Узроци Великог рата – Централне силе



На данашњи дан почео је Први светски рат (Велики рат). Годишњица, дакле, није на Видовдан, пре тачно месец дана, него данас и рат није почео Сарајевским атентатом него аустроугарском објавом рата Србији. Тако је један Енглез исправно приметио када је рат почео и кад би требало да се обележава (а не слави!) годишњица.

Но, не можемо превише замерати онима који се везују за Сарајевски атентат, иако је то само био повод који не би значио много да неко није хтео да значи. Јер пуцњи Гаврила Принципа симболички, а након реакције и практично, означавају крај света (система међународних односа) који је постојао пре Првог светског рата. Лично сам склон веровати како је тај систем, али не тада него у својим “најбољим данима” био бољи од онога који чине националне државе и, одмах касније, покушаји њиховог идеолошког превазилажења. Свеједно је том систему, а посебно његовим актерима (видети преписку “драгог Вилија” и “драгог Никија”) време истекло, и ту силе није било... И ако ће се успоставити систем на уопштеним претпоставкама какве су некад биле (Традиција, Империја), овај стари је морао нестати, да би отворио пут новом.

О Великом рату, посебно његовом почетку се већ “све зна”. Нема много, или уопште нема, неких нових података, докумената и факата који би били тек откривени. И тумачења су нам већ добро позната. Што се тиче криваца има их два и по. Прво, оно “класично” види кривце у Немачкој и Аустрији, с чиме су се већ сложили и неки немачки историчари. Друго, “ревизионистичко” кривце тражи у Русији и Србији. Понеко се усуди да оптужи и Енглезе. Мада бих лично волео да су они криви, има ту пар проблема. Први је да све такве теорије као “извршиоце” укључују Србе (донекле и Русе) што ако је и тачно није баш лепо знати. Други је сам механизам како би се завера спровела, но о томе у следећем броју.

Иако се, дакле, “све зна” ипак пишем ово да би се подсетили, колико спроћу самих узрока и интерпретација, толико и ради неких виђења “пријатељства” у међународним односима, но о томе више кад дођемо до ондашњих савезника Србије. Радне хипотеза је да је рат почео независно од политике Србије, а донекле у вези са њеним геополитичким положајем, што ћемо видети. Прво о узроцима рата што се тиче онога ко је рат почео, макар не био искључиви кривац – Централних сила.

Аустрија


Почетком ХХ века Аустрија (односно Аустроугарска) је држава која је изгубила сваки легитимитет – односно оправданост, разлоге постојања. А имала је раније највећи могући легитимитет – онај империјални. У таквим случајевима агресивност је логична последица. Поредећи са данашњим стањем односа у свету, неко рече да се плаши “последњег УРА” Америке, поредећи је са ондашњом Аустријом.

Онај царски легитимитет није, истина, припадао директно држави Аустрији, него владарској кући Хабсбург – носиоцима титуле Светог римског цара. Захваљујући томе и данас можемо рећи за Беч да је један од четири (права) царска града у Јевропи – потписник ових редова се може похвалити да је био у сва четири. Није сва Аустрија била у Светом римском царству (од како је присајединила остатке Угарске) нити сво Царство у Аустрији, па ни сви поседи Хабсбурга нису били у Аустрији. Средњевековно право нам делује данас компликованим... Такође, овај легитимитет није значио реалну власт, посебно не од Вестфалског мира, који је и сам легитимитет урушио. Пошто се Наполеон крунисао за цара, Свето римско царство (немачке народности) је и званично укинуто 1806.

Стари грб Хабсбурга је двоглави орао. Нећу се сад обазирати на поређења са нашим орлом, или византијским (а неки кажу да Византије није ни било на шта сам већ одговорио и немам времена сад тиме да се бавим). Уобичајено тумачење је да он означава две круне – аустријску и мађарску. Но, можемо рећи да означава и два смера деловња, у оба је брањено католичанство – против протестаната у Немачкој и против Турака у Угарској и на Балкану.

На немачком правцу Аустрија је пацификована после Вестфалског мира, мада јој је остао јак утицај а било је ту још доста сукобљавања. Оданде их је коначно истерао Бизмарк. Много успешнији су против Турака, мада треба знати да су заправо Пољаци спасили Беч (захвалили су им узимањем Кракова у подели Пољске). Еуген Савојски (иначе ни по чему Немац односно Аустријанац) је имао спектакуларне победе. Турска је свеједно у стању пропадања. Парадоксално, али нимало чудно ако гледамо историју, Аустрија захваљујући томе, иако раније победник, и овде губи легитимитет. Прошла су времена српских фрајкора који устанком или хајдучијом помажу напоре хришћаских сила Аустрије и Русије. Сада хришћани Балкана (скоро сви православни) могу и сами против Турака, они желе своје државе, а помоћ траже пре свега у Русији, онда и у другим европским силама.

После Наполеонових ратова Аустрија је и даље феудална апсолутистичка држава базирана на старинској оданости господару (кући Хабсбург). И поред понекад успешног вођења (Метерних) овај апсолутизам, унутрашњи и спољни, је превазиђен. Мађари се све више буне и на крају долази до погодбе. Аустроугарска је, у ствари, слабо повезана унија две националне државе у којима сва права имају само Немци (Аустријанци) и Мађари, иначе мањина у оба дела дотадашње Аустрије.

Протерана из Немачке и Италије, Аустрија се може окренути само Балкану и то им је Бизмарк и саветовао пошто их је победио. И сав агресиви империјализам се ту сручује, Балкан постаје мера успеха аустријске политике. Нема потребе трошити речи на чињенице да је Гаврилов пуцањ био оправдан и да је Млада Босна аутентични израз отпора Срба православних и осталих (од којих су многи себе већ видели као Југословене). Уместо тога, трагом приступа Ћоровића, видећемо колико су Балкански ратови били узрок ратне авантуре Аустрије. Погледајмо таксативно, исходе оба рата по земљама узлазном линијом значаја:

  • Турска је протерана са Балкана, но то није неко изненађење, Аустријанци су већ спремни и на тај сценарио. После другог рата вратили су део Тракије.
  • Грчка се, и поред немачке владајуће куће, блиско повезала са Србијом, преко ње и са осталим будућим савезницима, чиме је потенцијално против Аустрије
  • После два Балканска рата, територијални губици Бугарске су минимални. Ипак, војска јој је очувана и ова земља је жељна освете и потенцијални савезник.
  • Албанија је једини успех аустријске политике. Њено формирање су подржале европске силе, Србија је ту остала сама. Велики потенцијал за изазивање нереда.
  • Румунија је и даље (тајним савезом) аустријски савезник, но нашла се на истој страни као и Србија, потенцијално и као Русија. Ћоровић то посебно истиче. Питање је времена када ће и Румуни у Аустрији тражити своје.
  • Србија је територијално скоро дупло већа, мада има проблема са интеграцијом муслимана (Албанци, Турци...) сада у њеним границама. Динамика националног ослобођења сада се може окренути према Аустрији, како је већ писало у Начертанију.

Кад ово имамо у виду, јасно је да време није радило за Хабсбурге. На дужи рок једино су могли да се поуздају у Албанце, мада питање колико би они били поуздани. Морали би некако да преокрену Румунију и ослабе Србију. У међувремену би захтеви Италије, Србије и Румуније према етнички насељеним територијама могли постати све већи. А ни Чеси нису хтели бити обични поданици. Није чудо што су многи тамо тражили рат, била је само ствар повода.




Немачка


Бизмарк је предводио Пруску у стварању уједињеног немачког царства, које су звали још и Други Рајх (први је био онај Свети римски). Генијалном политиком успео је ратује увек против само једног непријатеља, што Немачка касније никад није могла. Аустријанци, Данци и најзад Французи нашли су се сами пред ратном машином који је предводио Молтке. После рата основао је компликовани систем савеза (са Британијом против Русије и са Русијом против Британије, и многе друге) са центром у Берлину. Само је Француска искључена из сваког савеза, а искључује је и то што је једина у Европи република (Бизмарк је презирао такво уређење, али му није ни најмање сметало код француског непријатеља). Бизмарков систем распао се после његове смрти.

Како рекосмо, Бизмарк је усмерио Аустрију према Балкану. То ће ускоро остати једини слободан правац и немачког деловања – Drang nach Osten. Остали правци су у Европи заузети системом савеза, Немачка је освојила неке колоније (“фабрика кобасица у Тањгањики” Црна Гуја) но даље се не може, што је Мароканска криза показала. Ипак, Немачка је прва индустријска сила у Европи, економски је претекла Енглеску и јаз расте. Иначе, Немци и Енглези су 1913. највећи трговински партнери (исте су доминантне религије и краљевске куће су им рођаци, па ипак ће ускоро међусобно ратовати). Колико време ради за Немачку?

То је питање пре свега у зависности од пруге Берлин – Багдад, коју неки виде као прави узрок Великог рата. Кажу да је Немачка себи потписала пресуду тим пројектом. Енглези нису штедели средстава да их спрече. Политика подршке Турској и “задржавања Русије” (како познато и данас звучи!) промењена је. Нагодили су се са Русима у Централој Азији, Велика Игра је суспендована. Турска се, оставши без подршке, убрзано распада. Најзад Балкански ратови су и географски пресекли ову трансферзалу – Србија је самостална, а пропао је и план повезивања преко Сарајева и Санџака. Ипак, Турска и даље постоји, после другог рата са стопалом на Балкану.

Изгледа да је Немачкој одговарао мали рат или другачије сламање Србије. Поновним овладањем моравским правцем оживљава се веза Берлин – Багдад, и време опет ради за Немце. Тако је мислио кајзер Вилијемс, мада не и шеф генералштаба Молтке (рођак оног славног победника). Он сматра да су удружени непријатељи Немачке, а пре свега Руси, све јачи и да време не ради за Немце па им треба баш велики европски рат. Немачка подстиче Аустрију на ратну авантуру. Макар му свеопшти рат у Европи није био први циљ, кајзер се може сматрати једним од главних криваца, због свог неодговорног понашања.



Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину