Индивидуалност и колективизам

Недавно је неко покушао да докаже нешто што оправдава његов поглед на свет тако што ће за "ријалитије" јер су колективистички оптужити комунизам као облик атеизма. А крунски доказ му је сам назив "Велики Брат", кога помиње Орвел. При томе је делимично био у праву, јер ријалити јесте место где је маса људи стално заједно, у колективу. Но чини ли их то упоредљивим са облицима колективизма какви су онај социјалистички, или спартански, или најзад манастирски?!?
Проблем је сагледавање стварности у једној димензији. Зато се посеже за другим димензијама, па се рецимо данас не дели само на "левицу" и "десницу" него на однос странака или појединаца према привреди (приватна иницијатива или прерасподела) и на ниво ауторитарности. И оваква подела није сасвим јасна, јер ако је неко за то да држава тера родитеље да вакцинишу децу, је ли он либералан или ауторитаран?!
Овде ћемо поделу направити по две јасне димензије - циљевима и средствима. Тако добијамо матрицу, и можемо одмах кренути од нечега што бисмо сматрали најпозитивнијим...
Колективни циљеви и индивидуална средства. Лично жртвовање за више циљеве. Данас мало необично, чак се "виши циљеви" пише тако, с наводницима, иронично... Најбољи пример је Јованка Орлеанка. Имала је њена борба и колективну компоненту, предводила је војску, али када се нашла пред инквизицијом и на ломачи била је сасвим сама. Слично важи и за Гаврила Принципа. Његов мотив је био делимично и личан - хтео је да се докаже, да ОН учини нешто велико - али циљ као што је национално ослобођење може бити само колективни. Борба је имала нечег колективног, он јесте био члан Младе Босне. Но ова организација је била удружење сањара, а Гаврило је ту био скоро аутсајдер, неко коме испрва нису хтели да дају пиштољ. Па чак и да заборавимо све то - атентат је ситуација један на један. Рече тако чувени Тирке (Богдан Тирнанић) после једног другог атентата. Најзад, Леонида! Спартанска фаланга је чист пример колектива, надмоћи његове организације и дисциплине, али Леонида је у својој одлуци био сам.
Индивидуални циљеви и индивидуална средства. Усамљени револвераш. Овде нема лежи, нема преваре. Човек се бори за своје циљеве и бори се сам. Не скрива се иза система, поретка. Бони и Клајд то могу бити. Пар истина није појединац, али се може и тако посматрати... Или што би рекао Џони Штулић у својој балади Плави голуб "Двојица на улици, сами против свих". Ко су та двојица? Слеџ Хамер би рекао Me and my amigo, мислећи на своју утоку. Јасно је да је човек ту сам и да је против свих. Чисто узгред, млади Коба је побегао из затвора у Сибиру и пет година лутао тајгом. Учествовао је у разним подухватима, рецимо пљачкао је воз заједно са Пилсудским будућим генералом и диктатором Пољске.
Колективни циљеви и колективна средства. Игра великих бројева. Велике армије нам прво падају напамет, рецимо сила Персије... Но, не раде ли данас Кинези тако са економијом!? Проблем је колико руководство заиста има колективне циљеве. Шта ако је на челу харизматични вођа (појединац) што је често било у таквим системима?! Но, ако је руководство колективно, и спремно да доноси одлуке, и ако зна начин да се подмлађује, систем је скоро па непобедив. Баш то имамо данас у НР Кини.
Индивидуални циљеви и колективна средства. Е ту спада ријалити, као и већи део капиталистичког друштва иначе. Што иде неко у ријалити, но да би задовољио најсебичније циљеве!? Дакле, нема ту колективизма. Али ипак делује кроз колектив, чак кроз (само)наметање истог... Но, тако је у целој тзв. подели рада! Неко може да буде и фриленсер, то не мења много ствари, као ни ако ради од куће. Свеједно мора да ради, на некоме нешто учини, да би га овај платио. Систем у којем мораш ићи у тржни центар и за најсвакодневније ситнице, онај у којем само дугом постижеш нешто је колективистички у својој суштини. Али он презире колективизам (оно што тако назива), заправо колективне циљеве. Виши циљеви ту могу бити само наводни, предмет спрдње или сумње у превару. А остварење личних циљева (то наравно укључује и најближу породицу) могуће је само кроз оно што левичари зову друштво, а у ствари је капиталистичка држава (или над-државна заједница). Лични циљеви по себи нису спорни, али која је будућност "друштва" у којем само такви постоје!?
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину