Чарли је крив, мој одговор Теофилу Панчићу

Теофил Панчић, човек барокне лепоте & памети, како неко рече, познати је јавни радник. Заговара строгу верзију либерализма у којој не постоји мулти-култи, пошто једино треба да постоји западна секуларизована култура, која је супериорна у односу на све остале. Не знам да ли је то некад баш тако формулисао, али знам да је поприлично доследан у судовима који су на тој линији. При томе често кеца оне из "лево-либералног" миљеа (коме и сам припада и то му је имиџ), чак морам признати да их је сасвим домишљато описао да су фенси, шменси и кул...

Недавни догађај терористичког напада у Паризу му је, наравно, дао прилику да доказује своје либералистичко правоверје, те витла моралним мачем. Овога пута његова рубрика "Нуспојаве" у "либералном" Времену је на две странице, мада нуспроизвод свега овога неће бити баш нуспојава, што ћемо уосталом видети... Било како било, згодна прилика да му супротставим ставове. Моји ће бити "идентитетски" писани српским писмом, оно на шта се посебно референцирам код њега биће подебљано.

O kazni bez zločina i etiketama bez smisla teofil pančić SVI SE RITUALNO SLAŽU DA JE STRAŠNO TO ŠTO SU LJUDI IZ CHARLIE HEBDO UBIJENI, ALI MNOGI POKUŠAVAJU DA IM IZBUNARE KRIVICU ZA SOPSTVENU SMRT Naslovna stranica prvog broja "Šarlija" nakon terorističkog napada. Čini nam se da svi znamo šta se i kako dogodilo: dvojica su otišla gore i obavila posao, a treći ih je čekao u vozilu za povratak, to jest za bekstvo. Zvuči kao scenario prvog ljudskog leta na Mesec, ali je sve suprotno od toga: radi se o ko zna kojem po redu ljudskom strmoglavu u pakao. A pakao, znamo to, nije ni na Mesecu ni pod zemljom, nego na Zemlji. Ona trojica sa Meseca zovu se Armstrong, Oldrin i Kolins, ovoj trojici sa Zemlje već sam zaboravio imena, i nisam voljan da obnavljam pamćenje. Ubicama ne treba bez preke potrebe pamtiti i javno pronositi imena; malo je šta tako odvratno kao glamurizacija zločinaca. Zašto bismo ikada više znali njihova imena? Zna se kako i čime častan čovek stiče ime. Bilo bi bolje naučiti imena njihovih žrtava, ne samo onih slavnih.

 

Мали патетично-драматски увод. Него... је ли Гаврило Принцип био убица? Нешто не знам да се сам Теофил изјашњавао, његови сличномишљеници јесу довољно пута (убица и терориста, блажа верзија: изманипулисан од стране злочестих великосрпских националиста Црне Руке). Па ипак, Гаврило Принцип много познатији од Франца Фердинанда којег је убио, у нас, а можда и у свету, како рече Мухарем Баздуљ, Теофилов колега из Времена. Сигурно се више помињао у свој фуртутми око 100 година од Великог рата. Мислите о том!

 

Sada sledi važnije i teže pitanje: zašto? Mislim da ne može biti manje od dvesta, trista članaka koje sam o tome pročitao ovih dana, na engleskom i na svim južnoslovenskim narečjima. Svi smo, naravno, „zgroženi strašnim zločinom", svi smo Charlie, svi osuđujemo... Ali, šta nakon tih ritualnih reči? Zašto su Šarb, Volinski i ostali, krležinski kazano, „ustrijeljeni kao psi"? Možemo li učiniti išta za njih, uostalom i za nas same, bilo kako drugačije nego da pokušamo da na to pitanje odgovorimo iskreno i konsekventno, bez krzmanja, bez ustuka, bez trulih relativizacija?
Искрено, нема шта! Морални мач хвата замах. А добиће одговор, барем од мене, нема ни мало сумње.

Ako krenemo tik putem, hajde da postavimo temeljno pitanje: jesu li ljudi iz Charlie Hebdo bili za nešto krivi? U redu, reći ćete, pa nismo mi ni sud ni porota; tačno, ali, nije sva pravda u pravu kao nauci i kao praksi. Podsetiću vas na Deset malih crnaca Agate Kristi: ubica-osvetnik je sudija, i on iz sopstvene sudske prakse zna da su njegove žrtve počinile zločine, ali su sticajem okolnosti ostale neosuđene; on ih naknadno „osuđuje" i izvršava presudu, „ispravljajući" nesavršenost zakona i suda. Dakle, ima li zločina, ako već ima kazne? Šta znači kada neko kaže – a mnogi govore – kako to jeste, oh, strašno što se dogodilo, i da je to za svaku osudu, ali da je tome prethodila, najblaže rečeno, provokacija: dugotrajna, kontinuirana, uporno ponavljana (uprkos „dobronamernim upozorenjima"). Šta je trebalo šarlijevcima da crtaju proroka Muhameda i sprdaju se s verskim integrizmom (nipošto samo muslimanskim, naprotiv, ali ovo drugo kao da više nije važno) kad im je lepo objašnjeno, sa odgovarajućeg verskog mesta, da izvesna grupa ljudi to ne odobrava? U ovom tonu nisu govorili ovih dana samo islamski i drugi klerici, nego i šarolika globalna koalicija nevoljnih: levo-liberalni zapadni dileri ukvarene „multikulturalističke" boze, hrišćanski konzervativci koji duboko zavide „muslimanskom svetu" na (navodnoj ili stvarnoj, kako kad i kako gde) desekularizovanosti, smušeni progresisti svih sorata koji su strašno ljubomorni na svoja prava, ali intimno ne veruju da ta odviše suptilna prava – među kojima je i pravo na blasfemiju, na kritiku pa i „uvredu" svakog zemaljskog i „nebeskog" autoriteta, bez straha od vanzakonskih posledica – treba da uživaju i tamo neki bednici iz trećeg sveta jer oni, bože moj, „imaju drugačiju kulturu", etc.

 

Преопширан си Теофиле, и користиш прилику да гађаш своје омиљене мета. Али питање си јасно поставио. И добиће јасан одговор - ДА, криви су! Криви су по законима групе о којој су кренули да говоре. Према шарија закону казна за бласфемију је смрт. Рецимо да Исламска Република Иран има бласфемију (или ти богохуљење) у свом кривичном закону као једно од четири дела за које следи смрт (за нека друга, рецимо силовање и ја бих увео такву казну). Иначе, што у овом случају није баш важно, то су закони а не уговорни односи, ерго незнање те не избавља од казне.

Ако је тако, следи следеће питање: колико је та кривица битна за онога ко не живи у исламској земљи. Одговор је такође веома једноставан: битно је онолико колико је западна култура у којој живе измешана са исламском. Да је исламска култура разорена (да су сви побијени или асимиловани) било би сасвим небитно да ли се неко спрда, као што је небитно спрда ли се са Кецокватлом. Да су две културе раздвојене, у мери у којој су раздвојене било би такође свеједно. Питање је само колико би онда таква "критика" или "сатира" биле уопште занимљиве...

Овако, кусали су забрањено воће и кажњени су. Знали су шта раде, радили су на свој ризик, коцкали су се и изгубили су. Барем они побијени. Преживели су добили тираж какав не би могли да имају ни у влажним сновима (са 60.000 на 3.000.000). Неко довољно циничан би могао око тога исплести згодну теорију завере...

 

Zašto je fundamentalno važno odgovoriti na to pitanje krivice? Zato što nam odgovor na to pitanje ne govori mnogo ni o žrtvama ni o ubicama, ali nam može reći sve najvažnije o nama ostalima – te o tome čemu se uopšte možemo nadati u budućnosti. Evo koje su nam tu opcije. Prva: nisu krivi. Oni su slobodni građani slobodne, sekularne republike, i nisu činili ništa drugo nego uživali prava slobodnih građana, ne negirajuću ista prava drugima, naprotiv, štiteći slabije i neprivilegovane (uključujući i te kako i imigrante, pretežno muslimanske) i idući uporno uz nos sopstvenom, francuskom belo-hrišćanskom establišmentu. To što su „crtali Proroka" i tome slično, nekome može da se ne dopada, ali je potpuno u skladu sa vrednostima slobodnog društva. Šta to u konkretnom kontekstu znači? Znači načelno i praktično nepristajanje na potpuno neodrživu, upravo beskrajno drsku i bezobraznu pretpostavku da neka grupa ljudi – recimo, jedna verska zajednica, svejedno koja – može da proglasi neke tabue koji od tada pa do večnosti ne bi važili smo za njene (po mogućnosti dobrovoljne!) pripadnike, nego doslovno za sve ljude. Pristati na to, znači pristati na simboličko duhovno ropstvo, na podređenost, okupiranost; u krajnjoj konsekvenci, to znači priznati jurisdikciju šerijatskog zakona nad sopstvenim životom. Doslovno i bez preterivanja!

 

Начелно ти је већ одговорено, но имам понешто рећи и на твоју патетичну разраду. Та права секуларне републике можеш мачку о реп, јер они се нису изругивали феномену секуларне републике. Како већ рекох, муслимани не само да постоје него су вољом секуларне републике испреплетени са оним секуларним хришћанима и осталим атеистима, чини ми се чак да су убице били Синови Републике (ерго француски држављани). Дакле, са "тотемима" некада доминантне хришћанске културе могу да раде шта хоће (посебно питање колико је то добро), овде важе друга правила.

То што не негирају "иста права другима" (да буду постмодерно релативни) нема никакав значај. Сећам се карикатуре (ал' не Шарлијеве) с почетка ратова деведесетих кад лик у униформи "армије БиХ" вели како су они мултиетнички, сунете све редом. Исто тако припадник Фронт Насионал може рећи како не ускраћује право муслиманима на свињску чорбу, и факат то не ради - могу и они да је кусају у народним кухињама на југу Француске.

А о томе колики су слободари шарлијевци, колико немају табуе ћемо врло ускоро...

 

Charlie Hebdo nije pristao na to, kao ni na tolike druge stvari, koje su dolazile sa drugih strana, ne iz „islamskog sveta". Druga opcija glasi: krivi su. Nije trebalo da crtaju Proroka, nije trebalo da „vređaju verska osećanja" ovih ili onih, nije trebalo ovo, nije trebalo ono... Pošto smo, je li, razumni i civilizovani ljudi, za ovim sledi ograda: „Ali, to ne znači da ih je zbog toga trebalo ubiti." Je l’ tako? Ali, čekajte malo. Ako su „krivi", i ako su nekoga tako strašno uvredili, to znači da „zločin" postoji, a da imamo prigovor samo na visinu kazne. Kao biva, smrt je prestrogo odmerena konsekvenca; trebalo je to malo blaže. Ali, ko će to da izmeri, i kojim kantarom? Ako priznate „uvredu verskih osećanja" i slično za legitiman prekršaj u demokratskom društvu, ko će da spreči tamo neku Trojicu – bilo da jesu ili da nisu povezani sa nekom od babaroga-terorističkih organizacija – da procene da su lično do te mere uvređeni da je adekvatna protivmera samo – smrt? Oni uvek „umerenjacima" mogu da kažu: „Vaša je vera slabija pa ste manje uvređeni, ali mi smo toliko mnoooogo uvređeni da tu uvredu može da spere samo krv!" Kakav je odgovor na to moguć, ali ozbiljno? Mislim da je moguće i konsekventno ili potpuno pristajanje na tu logiku, ili njeno totalno odbacivanje, što onda znači da se vraćamo na početak: ne, nisu krivi. Njihov zločin ne postoji. „Kažnjeni" su ni za šta.

 

Како си то лепо таутолошки закључио. Као што рече Били Питон, а ти си га већ цитирао "јел тако, тако је!"

Теоретски је могуће да се одреди другачија "висина казне". Могли би бити криви не за богохуљење, такво дело на Западу више не постоји, него за изазивање опште опасности, рецимо... Или да сами плате полицијско обезбеђење (у овом случају не јер се показало неефикасним). Бесмислено, је ли? Али је зато смислено размислити о оправданости мешања са људима који имају тотално другачија уверења. Чисто да подсетим колико је (било) тешко Србину тамо да оде, док су ове оберучке примали. А кад је неки Србин извршио тамо терористички напад? Можда се Теофил не сећа да су нас мало бомбардовали, па рекао бих да је за тако нешто и било разлога...

Иначе, Држава може да "релативизује", читај: ускрати, неке од слобода ако су веће вредности (животи) у питању, мало је више говорено о слободи окупљања него слободи изражавања. Хтедох нешто о томе, ал' да не будем преопширан (кључне речи: геј парада, марш протестаната кроз католичке крајеве у Сев. Ирској, забрањени Митинг Истине присталица Слободана Милошевића у Љубљани 1990... па нека читалац конструише сам).

А оно да је "ваша" (или "наша") вера слабија си безбели у праву. Не само да је вера слабија, па свако може да се издркава на Исуса Христа, него из свега до сада реченог, а и саме успешности напада, јасно је да и ови чија је вера јача имају могућност да своју казну спроведу, и ко је за тако нешто крив...

 

Naravno, ovo „nizašta" naprosto znači nezasluženo. Inače je vrlo jasno da su kažnjeni za nešto: za praktikovanje slobode. Nju, pak, nisu živeli i disali da bi nervirali nekog imama, nego zato što je to bio njihov način postojanja, u skladu s najboljim tradicijama društva i kulture kojoj pripadaju, a najčešće u raskoraku s vladajućim kastama u tom istom društvu i kulturi.

 

Опет мало патетике, у овом кратком пасажу јасно изнете па се можемо осврнути на њихову "слободољубивост" коју су дисали. Колико стварно нису имали табуа, а сетимо се да није Исус Христ (или неки катоички свештеник, па ни рабин) табу на Западу, али има секуларних митова у које не ваља дирати, иначе следи остаркизам а некад и затворске казне.

Видео сам њихове карикатуре кад су нас бомбардовали и санкционисали. Некако су ми баш "на линији" васколиког Запада, ерго нема ту ни П од Побуне! Срби плачу за Косовом, Срби не могу више да силују...

Па ево мог виђења карикатура које нисмо видели: Лик са брадом и обучен као вахабија каже "ја сам Мајка Сребренице" (јер има мушкараца у тим мајкама, с некима су се и Сарајлије спрдале кад су наметали шеријат тамо); гласачко место на мезарју, лик у изрешетаној униформи "армије БиХ" вели "Срби су ме више пута убили, па ипак за Босну гласам"; Кушнер (или Анри Леви) држи свежањ новчаница док пред њим жемска игра трбушни плес, па каже "Зато мрзим Србе, они узимају овакве за џабе, а и диже им се..."

 

Dodatni element odvratne relativizacije zločina je i potezanje bezbrojnih „geopolitičkih" argumenata i utukovanja, zgodno zvučeća/zvečeća priča o nepravdama prema nerazvijenim zemljama iz kojih imigranti dolaze, ili o njihovom lošem položaju unutar francuskog i ostalih zapadnih društava. O svemu tome ima smisla govoriti, ali ne u kontekstu ovog i sličnih zločina! Ovo je bezobzirno i cinično patronizovanje samih imigranata, od kojih ogromnoj većini ne pada na pamet da ubija ljude okolo kao „ćafire", a uz to su i sami – naročito žene – svesni unutrašnje represije kojoj su izloženi u zatvorenim tradicionalističkim zajednicama, i nimalo im se ne dopada što ih dobrohotni zapadni „multikulturalisti" po svaku cenu trpaju nazad u identitetski kavez iz kojeg su mnogi od njih jedva utekli. Blesavo je i poređenje s 11. septembrom: ma koliko bio strašan, 11. septembar je bio udar na američku državu (Pentagon) i globalni ekonomski sistem (WTC). Ubistvo ljudi u Charlie Hebdo je pucanj u marginalce, ljude koji su suštinski takođe deprivilegovani. Njima se nije moglo zavideti baš ni na čemu, osim na samoj slobodi. Ta i takva sloboda je pre svega plašila – a tek onda, pervertovano, „vređala" – njihove ubice, mozgoprane od islamističkih ideologa. I da, naravno: ne treba se plašiti da ih se tako nazove, i ne, to precizno određenje nije nikakva „islamofobija". Ova reč-batina naprosto je dežurna etiketa koju koriste oni koji sami pate od bezbrojnih „fobija", i jako podseća na način na koji su srpski nacionalisti još od ranih devedesetih svaki otpor „velesrbovanju" krstili kao – srbofobiju. Posle su za „unutrašnju srbofobiju" našli još ljupkiji izraz: autošovinizam. E, tačno koliko je smisla imalo to brendiranje kritičara srpske nacionalističke krvave ludorije, toliko ima smisla i ovo gađanje etiketom islamofobije.

 

Без геополитике не може, јер је Запад геополитички присутан на (исламском) Истоку и Југу, уз идиотску имиграциону и постколонијалну политику то је битан узрок испреплетаности Запада и ислама, која је довела до овога шта се догодило.

Немо да ми се правиш блесав, оно 11. септембра је био симбол (економске па и геополитичке моћи Запада) а и ово је симбол - постколонијаног менталитета и омаловажавања других култура. Колико су Шарли Ебдо били маргиналци не знам, јер није свако једнако вешт у позиционирању. Преживели више неће бити маргиналци, гарантујем. Да су били "депривилеговани" не стоји, заправо мислили су да су привилеговани да се туђим светињама ругају. Да су "дисали слободу" такође не стоји, то смо горе доказали...

И да, наравно, Теофил се осврће на себе као србофоба. Паа... твоје колеге (које иначе и тебе већ пар година пљују) из "е-новина" говоре о Србима (тј. нама) већ деценијама што ни пас с маслом не би појео. И живи и непребијени, је ли тако Теофиле? Оно што су тебе мало избубецали у 83-ојци ђе често воњаш је било више смешно него страшно (видех на снимку да си после ти њих јурио). Него, ево - ја то осуђујем, а ти реци да смо ипак (ми, Срби) у принципу толерантни.

 

 

Sve ovo nas, pak, vraća na domaće tlo, srpsko i balkansko. Bilo je vrlo zanimljivih odjeka i reagovanja na pariski masakr, njegove uzroke i posledice. Islamski velikodostojnici (slušao sam Jusufspahića i Zilkića) su, naravno, osudili zločin, ali nisu propustili priliku da kažu da mu je prethodila ta uporna šarlijevska „blasfemija"; drage im hrišćanske kolege, poput Irineja Bulovića i nadbiskupa Hočevara, u potpunosti su ih podržale – što je moglo iznenaditi samo hronično neupućene. Kakva divna bratska sloga i razumevanje: kako li je moguće da tokom ratova iz devedesetih nisu umeli tako nežno i toplo da se ljube? I inače je sa desnice, i srpske i hrvatske, stiglo mnogo dražesnih reči razumevanja za pariske zločince koji, hajde, jesu malo preterali, ali bili su izazvani... Tako, dakle, govore ljudi kojima je do juče bilo „normalno" da se međusobno ubijaju, a sada se očas posla udruže protiv onih koji su se tome suprotstavljali. Zamišljam jezive prizore iz stanice Štrpci: Lukićevi zlikovci odvode (nota bene: na streljanje ni za šta) svakoga ko ima „muslimansko" ime. Ne zanima njih nikakav prorok Muhamed i njegovo crtanje, niti da li je neka njihova žrtva vernik, ateista ili nešto treće. Dovoljno im je to kako se zove. I to ime će ga koštati života. Jer ljudski život tim maroderima nije ništa, a inovernički je i manje od ništa. Ali zato njegove apstraktne verske „svetinje", e to ima da se poštuje! (naravno, tek kad rat prođe, i tek u odnosu prema onima koji prežive jer ih nismo stigli). To je, dakle, multikulturalizam na Balkanu: uljudna kolegijalna koegzistencija nacionalističkih i religijskih bigota u mirnodopskim vremenima. Ja ću da ispoštujem tvoje tabue, ti ispoštuj moje, a zajedno ćemo da udarimo na one kojima do naših tabua nije ni koliko do crnog ispod nokta.

 

Па Теофиле, има ствари које су изнад смртног живота, али то је за тебе виша математика. Зато, да се ми вратио на оно до чега ти је стало.

Наши искључиви фанатизовани попови, као се само ниси сетио благосиљања Шкорпиона или Филарета на тенку?!? А могао си се сетити и колико је пута не било који поп него патријарх Павле (у народу "Паја") понављао "Зло добра донети неће" или "Будимо људи (иако смо Срби)". Дакле, нису сви у СПЦ били злочинци, бар није њен челник...

За друге не знам, и много ме не занима. Јусуфспахић, старији и млађи, су скоро увек лепо говорили и у многоме се с њима слажем, а неке њихове ставове и потписујем. Али они су наши, Београђани. Да је поглаварима улеме у Босни, на Косову или "Цркве у Хрвата" било жао Срба, баш се и не сећам. А неки твој сличномишљеник би се сетио, па то препуштам њему.

 

Da postoji srpsko izdanje Charlie Hebdo, i da sam ja njihov karikaturista, mislim da bih sad nacrtao nešto ovakvo: Jusufspahić, Bulović i Hočevar uleću u redakciju s kalašnjikovima i počinju da pucaju, ali iz cevi im izlazi samo boza, kaplje i cedi im se po cipelama; ljudi iz redakcije, zalegli iza deskova, žestoko im uzvraćaju gađajući ih kondomima: svaki pogađa po jednog, i ovi ginu na bojnom polju. Šokantno? Neukusno? Preterano? Da, naravno, baš kakve su i karikature Charlie Hebdo (osim što su još i mnogo duhovitije). Satira upotrebljava onoliku dozu protivotrova koliko je potrebno da se nadjača otrov kojem je opresori izlažu. To je samoodbrambeni biofilni nagon slobodnih ljudi, prirodno suprotstavljen svakoj kulturi smrti.

 

Па и ниси ти много духовит, даћу си слободу да тврдим за себе (пар пасуса горе) да сам духовитији и од тебе, и од Шарлија (коме је иначе врхунац био да наслика Оланда са пишом). Биофили нагон, велиш!? Па твој сличномишљеник рече једном да би било сасвим слободарски, и тако оправдано, да цео људски род изумре, ако му не би било до размножавања, ако би му то пореметило "родни идентитет" или шта већ... Постоји сукоб живота и правила, праве слободе и идеолошких схема, па биле оне и либералистичке (као идеолошке не могу бити стварно либералне, ерго слободарске). Јасно је на којој си ти страни.

Иван Вукадиновић

потписан именом да не би Теофил рекао како се кријем иза анономности, па сад нек прича како сам небитан, важно да је он веома битан

Да ли је ово вредно свега?! Замислите сутра отму Француза у Малезији (намерно помињем земљу "умереног ислама") и он са сабљом над главом каже "Ако се Шарли у року од 24 сата не извини и самоукине..." Баш ме занима да ли би и онда били за слободу штампе.

То је могуће, но управо сада због ове "духовитости" горе цркве у Нигеру. Али ко их шљиви, па они су само црнци испод границе беде, нису у Граду Светлости...