Подземље је спас

  Ићи напред и при том стремити вечности - то је култура Андре Малро Стари уџбеници су и даље активни, па тако и онај који за студенте филологије појашњава широки домен културе & уметности. Књига Сретена Петровића тако расветљава ову област из њених корена који могу бити еволутивни и метафизички, симболички и алегоријски, митски и магијски... А у самој основи појма је латинска реч cultus која означава гајење и обраду поља. И данас се у некој стручној употреби говори о култури бацила , рецимо. Ипак сам појам је еволуирао па се уместо о "култури земље" данас говори о "култури духа"... Теорије о култури и цивилизацији (појмови се разликују, а овде се нећу посветити могућим значењима, уместо тога потребно је да се пре разговора каже на шта се тачно мисли; мени је ближа она немачка дефиниција по којој цивилизација излази из културе, код Шпенглера је њена завршна форма) могу бити еволуционистичко-рационалистичке и метафизичко-ирационалистичке. Обе групе имају добре и

Точак времена се окреће и Доба долазе и пролазе, остављајући сећања која постају легенде. Легенде бледе у митове, а чак је и мит одавно заборављен када се Доба које га је изнедрило поново врати. У Трећем добу, Добу пророчанства, Свет и Време леже у складу. Оно што је било, што ће бити и што јесте још може да падне под Сенку . Ово пише на свакој корици серијала књига Роберта Џордана, требало је да буде речено и на почетку серије , али је речено нешто друго, чему ћемо се посветити. Мислио сам да је извесни проблем писати о серији која је коректно, дакле добро, пренела оно што има у књизи, али нешто преко тога, онај "вау моменат" углавном је изостало. У том случају можда је боље више се (поводом серије) посветити неким паралелама, а њих са осталим делима (епске) фантастике итекако има... Али ово што рекох важило је само док нисам видео последњу епизоду. Она је итекако "оправдала" целу сезону, у смислу тог вау ефекта и осталом. И до тога ћемо доћи, кренимо редом. Као п

  Много буке око Тог Једног - Милица Бакић-Хајден Када се одабере једна таква тема која је нема сумње широка, а у битним аспектима сигурно и дубока, постаје битно колико ће се којој (под)теми посветити простора. Али пре тога потребно је рећи да ли појам уопште има смисла. Зато Милица Бакић креће с тим од увода са поднасловом који доста тога говори: Индија између колонијалне маште и постмодерне реалности . Индуси своју земљу зову другачије, Бхарата . Само име Индија долази од Грка који су погрешно чули (као и много тога другог) име реке Синдх, коју су они звали Индос. Хиндуизам је послужио као фиока прво Енглезима, а у Индији (ни данас многи) људи за себе не кажу да су хиндуисти . Они се сврставају у неку од школа или које божанство највише поштују. Па ипак, може се рећи да постоје људи који се у својим веровањима разликују од будиста, а да и не говоримо о Кинезима, Јеврејима или муслиманима. Може се рећи и да постоји некакав систем, мада хетероген, који би се могао назвати хиндуизам.

Битка је добијена, а за рат ћемо још видети. Дакако, мислим на промену или стопирање два закона који би помогли Рио Тинту да дође до наше земље & воде , ефективно и на одлагање деловања Рио Тинта - барем до избора, а  после ћемо видети, како то у Србији бива. Читатељка ће уочити да у наслову помињем ваздух, а почињем са земљом и водом. Ако је ова веза некако инстинктивно уочљива, има једна друга којом ћу се овде бавити, која је парадоксална, али је неким људима већ јасна: Нови пројекти који нам угрожавају животну средину имају везе са тзв. зеленом агендом . Испада да "еколошка свест" (и активизам) чак угрожавају. Но, проблеми (не)чистоће ваздуха у нашим градовима остају, уочљиви су... Повод да се (поново!) латим тастатуре, што се ове теме тиче, јесте један ретко аргументован текст који се појавио у листу Време, број 1611 - Богдан Петровић, Како Србија може да смањи емисију гасова . Кажем да се тиме поново бавим, па двидимо... О деривационим МХЕ  писао сам са посебним освр

Spy-fi je zanimljivi podžanr, ili da kažemo fuzija žanrova. Ako je tačno ono što reče Klark da je svaka dovoljno napredna tehnologija neodvojiva od magije, tačno je i da se napretkom tehnologije svaka magija gubi, pa u dešavanjima na ovoj planeti (podžanr je s nekim izuzecima tu ograničen), nekadašnji SF postaje realnost, a ko nije baš tehnološki verziran neće ni moći da povuče jasnu granicu, uostalom čemu - neki gedžet će za koju godinu biti sasvim realan, pa što bismo onda nešto zbog prisustva toga svrstvali u fantastiku?! Nešto je drugo kada se u SF-u pojavio mobilni telefon (komunikator), suprotno uvreženom mišljenju ne u Star Treku , nego u Jingerovom Heliopolisu (sve sa njegovom špijunskom funkcijom, pomalo u skladu s ovim prikazom da pomenemo). Pa može li neko danas osmisliti nešto tako svakodnevno, potrebno a još uvek nepostojeće, niti na vidiku? Nije nemoguće ali je teško... Serija Counterpart (Dvojnik, iz nekog razloga mi reč nije bila poznata) ima istina nešto što je ned

 Dosta je da jedna serija ima nešto kvalitetno, ali vrhunski domet je kad ima dva odlična elementa - onaj gikovski koji privlači fana nečega i elemenat razvijenih i zanimljivih karaktera,  kako sam već rekao za Halt and Catch Fire . Zbog ovog drugog rešio sam da nakon gledanja sve četiri sezone opišem četiri glavna lika. Od onda je prošlo već dosta, a što bi rekao naš najpoznatiji filozof među političarima - ako imaš da progutaš više žaba, najveću progutaj prvu . Džo nije baš žaba, a nije ni princ, ali je najzahtevniji za tumačenje, što naravno ne znači da će biti mučenje... Pa da krenemo, uz ovu muziku  (naravno muzika iz serije). Ideja mi je bila da pesma koja ga opisuje bude Psycho Killer , ali sam prihvatio komentar da je to preterano - nikoga nije ubio, osim nedužnog armadilja na samom početku. Ako neko ima bolju pesmu za Džoa, može reći. Dakle od tog gaženja simpatične životinje Džo ulazi prvi u kadar u ovoj seriji i već od prve epizode se prosto nameće. Već tad ćemo saznati njeg

  Религијске установе овековечују однос између смртног господара и смртног слуге . Није лако писати о овој књизи Хербертовог серијала Дина , и ово ће можда бити најкраћи блог посвећен књизи тог серијала. Нема овде оне "борбе са собом" карактеристичне за претходну књигу Деца Дине . Атреиди су сам Лето II, Богоцар или Црв, како га ко назива, и они које он одгаја, који му служе пошто су пре тога били бунтовници. А и као бунтовници служе његовим намерама. Архинепријатељ Харконен , такође и мрачна тајна породице (да воде порекло и од њега) овде се скоро и не помиње - једини пут кад га Лето помене он као да правда његову дебљину, не помиње се иронија да и Богоцар користи суспензоре баш као и он, мада се он може својим телом изузетно брзо кретати. Не може он запоседнути Лета, осим тога на крају Деце Дине Лето признаје да је већ запоседнут неким древним тиранином. Као да ову књигу унапред чини мање занимљивом то што су се основни вектори владавине Богоцара, његове Златне стазе , мог

Филмовање и серијализовање класика фантастике је увелико у току, па смо тако добили и серију која је инспирисана (дакле није буквално одрађена) Задужбином Исака Асимова. Свеједно су на самом почетку поменути неки ликови до којих ће серија доћи тек у некој сезони (најављено чак осам!) као што је рецимо Mule - кад сам читао књигу преведено као Мазгов, што сам ја видео као лично име, рецимо Зарков из Флаш Гордона. За мене лично то је било битно у смислу да, макар у почетку нисам нешто много разматрао "теорије" (тј. предвиђања шта ће се догодити), кад већ знамо где цела прича води. Видећемо зашто је ово битно... Оно што је битно, а што често заборавим (можда зато што подразумевам) то је визуелна лепота ове серије, како је све добро одрађено за нешто што је те-ве пројекат а не биоскопски филм. Мурал (актуелно ових дана) на којем је историја Царства (царева) или свемирски бродови, пријатно је гледати. Наравно, реалније је очекивати да су астероидска поља или свемирске крхотине ка