Иди и гледај - Фест

 Овогодишњи Фест одржан је под паролом Иди и гледај, што је иначе превод већ класика совјетског Иди и смотри, означеног као "најстрашнији филм који чак није хорор" (мада би се могао подвести под ратни хорор). То је, ако ништа друго, занимљива подударност, а можда у томе има неке симболике. Било како било, доста сам филмова гледао, ваља нам што пре почети, јер што пре почнемо, пре ћемо и завршити...


Четири ћерке

Филм о снимању филма, филм о снимању филма који није снимљен, филм о снимању филма снимљен уместо... Па добро, схватили сте - документарац о животној причи која свакако заслужује да буде снимљена, где главна актерка (наравно мајка ћерки) објашњава глумицама. Тачније, глумицама и једном глумцу који игра 4-5 мушких улога.

Већ је постала фразетина оно "јаки женски лик", а то би се свакако овде могло рећи. Од мужа кога је млатнула прве брачне ноћи (испраћене на познати традиционални начин), преко љубавника, наравно одгајивања ћерки, посла чистачице у суседној Либији... Далеко од савршене, не бисмо олако рекли ни да је "позитиван лик". Склона томе да и она туче своје ћерке, у многоме еманципована, у нечему сасвим конзервативна.

Једна ћерка постаје готичарка - о ужаса! А онда преокрет! Није дат у трејлеру, нећу га рећи ни ја. Овај филм је дао једну животну причу без икакве претензије да суди. Рецимо као... Мартин.

Док не истекне време - Група старих пријатеља, интелектуалаца средњих година, окупља се на обали мора поводом 50. рођендана једне од њих. Лепо дружење квари вест о приближавању астероида који ка Земљи јури релативистичком брзином.

О томе медији не извештавају, али у екипи је један физичар - инсајдер. Он има податке како вероватноћа расте од 1:100.000 до 1:20, па до 50 одсто... Укупно имамо троје физичара у друштву, плус једна стара опатица - физичарка. Ту су и новинарка, берзански шпекулант, биолог, правница (слављеница), психоаналитичар...

Ово је, рекох на почетку филма, оптимистичка верзија Трирове Меланхолије. Свакако не-депресивна а за оптимизам ћемо још видети. Мало ненаучног објашњења је нужно, но не треба сумњати да овде има доста разговора о међусобним односима, смислу живота, вери... Крај света на италијански начин. 

п.с. Оригинали наслов L'ordine del tempo је исти као име научне књиге Карла Ровелија.

Краљичина игра - Ако доводимо у питање ауторитет свештеника, можемо још неки, рекла је отприлике бунтовница  на почетку. Њу посећује пријатељица која није било ко - краљица и регент, последња жена Хенрија VIII Катрин Пар.

Почиње са верским жаром који је обојен речима као што је "револуција", што ми је анахроно. Онда се Хенри враћа и преузима престо.

Ако је оно са вером било неуверљиво, ово с њим је превише уверљиво. Знамо да је Кетрин Пар одахнула кад је Хенри умро, овде видимо какав је живот био с њим (према коме је Мартин створио један свој лик). Дебео, с гнојавом ногом, како се пење на њу...

Онда све више улазимо на терен дворских сплетки. Оптужба за јерес...

Све би још некако прошло да нема идиотског краја. Да се хтела нека алтернативна историја, па ајде, али овако... И све зашто?! Да би на крају рекли како је Елизабета владала 45 година и "ниједан мушкарац ни рат није дефинисао њену владавину". А Вики каже да је Кетрин утицала на измирење Хенрија и Елизабете, могло је на томе више да се базира.

Заувек - И ти онда мораш да попуниш тај процеп доле... Када бих тако нешто рекао, вероватно би следило "није оно што мислиш". А рекла је јунакиња овог филма. Наравно, има објашњење - тај процеп је аномалија испод воде, на земљиној кори, изгледа настао климатским променама... Али јесте изречено у једној интимној сцени.
Филм стварно балансира између односа двоје људи и спасавања света које траје дуже од деценије. Две обично успешне теме - међуљудски односи и фантастика. Како океан (у овом случају земаљски) "враћа" свакоме у складу са његовом психом, очигледна је паралела на Соларис (наравно Тарковског) но повремено ће заличити на Кјубрикову Одисеју, па чак мало и на Dark. Имало се од кога учити, зар не. Лепа прича која посеже за паралелним (менталним) световима као разрешењем конфликта.
И да, дански језик не звучи тако лоше, какав га глас бије...


Анатомија пада - Опуштено поподне, интервју јавне личности (ваљда има зашто је интервјуисана), док шета пса њен син је открио леш на снегу - свог оца и њеног мужа. Убрзо је искључена могућност да се оклизнуо са терасе, да је неко ушао и убио га је практично немогуће. Да ли је ударен или падом стекао фаталну рану на глави?! остају само две могућности - или се убио или га је она убила.

Почиње суђење и ово је најбољи филм из суднице који сам гледао у последње време. Заправо, дуго тако нешто нисам гледао, осим ако Тил ту сврставамо...
Распетљавају се ствари њиховог живота, што укључује сведочење сина, већ истраумираног што је "видео" очев леш (он је скоро слеп, несрећа у којој му је повређен очни живац окинула је касније догађаје).
Одлична монтажа са пуно гро-плана је добро обележје филма, али је напорно гледати из првог реда сале са огромним платном. Ове године је гужва на Фесту, скоро као претходне
Док ово пишем не знам је ли филм добио неког Оскара, номинације су за монтажу, филм (за страни не улази, Француска га није номиновала јер је редитељка критиковала државну политику), режију, најбољу женску улогу (заслужено, мада је прошлогодишња конкуренција за најбољу глумицу огромна), најбољег младог глумца, па ако би могао и кућни љубимац да се кандидује...
Иначе игра речима значењем. Стварно се проучава физички пад (на моменте детективски). Но то је и пад једног брака, персоне...

Опало лишће (Koulleet lehdet) - Некад је довољно рећи: Каурисмаки! Топле приче о људима са "хладног севера", малим и великим у исто време, необичним дијалозима и Бастер Китон укоченим држањем глумаца...
На старинском радију врте се ратне вести из Украјине, на зидном календару пише 2024, појави се и лаптоп - али скоро све остало је ретро. Стари плакати и стари шлагери, караоке (на једном од фестивала био је документарац о караокама у Дому стараца у Финској, нажалост нисам гледао). Током својеврсног удварања пар у биоскопу гледа Dead Don't Die што је одличан омаж Џармушу. 
Иначе је веома непрепричљиво, како рече давно лик на Песничењу. Радња јесте веома једноставна, наравно, али би прича о њој само била банализација уметности.

Ја капетан - Питао сам се пре пар недеља зашто нема афричких филмова (јужно од Сахаре) и ево га један - макар мањим делом. Копродукција.
Прича о епском походу два тинејџера "преко пола Африке", од Сенегала до Либије и најзад преко Средоземног мора.
Реално, они живе живот у Сенегалу, далеко од идеалног и без неке перспективе. То је оно што филм приказује. Мајка јунака је против ризичног подухвата, чују и друге јасне инструкције да не иду. Ипак, они иду, понесени сновима о успеху у Европи "даваћемо белцима аутограме".
Обично се као највећи проблем представља само море и оно што мигранте у Европи чека - тврд пријем, без емпатије. Не мислимо о свему што претходи. Преласку пустиње где доминирају зараћени кланови, они су у затвору "либијске мафије". Ко падне на маршу не остаје жив, што видимо. Ту филм добија ониричку перспективу. Похвалио бих и афричку модерну музику.
Још један тест - дечко ће морати три ноћи и три дана да управља бродом пренакрцаним очајним људима. Једино може да позове "невладине" који зову обалску стражу (Малте и Италије) која је индолентна. На крају, на обали Сицилије, спас! Хеликоптер обалске страже.
Треба рећи да филм успева да буде на линији италијанске (уосталом било које европске) владе, а да то не штети уметности. Све опасности су пре доласка до Италије, а на почетку је експлицитно речено да је боље не ићи до Европе. Једина критика европских земаља је на рачун обалске страже, па и ту бар донекле на рачун оних који (се) истичу како помажу мигрантима. Ипак, све делује искрено и аутентично.

Чудовиште - Учитељ рекао ученику да има "свињски мозак", па онда га ударио... Ко је ту чудовиште? Биће разрешено, али почетак (то) не обећава. У школи мајка наилази на најгори спој модерне "коректности" (не само политичке, него свакодневне) и јапанског традиционалног церемонијала. Директорка као робот понавља фразе типа разумемо ваше становиште...
А истина (видећемо на непотпуном нивоу) је да је учитељ покушао да спречи кошкање (он сумња на вршњачко насиље) па га је случајно ударио. Да би избегли проблеме наставници су смислили крајње неуверљив наступ. Али ни то није сва истина...
Слој по слој, као љуштење лука, открива се шта је стварно било. Паралела, а не сличност, са Анатомијом пада: овде је ствар много наивнија од (само)убиства, али последица може бити; ове се распетљава кроз стално враћање догађаја. Можда мало слично Рашомону...
Кроз то распетљавање посумњаћемо да је дечко који се жалио на учитеља чудовиште. Или можда његов друг који је доста необичан... Па, та необичност (тако да кажем) је објашњење. И реаговање остале деце на одступање од "норме". Све ће бити објашњено па и детаљи као што је мртво маче и мини бацач пламена. Паралелна прича директорке која ипак није робот, мада ни сасвим позитивна.

Непожељни (Batiment 5) - Овде је, напротив, све сасвим јасно и простачки једноставно. Корупција на "микро" нивоу, зграда и насеља. Планови изградње, рекли би џентрификације. Наравно - људи који постају непожељни.
У свему томе се види "расна хијерархија" на француски начин - имати у виду да је та држава прва промовисала једнакост, има такав концепт нације, социјалну заштиту - онда је потребно доста лицемерја да би се неки циљеви спровели преко леђа сиромашнијих слојева. Ту имамо црног политичара који је најгори јер се "сам уздигао"; новог градоначелника који у све умеша лични ниво и лицемерно користи сиријске избеглице...
Са супротне стране је службеница у истој општини, која мисли да нешто може изменити ако се кандидује, и њен муж који сасвим другачије види борбу против неправде.
Забрана кретања младима и исељавање зграде која наводни није безбедна - уплаших се да наши не добију идеје (некад се тако говорило ако је у филму серијски убица). Све у свему води ка крају који никога неће усрећити.

Шта је било после? - Филм у којем играју (само?) Мег Рајан Дејвид Духовни. Без стараца нема удараца - рекох. 
И заиста, кад видим њу о којој су певане песме како се благо тетура у црном капуту, дугој белој хаљини и мартинкама - то је ваљда довољно! Он који је остарио колико и ја од кад-е сам био студенат и гледао зна се шта... Стари се, чим ми је драго да гледам актере моје младости како су остарили (а и не тако много). Доста о томе, имам друга који може целе есеје да изговори на ту тему...
Ајд онда о самом филму. Неки би рекли романтична комедија, мада би опис био разговор двоје људи (ако такав "жанр" постоји). Солидан мада не најбољи филм тог типа (има нешто са Бен Афлеком у Паризу). Они су блокирани на аеродрому због снежне олује на дан 29. фебруара, и то је сав спољни контекст који треба да знамо. Помажу у смислу духовитости "разговори" са разгласом који значајно каже 'Yes', а касније постаје нешто конкретнији - то ваљда представља "Универзум" (који увек даје знаке). Паде ми на ум да је штета што нисам гледао тог преступног дана, него наредног, али нисам толики фрик.
Наравно, "унутрашњи контекст" је њихова прича стара 25 година (наравно да су се растали), а ту се има свашта рећи. Дотакне се често "животних питања", што публици остаје подсвесно - свако ту ионако тера по свом.
Полузамерка је више пута антиклимакс, оно кад помислиш то је то (THE END), али није, увек има још нешто да се каже и поново, поново, поново...

Крај (вештачки фрагменти о човечанству) - Заправо, није ми битно да ли је сценарио писала вештачка интелигенција. То се уосталом не може доказати, а ни оспорити, нити у било којем данашњем сценарију (роману, новели, песми?) можемо искључити "помоћ" AI. Ако иста почне да ради режију - ваља се забринути.
Па какав је онда тај производ AI? Када су у првој сцени неки пензоси почели да гргоље Марсељезу и плазе се, пао ми је на ум Дишанов писоар.
Касније је заличило на Буњуела (Cien de Andalusia и остали другари), али далеко је то од Буњуела. Телефонски разговор са Yes/No одговорима је заличио на Монти Пајтона, па оданде је можда украден.
Транџа разговара са пријатељицом, неко је хтео да купи чекић на штанду, долази јој зец којег је прегазила (једино иоле занимљиво), девојчица убила (истим?) чекићем своје родитеље, више година касније она као девојка... Остало је непрепричљиво, што га не чини бољим.
Занимљива је тенденција (већ уочена код AI) да се прича о крају, уопште буде насилан. Јери то задато? Коначни утисак нема, изашао из биЈоскопа.
Иван Вукадиновић


Страст живота - прошлогодишњи 51. Фест



Коментари

Популарни постови са овог блога

Уранска и хтонска божанства

Псеудопатриотизам

Logički problem indukcije