истраживача који су истраживали језера на Антакртику испод миленијумског леда, очекујући сличну ситуацију на Марсу. О томе имамо у капиталном делу Карла Сегана Космос. Марсовска језера вероватно нису слатководна (мада то није пресудно), јер Марс нема топлу унутрашњост која би воду одржала на довољној температури. Пре ће бити да су концентровано слана, што омогућава да се не леде.

Вода на Марсу је већ вековима тема овде на Земљи. О томе пише Милићевић, као и Сеган у поглављу Блуз за црвену планету. У историји истраживања било је и језичког неразумевања јер је Скјапарели употребио талијанску реч canali коју су превели на енглеско canals (означава само изграђене структуре) а не channels (природне као и вештачке структуре). Но далеко од тога да Скјапарели није хтео да види Марс као живу планету, насељену интелигентним бићима. Као што рече Сеган "Блуз је често свиран за црвену планету".

Милићевић се као и Сеган бави истраживањима живота на Марсу, која су по правилу имала резултате "на ивици". Према резултатима тестова посматране реакције би могле бити дејство живота, али такође и нечег другог. Рецимо да научници који се баве космолошким теоријама нису ни изблиза тако опрезни као марсолози, импликација се ту често меша с еквиваленцијом. Милићевић је иза себе имао око три деценије више истраживања (Космос Карла Сегана је објављен 1980). Али током те три деценије нисмо ни открили ни порекли да на Марсу има (или је било) живота.

Милићевић се бави хематитом, минералом, оксидом гвожђа, који би могао доказати да је Марс био чак под океаном, мада недостатак карбоната нам говори другачије (јопет се Марс игра са нама). Бави се и Миланковићем нацртом Марсове климе из далеке 1916. (година кад Ајнштајн завршава општу теорију релативитета). Наравно да ова процена није сасвим тачна, али је невероватно зрела имајући у виду да је Миланковић имао само податке о осунчаности Марса и процене албедо ефекта, не и знање Марсове атмосфере. Милићевић се бави и "екваторијалном привлачношћу", заблудама да је екватор Марса најзанимљивији по некој аналогији са Земљом, где су тропи можда исто прецењени. Прво слетање о којем је писао Сеган се догодило на 44 степена северне ширине, дакле доста далеко од екватора (на Земљи су то географске ширине Србије), али су каснија била ипак ближе полутару. Док су према Миланковићу полови занимљивији, такође према овим најновијим подацима. Полови би били занимљиви и за тераформирање, будући да имају смрзнуту воду (северни) или угљен диоксид (јужни) који би могли да подигну атмосферски притисак, отпочну ефекат стаклене баште, и једноставно учине Марс погоднијим за живот - ако га на њему тренутно нема... (Слаба Марсова атмосфера даје ефекат измаглице а не онај за који је угљен диоксид оптужен на Земљи - наводи Милићевић, али не објашњава).

Милићевића би они "рационални" могли оптужити за "ву" (woo - превелика егзалтираност научним достигнућима - не ваља ни ако си ентузијаста по питању науке ни ако си скептичан да наука нека питања уопште може објаснити). Но то није толико битно, као и што би некима засметало што промовише научнике као српске (мада шта га знам, од како нас американска амбасада хвали због Михајла Пупина). Уосталом, ову књигу сам нашао (и добио) у Српском клубу "Ћирилица", а не у просторијама Центра за промоцију науке (издавач је из Калгарија). 

Можда би ипак могли дати неки коментар који би указао да је књига могла бити још боља. Милићевић наводи велике температурне разлике између температуре Марсовог тла на површини и ваздуха одмах изнад. Двадесет до тридесет степени. Говори нам да постоје такве разлике у планинској клими на Земљи. Међутим, нема објашњења шта би то конкретно значило - рецимо да су ти стопала на тлу температуре 40 целзијуса, а удишеш ваздух хладан 10 степени. Касније стидљиво даје податак добијен савременим мерењима, да је таква температурна разлика 4,5 степена, и наводи ту разлику као значајну. Ако је Миланковић погрешио у конкретној процени, то не треба избегавати, многи велики научници су тако грешили и то им се данас не замера.

Друго је инсистирање на погубности угљен диоксида. Међутим он ни код нас на Земљи није отров. Тачно је да би се херметички затворен човек угушио када би добру количину кисеоника прерадио у угљен диоксид, али то би било само зато јер би му кисеоник фатално недостајао. Довести таквог дављеника док још дише у нормалну атмосферу би га скоро сигурно сасвим спасило (ако мозак већ није претрпео нека оштећења услед недостатка кисеоника), док би другачија ситуација била у случају угљен моноксида. Овај гас је високо реактиван, па кад уђе у крвоток није довољно да неко почне да дише уобичајени ваздух, некад ни чист кисеоник не помаже...

Највећи проблем је слаба марсовска атмосфера, изразито разређен ваздух и притисак на нивоу земаљске стратосфере. Изгледа да нема опасности по неке људске Марсовце да би могли бити контаминирани мањим количинама атмосфере ове планете, посебно што би због разлике у притиску било тешко да нешто уопште "уђе". Већа густина, а истог састава гасова, омогућила би људима да се крећу површином Марса само са маском за кисеоник, опремом сличнијом оном за роњење, него скафандерима. (Треба знати да неке "експлозивне декомпресије" не би било ни у безваздушном простору, ни у атмосфери данашњег Марса, тога има у СФ филмовима). Осетити на кожи марсовски ваздух не би било фатално, мада треба пазити на притисак и наравно температуру. Сам угљен диоксид је по живот значајнији од азота (који је такође благотворан), због процеса фотосинтезе - но за њега су довољне и мале количине овог гаса. Наравно, кисеоник је незамењив а њега у реткој Марсовој атмосфери има тек 0,18 одсто.

Свеједно је било уживање "походити кратер на крилима маште", како рече Милићевић, као и целу планету. Па рецимо нешто и о аутору. Рођен у Земуну 1951. године, завршио Рударско-геолошки факултет, на којем је докторирао и магистрирао (1993. и 1996.). Радио је у различитим лабораторијама и образовао младе у Истраживачкој станици Петница. Бавио се паломагнетизмом палеозоика као и Миланковићевим циклисума осунчавања. Написао је 95 научних и стручних радова. О делу Милутина Миланковића написао је осам научно-популарних књига. Од 2000. ради у Канади на истраживању нафте, природног и неконвенционалног гаса. Тако да му се тешко може прикачити псеудонаука, а неки који јури фелазије би мени могао да накачи позивање на ауторитете. Што ме искрено заболе, јер ауторитети постоје и ту наравно мислим на Миланковића који се показао као величина у односу на неке "лумене", како што се тиче земаљских, тако сада сазнајемо и марсовских тема.

Иван Вукадиновић