Петрушки змај

Прва дигресија: Пре неких десет година био сам на промоцији књиге вилинских прича, инспирисаних домаћим етно-мотивима (претерано би било рећи митологијом), у клубу фантастике Лазар Комарчић. Тада сам упитао што се не направи нека епопеја, која би објединила у јединствену радњу такве мотиве домаће митологије и фолклора, дакле роман... Како то у романима бива, радња би обухватала некакву борбу добра и зла. Дакле, реч би било о делу епске фантастике, нешто као Господар прстенова. Оно што ми је тада пало напамет, као домаћи пример, био је култни филм Чудотворни мач (Баш Челик). Од онда смо имали прилике да видимо домаће романе епске фантастике, базиране на домаћој митологији, рецимо Косингас. Међутим, ја тај роман нисам читао, али Петрушки змај Милене Стојановић јесам, па ћу о њему нешто рећи...
Друга дигресија: Не толико година раније, у једној од бескрајних форумских дискусија рече лик како се безразложно сматра да је Средњи век био некакво мрачно доба. Питао сам га - реци на шта тачно мислиш, па да ти кажем да ли куцаш на отворена врата. Јер тешко да би се данас могло у Србији рећи како је доба Немањића "запостављено", како се о томе не прича, или се прича са аспекта идеолошког омаловажавања. Заправо постоји властима близак слој културних радника које ја зовем зицер патриоте, о чему сам већ писао. То што до сада није направљен филм о Светом Сави или Стефану Душану, није зато што Срби данас ове персоне не цене, него због пословичне неспособности вељих родољубаца (мада каква нам је филмска индустрија, можда и боље). Да се разумемо, ја јесам за то да се направи добар филм о овим људима, али не кукајте мени - има СПЦ паре, па нек се испрси...
Међутим, ранији Средњи век, доба двоверја, је у нашој свести неко мрачно доба, не зато што Срби о томе мисле са ужасавањем, већ зато што о томе ништа и не мисле. А историја Србије није почела са Немањићима. Но, како српски народ никада није у потпуности христијанизован, то ни доба двоверја практично није до сада престало. Из такве перспективе, а посебно у литерарном делу (које не мора да се држи некаквих факата), сасвим је легитимно гледати из перспективе двоверја време пред турску инвазију на Србију. Има то додатне разлоге - јер је борбу добра и зла лакше сагледати из перспективе историјски нам познатог зла које за добом о којем Милена пише фактички следи. А како Турци овде нису антагонисти, борба постаје рат у оквиру (предстојећег) рата, рецимо као у филму Банде Њујорка. Иначе, Милена није једина која из перспективе двоверја и фантастике гледа баш период преткосовског циклуса.
Тако имамо роман који из основа има једноставну радњу, мада начином писања мало закомпликовану. Да би се спречило пророчанство о тројици браће који побеђују зло, мрачне силе узимају двојицу и додељују их својим жрецима. Трећи брат је змајевит јунак и он сазнаје своју судбину да уједини браћу и победи зло. Дакле, овде већ имамо свети број три и змајевитог јунака, једног од неколико за које знамо баш у доба одбране од надирућих Турака - Ред Змаја, Змај Огњени Вук...
Милена нас води кроз ред митолошких бића, од којих су нека мање позната - пустоловице, мађионици... Много познатији једнорози се само помињу, у роману их нема као актера, можда из поштовања или да би се избегли клишеи. Такође веома познатих вила има, јер имају своју улогу, као и жар птица. Међутим, богова осим Моране као актера радње нема, што је сличност с Толкиновим Господаром прстенова. Но, за разлику од Толкина који је остао доследан хришћанин (католик), Милена итекако помиње богове као објашњење природних појава или догађаја. Помињање богова је на једном месту права космогонија, која личи на једно друго Толкиново дело (Силмарилион - Аинулиндале); док је често реч о објашњењу свакодневних појава налик на Овидијеве Метаморфозе

Космогонија је доследно дуалистичка, са Црнобогом (код проучаваоца митологије споран) и Мораном као чисто негативном фигуром. Када имамо дуализам у словенској митологији можемо сумњати на његов ирански или хришћански извор (односно да је дошло до утицаја ових религија на веру наших предака). Мада, треба рећи да је и у јудеохришћанству овакво поимање зла, и уопште света, дошло од иранских мага, током тзв. вавилонског ропства. Не бих се сложио са оваквим погледом на нашу веру, када би оно било истакнуто "за озбиљно", кроз обреде или некакве покушаје антрополошких објашњења. Међутим, у романима може проћи све, осим да се богови претварају у блокбастер, а било је и тога.
Не знам колико је Милена Стојановић у двоверју, али немам сумње да је чувени Аца Селтик у поговору (одлично названом: TEARS OF THE DRAGON, да мисли се на Дикинсон Бруса) изнео прави његов кредо. Нисам двоверац, али не могу порећи Аци елоквенцију: "Бавити се сусретом Светог Саве и Змаја није тема којом воле да се бави пропагандисти иједног од ових религиозних појавних облика на почетку 21. века". Селтик је ефектно поентирао и чињеницом да кад "нам" неко каже за Петрус, вероватно и не знамо на шта се мисли. Не знам за друге, али храбро ћу признати да је за мене то (било) тачно. Моја интерна географија знала је за Ртањ, и Јужни Кучај, за који сам чуо да је прашума, док је оно између било непознато. А ја сам још планинарио по Србији... Аца каже да многи нису чули ни за Жрнов, што могу потврдити из искуства, јер сам писао о истом, па су ме персоне питале на шта мислим...

Међутим, Милена је као прави локалпатриота решила да то промени. Тако сам могао сазнати да је стварно постојао град-тврђава Петрус, и да је главни јунак Цреп историјска личност. Црепов отац Вукосав био је жупан, што објашњава, односно чини уверљивијим блиске и присне односе са Кнезом Лазаром. Ипак, је Кнез Лазар приказан доста нестандардно - ту је људска страна коју Срби ретко дају својим великанима (у новије време то се покушава кроз хумор по узору на Енглезе), па чак и нека његова наклоност према родној вери, о којој не знам ништа из историјских извора. 
Кад смо код тога, треба рећи да је и лик Светог Саве, који се само помиње, контраверзан по том питању. С једне стране имамо чињеницу очувања древних посмртних обичаја кроз крсну славу (коју како добро знамо имају само Срби), па и процентуално веће учешће изворних имена у односу на грчка и јеврејска (код Руса није тако). То даје донекле за право Аци Селтику и многим другима да причају о српском православљу, народној вери или светосављу као ефектном споју родноверја и хришћанства. Међутим, знамо и да су баш Свети Сава и Немањићи прогонили богумиле (које данас званична историја погрешно сврстава у манихејску јерес), дакле праве и "догматске" двоверце. Но, како рекох, роман не мора да се држи историје.
Рецимо онда нешто и о Миленином односу према источном хришћанству, које од 17. века зову православље. Ту је разлика у односу на неку дубинску основу вере и њене појавне облике. Како су манастири настали на местима ранијих светиња, они су сами несумњиво света места. Такође, нема замерки на једноставну веру неких хришћана (ако се добро сећам реч је о хришћанки). Међутим, нешто друго су "дебели монаси", што је несумњиво стереотип, али ефектан. То се најбоље види из лика Цреповог брата Држмана који светиње поклања Хиландару. То целу фамилију доводи до очајања, па га отац Вукосав протерује. Монаси Хиландара јесу исто хришћани, али су далеки, нису род (а тиме ни помоз бог). Тако су светиње предане њима - дате странцима. 
Држманов однос према родноверју, тачније митолошким бићима, је отприлике као што је данас однос неоатеиста према било којој вери. Он негира чак и оно што види. То је један од два могућа односа хришћана према другачијем (Милена се није определила за онај по коме је све осим хришћанства демонско). Држман ће чак за смрт мајке коју је убио Влах кога су пратили чагљи (у роману митолошко биће, а не само синоним за шакала) оптужити "глупост" свог брата, на сличан начин како нас данас неки "модерни" оптужују за сва зла и недаће које су нам се догодиле, јер смо "затуцани".
С обзиром на двоверје и дуалистичку космогонију, о којој смо до сада причали, црно-бели дуалистички однос према актерима радње не треба да чуди. То је обично нешто што ми смета, мада сада не, јер се уклапа у радњу и позадину романа. Ипак, треба рећи да Милена зна и за другачије, тако у њеној причи Моранина деца, објављена у часопису Културни мозаик, Морана једноставно није толико једнострано зла. Видећемо како ће се то показати у наставку романа, јер Петрушки змај је само први део...
И овде је радња могла да дође на ивицу неуверљивости на појединим местима. Рецимо кад Цреп ослободи свог брата који је годинама био сужањ код вештице Гамајун то испада као "е баш супер што си ме ослободио". Мало драматичнија сцена била би уверљивија, а да и не говоримо о некаквом стокхолском синдрому. Мада је речено да је овај брат био Гамајун драг, али мало мање, пошто није испољавао моћи које он има (а које указују на потенцијално занимљиву радњу у наставку). 
Радња се одликује честом акцијом, али сам имао утисак да ми током читања овакви узбудљиви делови једноставно промакну, што би значило да су могли бити опсежније описани, по цену дужег романа. Такође, пар пута сам био наведен да се вратим на нешто раније, како бих проверио заплет (не знам да ли је ово похвала или критика). Међутим, с обзиром да је реч о првом Миленином роману, не треба то много замерати.
Оно што ипак морам да замерим је помињање Истанбула у Турској. Прво што се још дуже од пола века после радње романа у познатој нам историји данашњи Истанбул звао Константинопољ, друго што он тад није могао бити "у Турској", јер је још постојало Ромејско царство. Узгред, сам појам "Турска" тешко да је примењив на крај Средњег века, но то није толико озбиљна грешка. Ово ипак не изгледа лепо што је промакло, посебно што су приликом писања романа били консултовани разни људи које Милена наводи. 
Но, и поред ове материјалне грешке, неке запете превише што је до издавача Отворене књиге (знам за то јер сам кренуо да преписујем одељак, иначе не бих приметио) и помало почетничке радње романа - овај роман топло препоручујем. Он нас може заинтересовати за питања родне вере, историјских пасажа који нам нису толико познати (а требало би да буду), и што је најважније - моралног кода који је једноставно, без проповедања али несумњиво, уткан у странице романа Петрушки змај.
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део