Јавно-приватно партнерство

То је једна од наших политичара у последње време често понављана фраза. Као и све "цивилизаторско" и то нам долази са Запада. У склопу окончања тријумфа неолиберализма који су иницирали Маргарет Тачер и Роналд Реган ова неолиберална метода је промовисана у Уједињеном Краљевству 1992. Занимљиво је што је то све спровела "млада и полетна" лабуристичка (дакле "левичарска") влада коју је водио Туони Бла. Он сам ће остати упамћен као ноторни ратни хушкач, без обзира да ли је партнере "преко баре", а код правог британског газде, налазио у на сличан начин полетном саксофонисти Клинтон Билу, или код Џорџа Дабаја Буша (коме се обратио Гад лично) и његових неокона. Лабуристичка влада ће докрајчити било коју јавну улогу државе која је после тога "ноћни чувар система", не толико у самој земљи (где им је Лондон изгорео) колико у иностранству ђе је требало "ширити демократију" где год има нафте... Било како било, критичари су увидели да овај брак државе & капитала ипак плаћају грађани из својих џепова, па за отплату "пројеката" Британац плаћа по пет фунти годишње. Извор: Вики.
Лично нисам против јавно-приватног партнерства, ако се уместо мантрања посвети пажња на бар три битне ствари.
1) Приватни капитал би требало да има јасно дефинисани легални интерес. Узмимо као пример доста хваљени пројекат концесије за градску депонију Београда. У принципу, одлична идеја, уместо да се Београд задужује, и "грађани плаћају", неко то уради у договору с Градом, и о свом интересу. Тај интерес би био рециклажа ђубрета, што је додатна еко погодност. Међутим, тиме се иначе бави широка група људи, политички коректно названа "скупљачи секундардних сировина". Но, они често скупљају и "примарне" сировине (да ли је некоректно рећи: краду јавну својину која олакшава живот и у интересу је грађана Београда). Битан део овог криминалног ланца су (такође) приватни отпади, ђе се то откупљује. Да ли је и ова депонија јавно-приватног партнера (ако је пројекат заживео) део тога? Теоретски, легални приватни интерес (а јасно је да неки интерес мора постојати, није приватни власник Мајка Тереза Кесовија) и не мора бити унапред одбрањен. Нека неко уложи паре, ако после крши закон ... Но! Чекај мало, кад је менаџер стране компаније у Србији ухапшен, а држава Србија исту тужила, онако како то раде државе на Западу (рецимо кад туже Гугл или Мајкрософт)!? Свеједно, закон мора да важи за све, ако се примењује на ситне приватнике који не издају фискални рачун или држе непријављене раднике (ја јесам за то) мора и за веће фирме. Нема везе то што су се смиловали (тако то изгледа у медијима) да овде неку цркавицу уложе. Ако смо сиромашни, не морамо бити бедни!
2) Треба да је реч о инвестицији од које нова вредност побољшава животе грађана. Ајмо реално, шта је то побољшао Бусплус?!? Ето, постоји она услуга да неко може добити инфо колико је станица бус удаљен и могуће је месечну карту купити на половини трафика у граду. То је све могло и без тога да се уради. Има и онај добитак за путнике који се шверцују - како систем често не ради, могу да имају изговор да не плате казну, можда и да путују бесплатно. Оправдава ли то 7% које узима турска компанија? Ја мислим да не. И ранији систем је добро функционисао - гурнеш (карту) па (да простиш) повучеш.
Иако законски или по дефиницији овде не спадају тендери, мени је то слично, а како је ово блог даћу си право и да можда погрешно говорим и о томе. Јесте ли приметили да је град свако мало раскопан, "нешто се ради", а сумњам да и честе поправке електромреже ту спадају. Рекох већ да приватне компаније нису хуманитарне организације него раде за паре. Шта ако неко измисли "потребу" да се нешто ради, организује се тендер са више понуда, све лепо легално, неко се угради и Србија се ради... Чуо сам да је у једном месту тако за реновирање станичног ве-цеа (два ком, један женски, један мушки) отишло 20.000 ојра. Једном сам на основу Закона о јавној доступности информација тражио елаборат о техничкој оправданости радова због којих нисам имао струју 13 сати, и нисам га добио (како добити нешто што не постоји!?) ...
 

3) Да ли то неко други може боље да ради? Може се применити на оба горња примера. Ко је икада доказао да неки Апекс или ко већ боље обавља контролу од ГСП-а. Уопште, ко је икада доказао често понављану либералистичку мантру да Држава лоше обавља послове. Како знамо да није реч о неспособности конкретних људи на положајима, односно о одговорности странака чији су то војници, пардон кадрови... ГСП то може исто да ради и да уштеди 7% плус додатне трошкове, плус да оствари уштеде усмеравањем вишка запослених (из канцеларија у "риђоване"). Ако говоримо о радовима на инфраструктури, шта је са домаћим предузећима која су отерана у стечај? Лично сматрам да кључни ресурси морају бити у државном власништву, а нисам априори против да и неко профитабилно предузеће буде јавно, или тамо где је јавни интерес. Но, нисам ни увек против приватизације. Чак и тада, већа ће цена бити, више пара за буџет и запослене (ако имају деонице) у случају да се предузеће не тера у стечај. Зашто да немају предност? Домаћа предузећа (јавна и приватна) треба да имају предност на сваком тендеру, за свако "јавно-приватно партнерство"! Ако је то против "европске регулативе", па не морамо се одмах усклађивати, обећано нам је да тамо нећемо до 2020, док нам крајњи датум чекања није дат. Нити све чланице поштују сву регулативу. А не морамо ни бити земља чланица ЕУ...


Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину