Један поглед на феномен националног самоубиства

Суспендовање рационалности, као пропратна појава враћања потиснутог, испољава се код Срба у виду неразумевања општих претпоставки и конкретних захтева народног живота, те неспособности да се из искуства о његовој прошлости изведу поуке за будућност. При том су добро сналажење у приватним стварима, ефикасно закључивање о најподеснијим средствима за остварење властитих циљева, способност да се непогрешиво уочи ко ти је пријатељ, а ко непријатељ, и успешно разграничавање онога што јесте од онога што није у личном интересу спојиви  у једној те истој особи с потпуном блокадом логичких процеса која наступа чим се резоновање о таквим питањима са индивидуалног и уско групног пренесе на општенародни ниво.

Александар Пражић, Национално самоубиство

Пражић је уочио једну од болних дихотомија нашег народа. Нешто слично рече проф. Коста Чавошки на једној трибини - људи су много рационалнији када бирају веш машину, него своју будућност на изборима. Можда је реч једноставно о недостатку шире перспективе? Пражић, међутим, сматра да је нешто много дубље - колективни самоубилачки нагон у Срба - што он жели да својим делом испита. 

Рецимо да потписнику ових редова, као монисти, сметају дихотомије у фазону за једно важи ово, за друго оно. Тачније, моја маленкост јесте мониста зато што јој такве недоследности сметају. Тако многи интернет верници (хришћани) буквално мењају језик, а и начин размишљања, кад дођу до свештених тема. Једну логику примењују на пијаци, другу кад се дотакну своје вере. Прелазак на "црквенословенски" (не мислим то буквално) је посебна прича. Ако нешто не можеш објаснити на нивоу који тражи средњошколско знање и језичким стилом мислим-баки-сине, онда боље не објашњавати. 

Вратимо се делу Александра Пражића Национално Самоубиство. Првим делом сам се већ бавио, њега објашњава најбоље наслов: О Ракићевом песимизму и српском самоубилачком пориву. Тамо сам поменуо занимљив став Пражићима о Јеврејима, па кренимо од тога, јер он тиме почиње други део, касније писан, који чини 90 одсто дела. Он одбацује антисемитизам као појам, јер већина Семита су Арапи. Том досетком баш није много оригиналан, мада је у праву. Но занимљиво да одбацује опис ционизма као расизма (такође тачно, ако разликујемо културфашизам од расизма), што је била одлука ГС УН донета у доба Хладног рата. Однос према Јеврејима је занимљив јер им се нескривено диви, али од њих зазире што је некад мање, некад више увијено свим причама о масонерији. Уосталом, Љотић му је један од омиљенијих српских вођа, замера му једино југословенски национализам.

Није реч о нечему на нивоу досетке, јер Пражић озбиљно разматра два случаја масовног самоубиства код древних Јевреја (Масада и још један случај из чувеног Јудејског рата) које рационално оправдава, док код једног случаја колективног самоубиства описаног код Ксенофонтовог похода (Анабаза) уочава неки мрачни порив из дубина психе који је налагао домороцима да се масовно поубијају, а Грци су хтели "само" да их опљачкају. Видимо да Пражићу ерудиције не недостаје.

Оно што овде стварно може бити питање је како неко ко има очигледно шизофрен однос према једном питању које му је изгледа доста важно ("Наравно, мислим на Јевр...") претендује да излечи колективну српску психу. Па добро, било је случајева успешних психолога који су сасвим прсли, рецимо Фиц у серији код нас преведеној као Тајне шифре.

Следећа занимљива тема је хришћанство. Логично да иде после Јевреја који га "сами нису прихватили", иако је њихов "производ". Пражић се доследно држи става да је хришћанство горе од оног пре, што је била национална религија - старозаветна или паганска. Зато што је хришћанство космополитско, има универзалистичке претензије. Но, од хришћанства је горе оно што је дошло касније - рационализам, комунизам, модерни либерализам... Историја тако није еволуција него инволуција, став са којим се и потписник ових редова слаже. Пражић је међутим сасвим скептичан према самој идеји обнове оног раније (родноверја), иако је дао занимљив допринос теми проучавања ранијих обичаја - мислим на однос према вампирима. За старе богове "једва знамо да су постојали", конкретне покушаје Пражић и не разматра, мада се у уводу захваљује некима на помоћи што се тиче старословенске теме. За њега би прихватљиво било православље редуковано на обичаје плус неки општи морал, као што је конфучијански. 

Цео први део је заправо разматрање дела једног песника у светлу Косовског мита. И у другом делу се широко бави са обе теме. Што се тиче песника, потписнику ових редова је занимљив Владислав Петковић Дис, чији рад га је фасцинирао од меланхоличне Тамнице, до револуционарне Зоре Новог дана (концепт који сам давно пригрлио не размишљајући о тој песми). Наравно да Пражић одваја ова два аспекта Дисовог стваралаштва, психологизујући први део његовом траумом доласка у велики град, док други део наравно хвали. Али препустимо реч њему:

Пошто се први пут самосвесно поистоветио са народом, поделио с њим славу победе и одболовао "ране свог брата", уздигао се у својим очима величином савремених збивања, осетио до тад непознато самопоуздање и од плачипичке која прижељкује да јој смрт донесе решење свих проблема постао судионик стварног живота, вођен мужевним уверењем

Да дело из крви пружа светлост праву,

И пут који води и миру и срећи.

Код Диса се лична траума спојила са колективном, што није немогуће ни нелогично. Међутим, натегнутим делује његово повезивање стари - песник прижељкује лично самоубиство као олакшање, али како тада свеједно неће ништа осећати (јер је смрт престанак сензација), он прелази на национално самоубиство, где ће он, као и припадници народа, и даље физички бити жив, али ће утонути у некакву инертну безбрижност "фелашког народа" (за сваку похвалу је позивање на Шпенглера). Прво што то не иде баш тако. Пражић се доста бави психоанализом па је могао схватити да развој мотива не иде баш рационално.

Друга компликација је нама занимљивија. Како видимо он не мисли на физичку смрт народа, некаквим (само)геноцидом. Како српско име и данас постоји, то не може бити ни нека потпуна асимилација, после које Срба "као таквих" једноставно више не би било. Дакле, ми овде имамо као смрт која је нешто супротно правом животу народа. Молим читаоца да запамти та два израза: као смрт и прави живот.

Физичка смрт је јасан догађај, практично нула-један, иако то мало компликују приче око клиничке смрти, од како смо сви постали добровољни даваоци органа. Међутим као смрт није нешто тако једноставно, а тешко је можемо схватити ако не знамо шта је прави живот народа! Пражић даје себи одушка у дугачким тирадама упереним на комунисте који по њему не могу бити Срби (осим ваљда Милошевића). Још је огорченији према овим модерним, "жутима", мада рекао бих да њима додељује више презир него мржњу коју чува за комунисте, масоне и некадашње западне "савезнике". Добро, они су зли или лоши, а ко је онда добар?!

Нема код њега никаквог националног програма, неке идеолошке основе, као да је свима јасно шта је рационално схваћен национални интерес. Међутим, за њега је Косовски мит типичан пример српског самоубилачког комплекса. Кад је писао дело (2009.) ово што ћу рећи наравно није било тако, али неко (као уосталом ја) ову књигу може читати данас, па да му дођу неки закључци... Чујем баш јутрос Месију како се јада да му мисија неће успеси јер "Срби воле поразе". Слично Пражићевом анти-косовском ставу, зар не!

Највећи проблем овог дела је, стога, то што нам не даје јасан путоказ. Не ваља "ићи у смрт" што се приписује косовским јунацима, ал' не ваља ни избегавати борбу. Како да се онда одредимо према псеудопатриотизму?!? Како нам Пражићево дело може помоћи у превладавању "дечијих болести" деснице које су сасвим актуелан проблем?! На помоћ оним другосрбијанцима рекао бих да ни он није рачунао...

Од свих предводника у новијој историји српског народа Александар Пражић истиче као позитивне примере само двојицу: Милана Недића и Слободана Милошевића. Међутим обојица тешко да могу бити пример јер су у скоро искључиво деловали реактивно. Недић је био армијски ђенерал, није хтео да се бави политиком, нити да има "власт" у окупираној Србији. Обављао је наметнуту дужност како је обављао. Милошевић је дошао као комуниста мислећи да ће му национално питање помоћи у борби за власт и да ће га касније решавати методама на које је навикао у једнопартијском систему. Ништа ту (мени) није спорно, но Пражић је могао да размисли о свом антикомунизму. Од краја 1991. Слободан се понаша реактивно, реагује на изазове и претње српском народу, иницијатива му је само тактичка. Како актуелна власт заправо не оспорава намере Слободана Милошевића (само се "није снашао"), потребан нам је данас бољи пример ако хоћемо да лечимо народ од комплекса и заблуда - ако се већ ослањамо на примере а не дефинисани став какву тачно националну политику треба водити.

Занимљиво је да Пражић у делу од скоро пет стотина страница које претреса појаве српске историје није ниједном поменуо Младу Босну нити Црну руку. Изгледа да није знао у коју фијоку да их стави између рационалног и природно-себичног национализма (који не искључује жртву ако има смисла), бесмисленог жртвовања ради циљева који не морају бити чисто национални и саможивог дезертерства. Добро, ово последње нису били сигурно, али шта Пражић мисли јесу ли били прво или друго - и још важније како сврстава данашњи однос према овим људима и њиховим делима од пре једног века? Слично се не изјашњава која је боља династија (иако изгледа да му монархизам није стран) - Карађорђевићи или Обреновићи. Мада на самом крају истиче Карађорђа као пример...

Овакво дело би било само набрајање списка проблема, да није покушао да објасни откуд Србима  тај самоубилачки порив. И Пражић је дао три хипотезе:

• урођени песимизам
• присилно покрштавање и 
• психоаналитичку хипотезу

Прва хипотеза је да постоји нешто урођено Аријевцима што их води самоубиству. Примере песимизма налази још код грчких филозофа. Тиме су оптерећеније источњачке религије (хиндуизам и будизам). Међутим, код Грка песимизам никад није био доминантан, а ни код Индуса (Аријеваца) није једини поглед на свет и можда је последица мешања са Дравидима. За ову тему је много занимљивије оно што, сасвим штуро, каже о таквим мотивима код Германа и Словена. У Прстену Нибелунга уочава деструктивно изазивање (познате?) судбине, што јесте самоубилачки. Слово о полку Игорову има додирних тачака са нашим Косовским циклусом. Чудо да Пражић није то детаљније проучавао...

Што се тиче друге хипотезе, Пражић даје доста занимљив и сасвим могући сценарио који нам објашњава обичаје везане за вампире. Међутим, избегава генерализацију тога на самоубилачки порив наше нације иначе. Обе хипотезе су одбачене - прва због недовољно података јер за словенске богове "једва знамо да су постојали", друга из непознатог ми разлога. Он смело прелази на трећу хипотезу, коју је изгледа одабрао пре писања књиге.

Ту се доста позива на Сигмунда Фројда. Може да нам иде у животу (личном или колективном) сасвим добро и да имамо неки осећај кривице, да имамо психички проблем зашто је то тако. Штета што изгледа да касније Пражић заборавља ову тезу. Потписник ових редова зна из свог живота за такве ситуације, макар правдање властитог психотичног понашања на тим разлогом.

Оно чиме се Пражић више бави је главна тема Фројдове психоанализе и његовог посматрања антропологије - идеја како су у древној хорди синови убили тиранског оца, што је иницирало ново (родовско) уређење и пренело нам низ траума које нас и данас походе. Наравно да Пражић има случај таквог (имагинарног) оцеубиства које се повезало на каснију националну трауму и повезано са неким инхибицијама (нисмо могли оптужити страног непријатеља, деловање цркве...) створило трајан национални комплекс чије смо жртве и дан данас.

Можда је и читаоцу ових редова већ јасно, а мени је било читајући Пражићеву књигу. Међутим, њему је било неопходно једно поглавље да би се "оградио" од психоанализе чији је метод преузео. Није лоше видети критику директно Фројда, а не неких савремених епигона "културног марксизма". И било је у складу са потребама овог дела. Међутим, Пражић се уплео у оно питање "зашто их мрзе", потпуно непотребно јер ово није књига о Јеврејима (о којима је већ доста тога рекао), већ о Србима.

Дакле да пређемо на идеју: Цар Душан Силни, једини српски цар, се замерио многима и многи се обрадоваше (потајно, што је већ психички проблематично) његовој смрти. Распад царства и проблеми који нужно следе, а посебно Бој на Косову, довели су до комплекса кривице, осећаја да је казна била заслужена, и да су сви проблеми и погроми касније заслужени исто такође!

Морам признати да идеја има основа. Већ сам писао о нездравом односу СПЦ према једином цару који је први пут довео до нивоа патријаршије. Овај однос пренео се на народно предање (у великој мери под утицајем попова у 17. веку) и томе како се ретко "Цар Стјепан" помиње у народним песмама. То наводи и сам Пражић, дајући и примере како он није нимало лепо приказан. 

Оно где мислим да греши је подједнака дистрибуција кривице за националне комплексе између себара (!?), властеле и цркве. Тачно је да су први и други имали разлога да га мрзе - први због строгог Законика, други и због закона и због уздизања како самог цара тако и државног апарата који је штетио њиховим партикуларним интересима. Могуће да су и једни и други осетили грижу савести касније. Међутим, то је могла бити само једнакратна рана, која би зацелила и поред губитка државе и самосталности. Себре (рају) нико ништа не пита, а великаши проклете им душе... беху и сами означени као кривци. 

Потребан је трајни механизам који би био креатор митова (или "мимова" модерно речено, ако нам је мим оно што је Докинс мислио испрва, а не само текст преко слике како се сада подразумева). Такав механизам имала је само Православна црква. Крајем шеснаестог века, када су била три Србина на Високој порти, обновљена је Пећка патријаршија. Српски патријарх је постао султанов вазал, одговоран за Србе који су добили неку врсту персоналне аутономије. Као такав је макар сто година имао некакву власт, и поред могућности да буде погубљен, што се некима догодило. О томе како се данас гледа на та времена, и шта нам се успут данас потура већ сам писао поводом монографије СПЦ о Василију Острошком.

СПЦ је одбила да канонизује Стефана Душана, изговарајући се да је оцеубица. Занимљиво да Пражић прихвата ту оптужбу! Прави разлози су могли бити сасвим другачији - можда му је тако захвалила за неканонску аутокефалност, или што је преговарао о преласку на католичанство да би добио западну подршку за заузимање Цариграда. Пражић нешто од тога покрива под појмом "хеленофилство". Тек, СПЦ је једина могла да Србима огади цара до те мере да га данас помињу тек опскурни ликови попут чика Мирољуба.

Нуди ли Пражић решење? Да, али претходно погледајмо анализу три личности Косовског циклуса. Вук Бранковић је рационални патриота, осуђен као издајник. Кнез Лазар је христолика фигура која не жртвује само себе, него и све око себе да би се жртвом измирио са оцем и тако преузео грехе на себе. Јасно је да је Пражићу први позитиван, други негативан, и ту се не треба задржавати.

Али Милош Обилић је овде занимљив, као оцеубица који се тога не стиди, мада животом плаћа. Он убија султана који је супститут за српског цара и тако решава фројдовску трауму. Да је султан у народном пјевању замењивао цара можемо видети по томе што је он "поочим Краљевића Марка". 

Дакле, нама је потребан оцеубица који се тога не стиди - сетимо се да је Душан био оптужен за оцеубиство и Пражић такве оптужбе не негира. Подсећа то на грчке митове где Крон елиминише Урана, а Зевс њега. Пражић наводи митове и обичаје где се краљ убија када се сматра да више не може или не треба да влада (Фрејзер - Златна грана). Али монархија већ дуго нема реални значај, а такви обичаји се у "цивилизованом свету" нису ни спроводили. Пражић зато мисли на вођу, или како он каже вожда, који би био лишен скрупула насталих комплексом оцеубиства.

Он помиње Крађорђа као правог оцеубицу. И за Милошевића, да се његов отац убио. Иначе не помиње његово политичко оцеубиство Ивана Стамболића, који га је протежирао у почетку (а "званична верзија" суда је да је то било и право убиство). У сваком случају, једино нам је решење да чекамо цара, како је рекао Дис, или вожда, неког да нас поведе. Није изгледа случајно што Пражић закључује своје дело Милошевићевом сахраном, и враћа се гробовима који би нам били путоказ, иако је био толико против такве поетике наших песника...

Његово дело је доста тешко за читање. Закључак (оно у вези Душана и трауме) има неког смисла. Међутим, сматрамо да се то како нам иде не може објаснити једним јединим узроком. У скорој будућности ћу се позабавити могућим узроцима. Такође, чекање неког будућег предводника не делује као смислен национални програм, или путоказ преосталим националистима.

Иван Вукадиновић