Леђен-град

„Политика“ је недавно објавила дневник Герхарда Геземана, Немца који је са Србима прешао Албанију. Измучен вишенедељним ломатањем и глађу, надомак Јадранског мора које неће одмах донети спас, а у албанској равници код града Љеша, Геземан износи један свој мистични доживљај.
То ми се већ чешће дешавало: ходати читав боговетни дан, прескакати, газити, пентрати се, теглити од пет сати ујутру до шест навече по блату до колена, ретко наићи на неко суво место на коме би се могло мало предахнути, а при том те непрестано гони једна мисао: бродови у медовском пристаништу. А онда одједном, пошто се током целог дана није обраћала пажња на устрепталу атмосферу, која после дуготрајне кише подсећа на наше априлско небо, у тренутку кад већ сав исцрпљен застајеш клецавих ногу и тупим погледом зуриш у даљину, тада се одједном пред твојим очима указа она тврђава у жућкастој светлости предвечерњег неба ишараног прамењем тамних облака. И тада ти се поглед усмери у том правцу и по први пут те тог дана прожме једна чиста мисао, па се од измучене животиње претвараш у човека. Је ли онда чудно што човек у таквом тренутку помисли да је угледао Гралов замак? А у ствари је то само стари Љеш, некадашња, а у међувремену пропала, Скендербегова резиденција.
То исто мора да се догодило и једном плавокосом шумадијском војнику што је ишао десетак корака иза мене, који је исто тако одједном застао и усред опустелог друма, јер су му другови били заостали, почео да виче: „Ах, Господе Боже, ах, драги боже, па то је Леђен-град!“ Нисам се помакао са места, само сам и даље гледао у тврђаву изнад реке, у тамножуто вечерње небо, а он ми је пришао и рекао: „Погледај само, то је Леђен-град!“. На то сам само рекао: „Да, то је Леђен-град“.

Нико не зна шта је Леђен-град. Он не зна где је Леђен-град. Нико не зна где је тај Леђен-град. У народним песмама то је неки далеки тајанствени град у који се тешко може ући а још теже из њега изаћи, одакле горди и сујетни витезови изводе невесте по цену властитих и живота својих сабораца. Ја са стране посматрам овог сељака који готово да више и није војник: очи су му нетремице усредсређене на пожутеле зидине града. Он је пронашао Леђен-град за који је знао само из песама својих предака.
Овако, почетком прошлог века, пре само стотињак година, Немац који игром случаја одступа са српском војском описује како је у сећању простог сељака опстало древно предање. Митски град. Нешто као Јумна-Винета наше браће и предака са јужне обале Балтичког мора? Видећемо да је и један Иларион Руварац разматрао сличну могућност – да је тај митски град повезан за Литванцима, што би географски одговарало. Но, осврнимо се на само архетипско значење појма „митски град“ с којим се Геземан суочио у једној тешкој животној ситуацији. А тешке, преломне, ситуације најбоље оживљавају архетипе.
Митски град, уопште митско место. Самог Геземана подсећа на Камелот (Гралов град). Или можда нешто као Авалон, Тула или зашто не рећи – Агарта! А овде видимо да наша традиција „није имуна“ на такве представе. И да су оне опстале кроз векове христијанизације и турског ропства, а касније и поред додира модерне (који је на српском селу почетком ХХ века и остао то – само додир). Ствар вредна проучавања!
Тако Бошко Сувајџић у књизи „Иларион Руварац и народна књижевност“ показује на примеру овог митског града како се „Руварчеве теоријске претпоставке остварују у пракси“. Подсетимо се да је Руварац један од оснивача „критичке историографије“ (како је званично зову у нашим школама) или „бечко-берлинске школе“ како је  поспрдно зову „аутохтонисти“. У сваком случају ова „школа“ није склона признавању прехришћанског у нашој историји. Можда је зато Руварац кренуо од Литванаца (јер не би смео признати да су на Балтику живели Срби), али је дошао до другачијег решења.
Уместо тога да тражи тачно место града, Руварац се бави митским наносима у песми „Женидба Душанова“, где је место радње Леђен-град, а један од протагониста војвода Балачко. Тада је и један Руварац признао индоевропско наслеђе Срба – уместо да историјски тумачи лик војводе Балачка он га повезује са индијским демоном Валасом (Велесом?!) те тако ишчитавајући у нашој епској песми древни и интеркултурни мотив змајеубиства. А ево како то убиство изгледа у овој народној песми:
Спремише се кита и сватови,
поведоше Роксанду ђевојку,
Кад су били мало иза града,
ал' говори Милош Војиновић:
„Господине, српски цар-Стјепане,
овђе има у Леђану граду,
има један Балачко војвода,
ја га знадем, и он ме познаје;
краљ га рани седам годин' дана
да рашћера кићене сватове
и да отме Роксанду ђевојку;
сад ће њега за нама послати.
На Балачку јесу до три главе:
из једне му модар пламен бије,
а из друге ладан вјетар дува;
кад два вјетра из главе изиђу,
Балачкаје ласно погубити;
већ ви ид'те, водите ђевојку,
ја ћу овђе чекати Балачка,
не би ли га како уставио."
...

Кад су били у гори зеленој,
кулаш стоји на друму широку,
а за њиме Милош Војиновић;
викну њега Балачко војвода:
„О Милошу, зар се мене надаш?"
Па он пусти један пламен модар,
опали му црну међедину;
а кад виђе да му не науди,
онда пусти вјетра студенога:
три пута се кулаш преметнуо,
ал' Милошу ништа не досади;
викну Милош из грла бијела:
„Ето тебе од шта се не надаш!
Па он пусти златна шестоперца:
колико га лако ударио,
из бојна га седла избацио;
пак потеже копље убојито,
прибоде га у зелену траву,
пак му све три одсијече главе,
кулашу их баци у зобницу.
Тад учини јуриш у катане
са својијех три стотине друга:
одсјекоше три стотине глава,
па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
пред њег баци Балачкову главу;
цар му даде хиљаду дуката,
па одоше бијелу Призрену,
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
па говори српском цар-Стјепану:
„Збогом остај, мој мили ујаче,
мој ујаче, српски цар-Стјепане!"
Таде се је царе осјетио
да је оно Милош Војиновић,
па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
Та ти ли си, мој мили нећаче!
Благо мајци која те родила,
и ујаку који те имаде!
Зашто ми се отприје не кажеш,
него сам те путем намучио
и конаком и глади и жеђу ?"
Тешко свуда своме без својега!
Ако је Руварац и одустао од географског лоцирања Леђана, неки други истраживачи нису. Тако је и поред више пута понављаног описа да је Леђан или Леђен „латински град“ (уз оно познато да су „латини старе валарице“) одбачено да је реч о Млецима. Тако Стојан Новаковић каже да је у самој песми град поменут као нешто друго у односу на Млетке. Он град повезује с Пољацима етимолошки: Леђани – становници ледине (поља) – Пољаци. Дакле, опет на (митском) Северу. А знамо да су данашњи Лужички Срби суседи Пољака и Чеха, а они су опет остатак моћних српски племена која су насељавала практично цео простор недашњег ДДР-а.
Међутим, постоји бар још једно сведочење које повезује Леђен-град управо са Албанијом, и голготом Првог светског рата. Тако у својим сећањима Лазић Живојин каже: „... А још раније, сећање досеже до оних мучних дана кад смо се освртали за отаџбином... Задржали смо се у Подгорици. Па онда према Скадру. Војници гладни, голи, боси, умиру крај пута ... Никог нема да их сахрани. Газе их коњи. Вашке нас поједоше. Брдице, Бушат, Леђен - град... Ту добисмо брашно: порција на три војника. На шаторском крилу закувасмо брашно кишом која лије као из кабла. Вењом наложисмо ватру. Запретосмо хлеб у пепео и задремасмо ..“
Но, можда је то само пучка етимологија која ће варош Љеш (иначе као јадранску могуће повезану са Млецима) повезати са сличним именом Леђен. А можда треба легендарни Леђен-град тражити баш тамо где и измишљени замак Горменгаст (Мервин Пик) или легендарну Агарту – у свом срцу, у самом себи.
Иван Вукадиновић
Текст је објављен на фејсбук страници и групи Старославци

п.с. Након консултовања историјске струке може се рећи да је град Љеш, који су још звали Мртава (словенско име је веома занимљиво ако би се разматрало порекло становништва) пре повезан са речју леш, него лед. Леђан пре треба тражити у пољском граду Лођ, који се први пут помиње 1332, односно код тамошњег племена Лехи.