Како је материјализам неодржив

Недавно сам на под-форуму Религија на Крстарици имао занимљиву расправу о могућности да је  живот интелигентно дизајниран, или да је чак цео познати нам свемир симулација. Оба појма нам суштински говоре исто (иако мотивације не морају бити исте) - да су нашу стварност алгоритмом креирала интелигентна бића, што не мора да значи да и сама нису креирана. Расправа је разголитила аргументацију неминовности настанка свести из бесловесне материје (мада и то остаје као могућност). Следи мој закључак расправе, у другом лицу јер се обраћам опоненту с којим сам водио расправу.
Прво, настанак свемира, а ни живота, још нема научно доказано објашњење и то је чињеница. Чак је повезан са проблемом великих бројева, који оправдавају СУМЊУ у било коју постојећу ХИПОТЕЗУ. А сумња је иначе основ западног рационализма, па и савремене науке. При томе не постоји „сво време овога света“ како би неки хтели „случајем“ да објасне, као оно мајмун ће ако бесконачно типка откуцати Хамлета. Време за настанак живота је било ограничено (просто ако знамо старост Земље и кад се живот на истој појавио), а за настанак свемира питање да ли га је било, да ли је постојало неко „пре“ уопште... На почетку си дао неку хипотезу (линк), која иначе није лоша, а има на крају занимљив закључак да је свемир необична форма ништавила. Мислим да сам те питао да ли си из тога извукао неки закључак, рецимо да ли си постао помало будиста... Ниси одговорио, а мени детаљи не промичу. Лепо је видети кад неко покушава да опонира твојој „теорији“, а заправо оправда светоназор који већ имаш J
Даље, ма колико бранио „науку“ (опет те питам, а сад можеш одговорити себи, бићеш тако искренији – је ли то јединствени ентитет?) ти не знаш неке основне постулате исте. Инфлаторно поље НИЈЕ нешто за шта само треба изоштрити телоскопе/микроскопе да бисмо га видели. Слично важи за струне, и за све што се креће брже од светлости. Наравно, можеш да ВЕРУЈЕШ да ће то једном бити решено, можеш да читаш у коју класу проблема то ставља Мичио Каку, но паметно би ти било да прихватиш МОГУЋНОСТ да су неке ствари фундаментално немогуће – рецимо пренос сигнала брже од светлости – а самим тим је „фантомско деловање на даљину“ управо то – ФАНТОМСКО, односно парадокс који редукционистичка наука и Копенхашка интерпретација не могу да објасне.
Како у одбрани „науке“ волиш бити већи католик од папе, тако игноришеш нека имена која сам ти дао (не толико као ауторитете, мада и тако може да се гледа, него као упутство за даље читање). Рецимо, уопште није тачно оно што си тврдио да само сложенији ентитет може да створи једноставнију симулацију. Алан Гут је причао како би човек могао створити свемир (истина, не би имао даљи контакт са истим), и то на начин да би то могло да се уради после рецимо још двеста година непрекинутог технолошког развоја (што је наравно питање да ли ће бити). Да знаш рецимо нешто о теорији хаоса, фракталима, рецимо како су рађени ефекти за Звездане Ратове 3, знао би како се компликоване симулације једноставно постижу. Ако је тако нешто могуће, а да ентитети неке наше симулације принципијелно не знају да су у симулацији, могуће је да смо и ми у симулацији, то је елементарно драги Вотсоне...
Тврдиш да су догматски атеисти реткост, а сам упорно доказујеш какав си догмата. На крају си дао име неког научника који је „лично“ верник. Па претпостављам да немаш ништа против шта је неко „у четири зида“, ДОК НЕ ПОСТАВЉА НЕЗГОДНА ПИТАЊА, је ли!? Не знам за тог научника, посебно нећу да процењујем научни допринос па ни искреност његове вере. Само што ми све то делује поприлично картезијански. Иако ничим није доказано то Декартово раздвајање „духа“ и „материје“ то је изгледа згодан начин на који и данашњи свет функционише. Е, код мене то не може! Као што нисам пљувао у романима савремене „вредности“ да бих после за њих гласао (а почетком 2008. сам чак веровао да ће економски бити мало горе ако кажемо НЕ, и бар делимично сам у томе демантован), тако ја не могу преподне бити једно, а поподне друго. Не могу да о свему причам уобичајеним језиком а кад ме питају нешто о мојој вери да прелазим на „црквенословенски“. Не могу ни да без покрића узимам „научну“ слику редукционистичког материјализма као основу, а после да „верујем“ из неког етичког а не метафизичког разлога (наводници јер, да – ја не верујем да је то права вера, макар неко био искрени следбеник исте). То је Кант тако рекао и то што се мене тиче не пије воду, односно слажем се са Ничеовом критиком таквог погледа на ствари.
А посебно што има више него довољно разлога да се оспори редукционистички материјализам који је као поглед на свет доста давно оформљен (Огист Конт и његов позитивизам) – негде средином 19. века, дакле пре квантне механике, Фројдове психологије (а шта тек рећи за Јунгове архетипе), теорије хаоса и слично... Једноставно, сматрало се да је свет у основи једноставан и да га наука све прецизнијим мерилима објашњава. Тако ти и данас сматраш, зар не? Тако је један лорд Келвин (јесте, по њему је она мера) рекао како ће физика бити поприлично досадна наука, јер су сви проблеми већ решени, само ПРЕЦИЗНИЈА МЕРЕЊА ће још понешто откривати. Исти је рекао и да је Сунце старо 20-30 милиона година, једноставно је израчунао термодинамички колико му треба да се 'олади, није знао за нуклеарне силе. Много шта се данас не зна, тек се помало наслућује, рецимо улога ИНФОРМАЦИЈЕ у свемиру... Све то ме наводи да ОСНОВАНО ВЕРУЈЕМ како нема разлике између „духа“ и „материје“, постоји само дух... Или постоји само материја, али то није оно што ти материјом сматраш. Него мало боље прочитај оно што си ми сам линковао... И то би било то.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину