Соларна словенска божанства: Вишеглави богови и Свети коњ



Засновано на раду Рафаеле Петаконија: О божанствима са више глава код балтичких Словена (Триглаву, Световиду и осталима), објављено у књизи Пад Арконе, Растко Костић.

Идеју да су словенски богови на западу били соларна божанства први пут је формулисао око 1850. чешки слависта и хегелијански филозоф Игнас Јан Ханус, који је посебну пажњу посветио на њихове многобројне главе, а такође и немачки научник К. Швенк, који је указао на белог коња. У каснијим истраживањима, међутим, доминира критички дух који је тежи да укине соларне теорије. Најрадикалнију позицију заузео је Е. Винеке 1940, он је целу традиционалну литературу о западнословенском паганизму подрвргао строгој критици, укључујући и постојање вишеглавих фигура. Укратко, Винеке пориче да су западни Словени имали било какве представе (ликове) богова и одбацује сведочанства средњевековних монаха због њихове тежње да сав паганизам тумаче у оквиру хебрејске идолатрије – тзв. Златно теле...

Петакони износи своју полемику са ставовима Винекеа, на коју се ја не бих овога пута освртао. Полемисао бих, међутим, са ставом Петаконија да многобројне главе словенских богова означавају моћ да види све, при чему број глава није битан. Свевиђење, као божанска моћ, није проблем, уосталом оно се добро дочарава присуством већ две главе које би виделе испред и иза, почетак и крај, будућност и прошлост. Таква је симболика римског Јануса. Међутим став да није битно има ли кип бога три, четири или седам глава по мени је климав. Он подрива, итекако битну, симболику броја.

Петакони, на пример, наводи сведочанство Сакса Грамтика, секретара бискупа Абсалона који је учествовао у разарању Арконе. Три вишеглава божанства су обожавана у разореним храмовима – Рујевит, Поревит и Поренут. Рујевит, који је био надљудске величине и изрезан у храстовини, имао је седам лица са круном на врху и исти број мачева у корицама око паса, но такође и осми, без корица који је држао у десној руци. Поревит је имао пет лица. Поренут је имао четири лица, и још једно, пето, на грудима. Додајмо и да је Световид имао четири главе, а Триглав, како само име каже, три.

Е сад, бројеви три, четири или седам имају свето значење у многим религијама, што не треба посебно доказивати. Три главе могу асоцирати на Свето Тројство или индијски Тримурти. Овај други је битнији због заједничког индоевропског порекла и доказане повезаности словенских и неких индијских божанстава. Нема сумње да више глава бога значе да он „види све“ (такође и делује свуда!) али шта је тачно то „све“. То могу бити три света – овај наш, подземни и небески; могу бити прошлост, садашњост и будућност; такође и стварање, чување и разарање као три функције индијског Тримуртија.

Четири главе могу значити четири стране света, или четири правца кретања, такође и четири годишња доба. С тим у вези, размотримо пету главу у смислу соларног положаја у времену, такође и у простору. Ако би четири главе означавале простор или време кроз који Сунце пролази, пета је само Сунце! Видесмо да је пета глава код Поренута другачија.

Посебно је занимљив случај седам глава. Несумњиво свети број седам има соларно значење, у смислу сунчевог циклуса. Сви знамо да има седам дана у недељи, и тако је скоро свим календарима света. Но, одакле баш број седам? Бал Гандахар Тилак, индијски националиста и борац за ослобођење од британске колонијалне управе, изнео је своју арктичку теорију, која до данас није оповргнута. По њему ако не човечанство, оно барем цивилизација води порекло са хиперборејског севера, самог Арктика, који је некада имао пријатнију климу. Но, Сунчев циклус је и тада био као данас. Број седам означава број месеци током којих је Сунце видљиво у областима најближим самом Северном полу (добар део тог периода уопште не залази). У најстаријој религији Аријеваца, кочија Сурје (бог Сунца) има седам коња. Има ли то везе са седам глава словенског божанства? Сада прелазимо на значење коња као соларног симбола. Но, пре тога додајмо објашњење осмог мача Рујевита. Како је овај мач исукан из корица, он може представљати само Сунце.

Петакони наводи колико је важан свети коњ у култу Сварожића, тј. Радагоста, као и Триглава и Световида. Био је посвећен богу, можда на неки начин и отелотворење божанства самог. Свети коњ који је припадао светилишту у Ретри, светом граду Љутића, био је обожаван као бог. Коњ је био у позицији да даје предсказања која су од њега тражена, исправљајући или допуњујући она добијена бацањем коцке.

Добро је познато да је коњ соларна животиња, посебно ако је беле боје. Само Сунце у Риг-Веди јесте бели коњ којим управља Зора. Такође у Риг-Веди седам шарених кобила вуку Сунчеве кочије, а у иранској Авести то су четири бела коња. Уочимо, дакле, исти број коња са бројем глава за које Петакони тврди да није битан! Према Херодоту осам белих коња вози кочије Зевса, тј. Ахура Мазде код Персијанаца. Масагети су жртвовали коње Сунцу, њиховом једином богу, јер најхитријем од од богова они нуде најхитрије од смртних бића (Херодот). Масагети су били скитско племе, сматра се да су Скити заправо били Словени.

Међутим, коњ не мора бити обавезно бео. Тако је Световидов коњ бео (Сакс), док је коњ Триглава црн (Херборд). Црна као алтернативна боја потврђена је и код Пруса. Изгледа да су ове комплементарне боје повезане са два различита положаја Сунца – током дана и ноћи. Такође могу бити повезане и са периодом кад дани постају дужи (пролеће, лето) и оним када постају краћи (јесен, зима). Бели или смеђи (црни) коњ се појављује и у ведском обреду соме, у коме се пева химна док Сунце залази. Световидов бели коњ често се појављује ујутру сав укаљан од блата и прекривен знојем, као да је током ноћи напустио шталу и ишао на далеки пут...

Сматрам да је ове промене веома важно уочити, због тумачења уранског и хтонског у нашим боговима (и, у крајњем, у нама). Вук је такође познати соларни симбол, не само код Словена, укључујући и нас Србе, већ и код многих других народа, рецимо Монгола. Међутим, вук је у зиму (око Божића, Краткодневнице) хром, дакле хтонски. Према Чајкановићу вук је отеловљење врховног српског бога Дајбога (неки би у полушали рекли Дагон). Можемо закључити да Сунце итекако може бити хтонско. То је битно знати да би се критички сагледала виђења ауторитета у изучавању Традиције (какав је рецимо Евола) по којима су уранско и хтонско нужно сукобљени (а не комплементарни), те хтонско је лунарно а не соларно, повезано за матријархатом и страно Аријевцима. Таква разматрања неки ће чак ширити на наш однос према Винчанској култури, која је оцењена као хтонска, што ће рећи „нисмо то ми“. Видимо да ствари нису тако једноставне, па ни црно-бело не мора да значи контраст, него комплементарност.

За крај, док је коњ био црн или бео код Словена атрибут божанства, и самог Сунца, полукоњ (и получовек) Тодорац несумњиво је демон. Ова створења не треба мешати са грчким кентаурима. Они изгледају као да су израсли из коњских леђа, носе плаштове који се за њима вијоре док јуре кроз ноћ, и нико им никад није видео лице. Тодорци су зли демони и спадају у најмоћнија и најсуровија митска бића Балкана. Док пролазе путевима и насељима, они својим копитама изгазе и убијају све што им се нађе на путу.

Једном годишње, негде пред крај зиме, на дан који се у народу зове Тодорова субота, кад се спусти мрак, понекад се из даљине чује топот копита од којих се укућанима леди крв у жилама. Тодорци имају и свог вођу. Његово име је Велики Тодор. Од других тодораца се разликује по томе што јаше белог коња, огрнут је белим чаршавом, хром је, а у руци носи ланац којим звецка. Легенде о тодорцима су веома старе.

Уочимо и овде хтонске мотиве – хромост и ланац. Период краја зиме веома је значајан, као критичан период пре буђења Природе и доласка новог, пролећног Сунца.

Иван Вукадиновић




Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину