Паралелни светови и смрт

Чудна реалност квантне механике имала је различите интерпретације. Знамо да је квантна функција у суштини слагање (суперпозиција) више различитих догађаја (или стања), након мерења ми уочавамо само једно. Према Копенхашкој интерпретацији долази до сламања функције, након чега само једна реалност постоји. Међутим, постоји тумачење по којем више реалности постоји „истовремено“, у одвојеним паралелним световима. Без обзира на тумачења, и ма како чудна квантна физика изгледала, резултати мерења су до сада статистички увек били тачни. Тумачење, интерпретација, у суштини је део филозофије, барем филозофије науке.

Идеја паралелних светова је наишла на бројне критике, оне смисленије се тичу тога да ли су реалности „равноправне“ или постоје „повлашћене“. Што се мене тиче, дилеме нема: свака реалност је равноправна и савршено реална – када се догоди. Пре тога имамо вероватноћу. Након догађања можем сматрати да је баш ова реалности била предодређена, јер смо „ми“ ТУ, без обзира на можда милионе „нас“ који су тамо негде...

Дакле, рецимо да смо у лавиринту и да смо на једном од раскршћа скренулу десно. Није битно од чега је одлука зависила, да ли је чак била према ономе што зову „слободна воља“. Наш „двојник“ је скренуо лево. За нас то више није битно јер смо скренули десно. У принципу, изван филмова фантастике, и не постоји могућност сусрета са двојником, светови су се раздвојили.

Речитији пример даје Брајан Грин у својој књизи Скривена стварност. Рецимо да постоји интелигентна, али уврнута раса Зекстријанаца која ужива у искушавању мање интелигентних бића. Рецимо да је понуда оваква – постоје пола-пола шансе – они ће вам испунити једну, било коју жељу, и можете наставити свој живот; алтернатива је вечно мучење на планети Зекстар. Мало је људи који би били толико каскадерски расположени.

Но, рецимо да дају повољнију понуду. Креираће милион двојника са потпуним сећањем којима ће испунти ту једну жељу (у милион паралелних светова), а само једног који ће бити мучен довека на Зекстару. Прихватили смо и лежемо са надом да ћемо МИ (односно „ја“) боље проћи у овом клађењу. Да нећемо бити баш тај један несрећник.

И онда се милион нас буди, задовољно што је добило прилику да им се испуни жеља, а избегло мучење. Свесни смо да један мученик то није успео. Међутим, тај један мисли – е баш сам среће курате, где баш МЕНИ то да се догоди. Оних милион срећника за њега су неко други. Овде је јасно да је ова реалност, ма колико била невероватна пре „квантног сламања“ сасвим реалистична једном када се догодила – реална колико и вечне муке на Зекстру. У овој „нашој стварности“, кроз историју, било је много невероватних догађаја. Неки се и сада дешавају. Ма колико били невероватни, они су стварни када се догоде, и ту не би требало да буде икакве дилеме.

Уочимо да је овде „ја“ само оно које постоји у реалности за коју знам. Сви остали, до јуче иста особа, могу бити само неко други, ако смо их уопште „свесни“ – тј. ако разишљамо о њима пошто их не можемо опазити. Овде је нешто друго проблем.

Сад прелазимо на домет још увек научне фантастике. Могућности да се свест „даунлоудује“ (од сад на српском: сачува) и касније репродукује. Како је свест сачувана овакав ентитет би био практично вечан (а теоретски живео док постоји цивилизација која даје инфраструктуру, ако је она веома моћна докле постоји свемир). Из неког разлога постоје писци романа који уопште нису разматрали могућност више копија, и заврзламе до којих је дошло. Рецимо да само једна копија наставља живот, шта се онда НАМА догодило у тренутку „смрти“.

Нека копија има сва моја сећања, ја ћу ипак и у том случају искусити смрт. Ако се НЕКО ДРУГИ буди са свим мојим сећањима, да ли сам ипак ЈА добио анхилацију свести?! Да ли ми је онда довољна утеха што ће креирани организам наставити тачно где сам ја стао? (Уочимо да у класичном будизму постоји сасвим супротно становиште о јединственом току свести, који у принципу није свестан себе из „ранијих живота“, не сећа се)

Технички гледано, исти проблем постоји и при креирању више двојника. Да ли је било анхилације свести ако је дошло до раздвајања? Наука нам каже да би до тога могло доћи ако се икада спроведе још један фантастичан концепт – телепортација. Сваки оригинал био би нужно уништен да би се на другом месту репродуковала копија.

Имамо ли доступан пример, без обзира на квантне интерпретације? Да. То су једноћелијски организми који се размножавају простом ћелијском деобом. Од једнога постане два. Да ли су оба ваљани наследници?!? Онда би тако могли рећи да је било која амеба жива милијардама година, од настанка врсте, можда и од настанка живота на Земљи. Јер имала је свога претка, који је заправо она сама. Једино што амебе немају неку свест, да би је се сећале...

Но, сетимо се да је „теорија“ паралелних универзума заправо тумачење квантне механике која доказано постоји у нашем свету. Ако је то тумачење ваљано, то би онда значило да се наведено дуплирање догађа по билон пута у секунди (колико већ има „сламања“ квантне фунцкије, која функционише над микроскопским објектима – а не постоји никаква граница према макроскопским, само мерења добијају екстремно већу вероватноћу). Јер свако разрешење квантне неодређености креира два паралелна света. У једном смо ми, у другом двојник.

Е сад кључно питање, до којег сам дошао пишући овај текст. Да ли то значи да по милион пута у секунди пролазимо кроз анхилацију свести (у народу познато као „смрт“), али тога нисмо свесни јер се у свим паралелним световима креирају истовремено наши двојници који се сећају свега, осим ове анхилације? Мада, посебно је питање колико је та анхилација догађај који би се уопште могао памтити. Да ли би то значило сасвим нови поглед на смрт, а не само на све могуће светове?!

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину