Mornari beogradskog mora


Pre nekih 12 godina počeo sam da slušam domaću hip-hop scenu i odmah dao veoma jednostavno objašnjenje – Pošto su nas doveli na nivo Afrike, to je prava stvar za Srbiju. Ovo nije tekst o toj već jednoj drugačijoj vrsti muzike – tropikalizmu. Ipak, postoji zajednička crta odnosa prema „nasleđu belog čoveka“, odnosno ovoj već sasvim konzumerističkoj civilizaciji Severa i Zapada. Makar je veći deo današnjeg repa, a i južnih ritmova, već dobrano u sferi komercijale, ovo pišem pod opravdanom pretpostavkom da nije sve tako. A da nije videćemo u tekstu.

Kada sam već pomenuo hip-hop, odnosno rep, držaćemo se te paralele. To je muzika izvorno nastala kod ljudi izmeštenih iz sredine s kojom se identifikuju. On je iz afričke postojbine preuzeo fizičke odlike rase, izvesnu teatralnost i slično. To se važi i za belce koji se identifikuju s tom muzikom („Ako ti si beli crnac što je dosego vrhunac...“ Beogradski Sindikat). Inače nema tu nečeg autentično afričkog.

Nasuprot tome, brazilski tropikalizam nastaje kao sinkretizam brazilske muzike, kao što je samba i bosanova i severnoameričkog roka koji je tada već zakoračio u psihodeliju. Obe ove vrste muzike imaju u sebi afričku i evropsku komponentu. Ovde se itekako može osetiti duh Afrike, takođe i lokalne sredine u kojoj muzika nastaje (što ne mora nužno biti Brazil).

Drugim rečima, pojednostavljeno, kroz rep se neće osetiti „ukus“ Afrike, a ako se oseti geto, taj osećaj ne treba da bude estetski prijatan. Tropikalizam, međutim, daje pun „ukus“ svih svojih komponenti, afričkih, evropskih, ili kojih već... Ako je tropikalista Srbin, osetiće ono što je „tropsko“ u našoj sredini. Iz Manifesta Tropikalizma: „Toplina je od ključnog značenja za tropikalizam. Idealna zona za tropikalizam je tropski pojas nevinosti. Tropikalizam se može primeniti bilo gde, ako je temperatura preko 17 stepeni“.

Hip-hop je izvorno muzika otuđene siromašne omladine manjina u severnoameričkim getima. Oni su van sistema i to se vidi kroz svaku rimu (kasnije kad uđu u sistem, reperi će ostati u imitaciji opasnog otpadnika). Nastanak tropikalizma vezuje se za drugačije slojeve. Kao umetički pokret nastaje u Brazilu 1967. kada je u Riju održana izložba slika Helia Ojtičiče „Tropikalija“. Pokretu se pridružuju muzičari – Os Mutantes, Kaetano Velozo, Žilberto Žil, Gal Košta... Međutim, pretečom se smatra pesnik Osvald de Andrade koji 1928. osmišlja koncept antropofagije – kulturnog kanibalizma. Podrazumeva se konzumiranje različitih stvari iz društava sveta i integrisanje u svoja dela. No, pesnik se žestoko protivi američkom i evropskom imperijalizmau. Dakle, to je svojevrsni alterglobalizam, kakav je i danas sasvim aktuelan, kao recimo u muzici Manu Čao.

Od početka nije to bilo samo tra-la-la. Tropikalisti su bili pod žestokim udarom vojne diktature u Brazilu, koja je bila pod kapom velikog brata sa Severa Amerike. Osim toga da je diktatura vojna, deluje nekako poznato, zar ne. Tropikalija je tako umetnost srednje (ili ti „građanske“) klase koja nastaje nad bogatim resursima svoje zemlje, ali je osiromašena dejstvom vlasti i spoljnog faktora, takođe je izložena ideološkom pritisku (čak i kad se ideologija zvanično ne pominje). I ovo zvuči poznato, zar ne!?

Tropikalista je patriota, možemo reći i da je „pozitivi nacionalista“ u smislu Jovana Dučića, neko ko prihvata tuđe, ali uvek ceni svoje. Što je u skladu sa pomenutim citatom iz Manifesta.

Tek nedavno sam upoznao obalu Save pored železničke stanice i ostalih napuštenih potrojenja. Ima tu jedna prodavnica sa stolovima ispred, ponekad i muzikom, varijanta slična „pivu ispred drakstora“, ali gde se to pivo može popiti u mnogo lepšoj atmosferi biciklista, olupina brodova i obale reke. Podsetilo me je to na Portugal. Drugi put sam došao sa svojom dragom, pošto smo iznajmili bicikle i obrnuli krug oko Ade. Izbila je frka pošto je neki klinac pokušao da ukrade sladoled. Neki stariji čovek pod izvesnim gasom i u zakrpama, uporno je ponavljao o bokseru Džigi Bau koga pominje Bora Čorba, pa onda krenuo u sprdnju nad „Beogradom na vodi“. Slušajući album Alegria Đure i Mornara, nekako sam se setio toga. I onaj uzvik „Svi na Dunav, svi na Savu“, nekako me podseća na tu scenu, a ne na ono što zamišljam kao „Beograd na vodi“. Podseća me na svet koji će možda nestati, ako ovaj projekat sa Arapima ne propadne u startu...

Album Alegria, sastava Đura i Mornari, je muzički bogatija verzija „Pozitivne geografije“ Bajage i Instruktora. Tu se mešaju i prepliću tropski i ostali ritmovi. Pesma Lutam je na kineskom. Kao gosti pojavljuju se Bilja Krstić, Đorđe Marjanović, Saša Dragić i Inspektor Blaža. Ovi zvuci „tropske nevinosti“ mogu se smatrati svojevrsnom subverzijom u našem dobu. Nije to surovi konzumerizam u kome je čovek samo beslovesni potrošač ili radna snaga na lizingu, što se pravda teorijama Maksa Vebera. Ne, ovo je odmor od „prokletstva rada“, kako bi rekao Marks, ali ne kroz ispraznu šoping mol tematiku. Iz Manifesta: „Svaki tropikalizam je hedonizam, ali nije svaki hedonizam tropikalizam.“

Najzad, još nešto o samom tropikalizmu iz knjige Vladmira Đurića Đure „Okultura“: Tropikalizam je sasvim originalna forma komunikacije među ljudima koja pobuđuje kreativnost i maštovitost, formira višu svest o zajedničkoj pripadosti civilizaciji ljudi ujedinjujući ih u holističkom planetarnom ekološkom smislu. Tropikalizam namerno asocira na tople geografske krajeve, prepune sunca i raskošne prirode koji utiču na dobro raspoloženje ljudi, i koji bude u njima skrivenu strast prema životu i osećanje ljubavi prema svima, koja se najbolje manifestuje u karnevalima. Umetnici tropikalisti najčešće dolaze iz zemalja Trećeg sveta, koje su blago izolovane od društva visoke produkcije. Tropikalizam je stoga sasvim pozitivan humanistički pravac čiji je smisao prevladavanje teških i drmatačnih životnih situacija.



Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину