Осмех Краљевића Марка


 

Београдски Сајам књига, „празник књиге“ како би рекли приучени новинари, вашар као и сваки сајам, а сада и „културни бренд“ као фамозни Гуча & Егзит (без све шале било је такво питање: „Сајам, Гуча или Егзит?“). У принципу нисам од оних који стално траже Ново (пише се тако, фалусно уздигнутим почетним словом), мада нећу терати инат ако се нешто ново, тек написано или преведено на Сајму појави... Овога пута, ипак, прво одох до антиквара, да повољно пазарим половне књиге. По бесрамно јефтиној цени „три за двеста“ купих између осталог и „Осмех Краљевића Марка“, збирку прича Марагерит Јурсенар.

Ма шта мислили о величини нашег народа и, последично, културе којом се он дичи, неће нам лоше доћи да исту „испоштује“ и неко са „мрског Запада“. Уосталом, Грци много полажу на ширење својих културних вредности, неће узети здраво за готово да цела европска култура има античко-грчке корене (још су дубљи корени са северног Балкана, односно баш из Србије, али о томе не морамо сада). Португалски је један од светских језика, па га ипак промовише институт Камоиш. Русија је светска сила, па и она много даје на упознавање света са својом културом (видело се приликом отварања ЗОИ у Сочију). Само Англосаксонци узимају здраво за готово своју (англо-америчку) културу, њену светску доминацију, не видевши да светом доминира њихова „култура“ а не култура (Џастин Бибер насупрот Е. А. Поу, Лејди Гага а не Грејс Слик). Цела ова филозофска дигресија ми служи да се „оправдам“ – да, драго ми је да је о Краљевићу Марку писала прва жена изабрана у француску Академију (њене чланове озбиљно зову „бесмртници“, за разлику од наших чувених академика), она која је написала чувене Хадријанове Мемоаре, и сл...

Осмех Краљевића Марка заправо је назив приче по којој је рахметли БИГЗ насловио давне 1980. збирку Оријенталне приче (1938.) Маргерит Јурсенар. Чак три приче везане су за српску традицију, но погледајмо прво како она сама описује, односно објашњава, своје приче. Како се спасао Ванг-фо надахнута је таоистичком басном; Осмех Краљевића Марка и Зидање Скадра потичу од старих балканских балада из средњег века; Обезглављена Кали од неисцрпног хиндуског мита, кога је Гете сасвим другачије интерпретирао у делу „Бог и играчица“; Човек који је волео Нереиде и Удова Афродизија имају за полазну тачку сујеверје Грчке из времена када је Јурсенар била тамо (1932-1937), Наша-госпа-од-ластавица је дело њене маште које објашњава љупко име капелице у атичком кршу; док је Крај Марка Краљевића прича написана тек 1978, и има за полазну тачку одломак из српске баладе...

Одакле интересовање несвакидашње Јурсенар баш за Краљевића Марка? Била је то „чиста случајност“, коју би Маргерит Јурсенар прихватила као поклон привиђења, мада је не признаје – „јер и дијалектика не познаје случај“. Као и многе породице са севера Француске, и Маргаретина се склонила у Енглеску током Великог рата. Те 1915. у Лондону је у Алберт и Викторија музеју приређена изложба скулптура Ивана Мештровића, која је поред уметничке имала и пропагандну мисију, јер Енглеска и Србија су тада биле ратне савезнице. Тада је видела скулптуру Краљевића Марка и још неке инспирисане покосовским циклусом. Ето неке користи од тог вајара југо-масона чији нас је пријатељ Карађорђевић у црно завио, а и сам Мештровић је имао удела у уништењу Жрнова и на тај начин десакрализацији Авале (српског Авалона). Пред следећи светски рат Јурсенар је у Грчкој, где жели да се настани, па између осталог труди се научи и српски језик, пишући стрпљиво речи и њихов превод на француски (живот, злато, бог, школа, мајка, очи, планина, лекар, море...). Њеној пажњи неће промаћи богата епска усмена традиција нашег народа. Но, могла је до српске традиције доћи и другачије, јер је њен прадеда по мајци био баш Леполд Ранке, писац прве историје Срба!

Најзад да кажем неке своје утиске о неким причама. Зидање Скадра верно преноси ову нашу народну песму, кренувши од инспирације инжињера који је боравио у том граду занимајући се само за кулу у којој је зазидана жена српског властелина. Било је разних тумачења ове песме, Јурсенар и сама помиње моменат сизифовског зидања „Вавилонске куле“ (узалудно, јер се преко ноћи разграђује) које као пркошење богу или боговима на крају захтева људску жртву. На верским форумима биће то доказ да се у старој словенској религији жртвовало и људско биће, а онда и да је добро што је хришћанство све то заменило. Сатандардно је тумачење да најпоштенији, који највише воли своју жену страда као и она. Међутим, Јурсенар издиже изнад свега мотив мајке, која зазидана доји своје дете две године. Док дете не прерасте сису, чиме она најзад може умрети. Са друге стране, на крају би требало да дође поента, људима који причају причу прилази Циганка која ставља крпе на очи свога детета које ће на крају стварно и ослепети, што ће њој још више олакшати прошење. „Има мајки и мајки.“ Последња је реченица ове приче.

Осмех Краљевића Марка је прича која показује какав је шерет био српски јунак. У Котору проводи се код удовице Скендер-паше, која га издаје својим Турцима. Њена издаја није окончана кад ови мисле да су га убили. Марко скаче у олујно море (море! рече ових дана на те-веу један српски писац из Боке како испада да је он после Симе Матавуља једини српски писац који је писао о мору) где се с таласима бори два сата док га вода не избаци. Турци мисле да је мртав, али удовица желе да га разапну. Иако му прикуцавају руке, он и не задрхти. Онда удова од војника (који се већ кају) тражи ужарено угљевље. Ни то не помаже. Онда тражи девојке да играју пред њим! Тек онда се он једва приметно осмехну. То није промакло једино лепој Ајши, која покрива његово лице марамом и наставља да игра како би привукла пажњу мучитеља.

Како се спасао Ванг-фо је сликовита прича у којој Јурсенар показује сав свој књижевни дар. Уметника цар осуђује зато што га је залудео својим сликама. Пре него што да га ослепи и одсече му руке, цар је заповедио да овај заврши своју слику која није довољно савршена. Сликар ће насликати море и чамац тако добро, да се царска дворана претвара у залив, а он чамцем бежи, испловљава ка „другој обали“.

Наша-госпа-од-ластавица нам дочарава једну од верзија „сукоба старог и новог“, односно хришћанства са ранијим митолошким светом. Премда саме веселе и прозрачне, нимфе су за сеоско становништво опасне. Дешава се да и неко дете настрада јер га одвуку у понор, док њихове ноге не дотичу тло. Ипак, мештани их воле, али не и локални свештеник. Он одлучи да њихову спиљу зазида изградивши цркву преко ње. Како неће смети „преко светог тла“ оне су ту заробљене. Њих, пак, задржава само страдање распетог Христа, јер њихове душе не знају за патњу. И тако оне урличу заробљене, а онда све тише, јер снаге им понестаје, а крхка тела копне. Свештеник жали чак и за патњом црва у земљи (што није редак мотив у хришћанству, мада не потиче од семитских корена те религије, кога занима нек чита проф. Меламеда) али је срца камена према њиховој патњи. У почетку...

Онда се појављује нико други до Марија, Мајка Божија (или Богиња Мајка). Она ће му рећи да је и Дијану и Аполона створио (њихов једини) Бог, да их људи не морају поштовати као богове да би схватили да су с разлогом постојали. Тако високо ја не размишљам, скромно ће рећи свештеник – нимфе су сметале његовом стаду и он је предузео нешто против њих. Могуће је измирење, рећи ће Марија, па ући у спиљу, нехајно одгурнувши распеће (њеног сина?) да би прошла. Она је договорила компромис – нимфе су претворене у ластавице, гнездиће се у цркви, свештеник и народ их неће дирати. На тај начин могуће је измирити паганско и хришћанско, завршава Јурсенар причу.

И на крају – Крај Краљевића Марка. У Маркову кућу долази старац. Марку се не свиђа чудан гост, тера га шутнувши га, но старац с клупе не пада. Онда тражи од њега да устане и бори се с њим ко човек. Старац је устао, много је нижи од Марка, али се уопште не бори. Само ћутке стоји и прима ударце, док се Марко не умори и „незгодно падне“. Старац му каже да се више неће ни подићи, и још му подметне гуњ да би му било удобније док умире. Овако је на мистичан (у изворном значењу: мистичан је тајновит) начин описана смрт највећег јунака наших епских песама. Мене понашање старца подсећа на таоистички веи-ву-веи, делање кроз неделање. Но, није ли такав крај хероја једини логичан, јер као ни Брус Ли, ни Марко Краљевић не може пасти у директној борби.






Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Винчанска култура и систем вредности