Живот у симулацији - коначан рез

У данашњем блогу биће изнета филозофска, дакле логичка, теза која до данас није оборена. Пре него пређемо на ствар, треба истаћи два битна разматрања. Прво, овде се не говори ништа о творцу или творцима симулације. Да ли је то коначно или бесконачно биће... Заправо, теза је написана као да симулацију творе и сама створена бића, како би то Х.Џ. Велс рекао "бића надмоћних интелигенција, а смртна као и сам човек". Но, колико се наша коначност (уопште наше представе) могу примењивати на (људска?) бића која су прешла границу онога што зову "технолошки сингуларитет", друго је питање (као и колико нам је такво стање уопште пожељно).

Друго, оно што је могуће и није разлучиво од неке друге могућности, сматрамо самим тим валидном опцијом, чак извесном кад се вероватноћа узме у обзир. То ћемо још видети... Односно, другим речима - све што је могуће, ма колико нам чудно изгледало, можда и стварно јесте, ту око нас.

 

У тексту Да ли живимо у компјутерској симулацији? Ник Бостром је изнео своју тезу. Теза је једноставна и каже да су могуће три ствари, било која од њих: 1) људска врста ће изумрети пре него достигне "постхумано стање" (које имплицира могућност прављења савршено реалних симулација целе једне цивилизације) 2) било која постхумана цивилизација (или толико развијена, а не нужно људског порекла) је екстремно несклона да прави такве симулације 3) ми скоро сигурно живимо у таквој симулацији!

Замислити да смо ми нечија "симулација предака" (ancestor-simulation) рађа логичке парадоксе као нпр. путовање у прошлост. Опис је поприлично добар, мада кад сам планирао ово да пишем није ми тако деловао. Јер ако гледамо однос предак - потомак обрнута страна не важи: творци симулације нису наши потомци. Они то не могу бити као што нико није потомак Хадријана који је писао своје мемоаре у делу Маргерит Јурсенар. Просто зато што такав Хадријан није "у стварности" постојао, он је књижеван лик, ма колико га Јурсенар заснивала на познатој јој историји, чињеницама (а не зато што је тај Хадријан педер, пардон геј). Дакле, хоћу ли рећи да ми заправо не постојимо?

А видимо да је то сасвим валидна могућност. Погледајмо друге две. Веома је могуће да наша врста тај ниво технологије, а видећемо који, никада неће достићи. Но, потребно је увести претпоставку да то не може постићи ниједна друга врста. Ово друго нам не делује као непремостив проблем јер ми не знамо ни једну другу врсту, па је могуће да таквих и нема - Rare Earth hypothesis. Или само није предвиђена у нашој симулацији? Или у симулацији наших твораца који су исто симулирани... Хух!!!

Друга могућност је веома климава. Не знамо ништа о "постхуманим" цивилизацијама, па како онда закључујемо према ономе што знамо (сама наша цивилизација) примењујемо Окамову оштрицу. Када год је у познатој нам историји постојала технологија, да ли је онда била остављана да је баш нико не примени, из моралних или других разлога? Да ли је законска забрана била ефектна?! Није немогуће, али захтева две додатне претпоставке - да било која таква цивилизација има моралне разлоге да забрањује нешто што се не дотиче ниједног живог ентитета у њеном свету, као што се симулација на холодеку у Звезданим Стазама  не дотиче актера тог серијала док не уђу у исти (занимљиво, мој другар је баш овај серијал навео када му изнех тезу о животу у симулацији); и да таква цивилизација има ефикасан начин да спречи било какву симулацију, као што хипотетичка временска полиција спречава да нам дођу гости из будућности, који технички то могу... То јесте сасвим валидно тумачење зашто нема гостију из будућности (мада није лоше ни оно да је путовање у прошлост просто немогуће!) - или можда у нашој симулацији није предвиђено да нас неко такав посети!? Опет ја... Но, сетимо се да је кад правиш рачунарски програм много лакше наметнути ограничења него у животу.

 

Тезе о томе да живимо у симулацији су, независно од Бостромовог разматрања, већ раширене (без обзира који мотиви били - верски, филозофски или радозналост). Оне полазе од квалитета наше "реалности" и парадокса који постоје у истој. Најпознатији такав парадокс је онај о фантомском деловању на даљину. Како два фотона, могуће у удаљеним галаксијама, комуницирају у тренутку, ако се сигнал не може слати брже од светлости?! Покушај да се објасни "скривеним промењивама" је пропао, експеримент су покренули они који су хтели те промењиве да докажу. Са друге стране, тачке  на екрану монитора су подједнако удаљене од процесора рачунара. Званично физичко објашњење је како субатомске честице јесу повезане са свим другим у универзуму - па зар није то случај са било којом промењивом симулације?!

Што се тиче физичког описа нашег света, погледајмо грануларност (кванти). Свет јесте по природи дигиталан - постоји најмања количина енергије, најмања дужина, најкраће време о којем има смисла говорити. Све остало је целобројан умножак истог! Користити то као аргумент да живимо у симулацији је помало пристрасно - имплицира да је симулација на дигиталном рачунару (а знамо и за постојање аналогних). Но, чисто логички (а претпостављамо да логика важи у било којој симулацији), дигитална средства имају неких предности. Она делују прецизније, иако заправо никад не могу то бити у потпуности. Управо због те гранулације. Било који дигитални рачунар може постати прецизнији, но то захтева више времена. Занимљиво да се временска дилатација коју описује Ајнштајн такође објашњава ефектом успоравања процесора у близини центра веће масе (енергије, односно информација, већег захтева за обрадом). Хајзенбергова неодређеност би такође тако могла да се објасни. Са друге стране, аналогни рачунар је прецизан само онолико колико је подешен. А можда наши симулатори ипак имају дигиталне рачунаре, јер су "наши" потомци, а овде је дигитална парадигма победила аналогну.

 

Најзад мало о техничким детаљима. Ако људски мозак има 10 на 42 бита, за то је према техничком нивоу из 2003. (када је објављен Бостромов рад) или нешто раније, био потребан секунд рада рачунара величине планете Земље! За симулацију садржаја мозга свих житеља планете било би потребно седам милијарди секунди (може се израчунати колико би то било година) рада таквог рачунара. А шта је са свим могућим интеракцијама?!? Но, није немогуће замислити могућност такве симулације у нашој будућности, ако узмемо експоненцијални раст рачунарске технике.

 

Дакле, ми смо у симулацији. Пустимо си, коначно, машти на вољу - какав је онда "стварни свет" који овај наш симулира? Да ли је Хитлер добио рат, па далеки потомци нацоша симулирају какав би био свет да су победили декадентни Јевреји?! Или је шпанска армада заузела Британију, што је успорило али не и спречило тахнолошки прогрес. Онда би неко хтео да види колико би се брже ствари одвијале да су победили енглески протестанти. Или су Срби заузели Константинопољ пре Турака претворивши га у нови Нови Рим. Можда желе да виде последице могуће неслоге међу њиховим прецима, или шта би било да су се напили пред битку на Марици славећи унапред победу (што је у нашем свету било)...

Али зашто бити тако ограничен? Можда су у давном сукобу, или просто еволутивном такмичењу, победили неандерталци, па сад симулирају цивилизацију друге врсте људи. Или, шта ако нас симулира нека потпуно неантропоморфна цивилизација, желећи да види нешто њима егзотично. Можда смо тако занимљиви, из ко зна којег разлога, неком октоподу који лебди у бестежинском стању између звезда - Ктулу р'лјех фхтагн!

Иван Вукадиновић