Полубаук полукружи полуевропом

У неколико коментара поводом Трампове победе, која је иначе битан део већ владајућег тренда, рекао сам: Готово је са неприродним политикама. Сада ћемо видети шта је писац тиме хтео рећи. Јер израз "природно" јесте често (зло)употребљаван, при чему ће неки либералиста искористити прилику да запиткује - а шта је то природно?! Талас чији је Трамп део иначе се назива популистичким, при чему је популиста онај ко се позива на вољу народа. Али, Трамп је добио нешто мање гласова од Хилари, истина расподељених на преко 2/3 теориторије Сједињених Држава (електорски систем ипак није без разлога уведен). За Брегзит је гласало процентуално тек нешто више људи него за ЕУ, мада је то већ предност од милион. Популиста ће рећи, или подразумевати, да је "његова" народна воља природна, чак и ако је тренутно у опозицији. То нас онда доводи до вриштеће потребе да дефинишемо: па шта је то природно!?
У помоћ ће нам прискочити филозофија, конкретно Шопенхауерова водећа мисао - Свет је моја представа и моја воља. За ово разматрање је неопходно схватити да Шопенхауер ни једно ни друго не види као пуки хир човека, нешто што он измишља без спољног разлога. Уосталом, он је докторирао на тему принципа довољног разлога, који је дефинисао раније Лајбниц: "ниједна се чињеница не би могла наћи истинитом или постојећом нити би се могао наћи иједан истинит исказ, а да у њима не буде довољног разлога зашто је то тако, а не друкчије, иако нам ти разлози најчешће не могу никако бити познати."
Но, ипак је бар понешто познато, а у овом случају је по питању преовлађујуће представе (српски речено перцепције) ствар добро позната. Представу стварају медији. Не само у овом "глобалном селу" оно што није било на телевизији (сада кажу на фејсу) се није догодило, него телевизија чак "креира догађаје" - прича нам о нечему што се уопште није догодило, или преувеличава небитне догађаје кроз своје "анализе".
На почетку Библије је недвосмислена множина "хајде да начинимо човека по лику својему". Данас нам теолози говоре да је то Свето Тројство, што мени делује спорно. Но, нема спора да у тој множини нема несклада, барем док се не појави јабука (односно змија) у Рају. Такви су и глобалистички медији, то што имају различите власнике, неки су приватни, а неки "јавни сервиси", не треба да нас збуњује. Ко је овде одиграо улогу те змије у рају?
Интернет који је требало да представља тријумф глобализма је ипак немогуће контролисати. Као такав окреће се против оног ко иначе контролише, то је по дефиницији. Конкретни пројекти, рецимо "Арапско пролеће" који су иницирани порукама по "друштвеним мрежама" - окренули су се против својих правих твораца. Ако то и нису урадили сами актери (Даеш), урадила је сама ситуација (мигранти, односно реакција народа на њих). Сада су се интернетом раширили гласови против глобалног естаблишмента, подстакнути не само овом кризом са мигрантима него и последица тзв. светске економске кризе, која заправо није ни прошла (осим за најбогатије). То није само рекла-казала, јер конкретни пројекти су се уротили на разоткривање прљавих тајни светских владара (Викиликс, оно што је урадио Сноуден). Таласу се прикључио РТ, који јесте полузванична агенција, али земље коју ти светски владари хоће да на сваки начин из свога друштва уклоне. Не знамо која је тачно улога Русије, а срећом је нешто немогуће доказати. Ипак, несумњиво је да има успеха, о чему сам већ писао. Тако је перцепција довољног борја људи (грађана, гласача) промењена. Овога пута у исправном смеру.
Шта је све демократија тешко је разграничити. На први поглед нам делује да је она пре историјски изузетак него правило, но сетимо се изворне племенске демократије, која се протезала дубоко кроз државна уређења, кроз доношење ретких, али веома битних одлука. Романови су изабрани на црквено-народном сабору. Осим демократског принципа (суверенитет од народа), било је и других. У монархији суверенитет долази од Бога. Негде је суверена одређена мањина, што Тукидид зове владавина неколицине, а данас то зовемо аристократија. Негде имамо диктаторе који су "привремено" суспендовали начине одлучивања, па је то знало да потраје. И најзад имамо узурпаторе, или једноставно тиране. Но, дубоко је неприродно да се неизабрано тело представља демократским. И што је најгоре то је чак имало изборни легитимитет.
Но, јесам ли малопре изрекао контрадикцију? Све те европске комисије ипак имају неки изборни (демократски) легитимитет, просто јер им народ, а то може само преко представника које доведе на власт, до сада није рекао громогласно НЕ. Паника у редовима бирократа кад год би се то приближило подсећала је на оно у филму Догма: ако праведник оде у пакао, или беше злочинац у рај - цео систем ће се срушити. То је један од разлога што су свим силама сломили Ципраса, а срушили Јануковича, оне који су се дрзнули да преиспитају управо економску сферу. Зато су референдуми понављани док се не гласа "како треба". И изгледа да је једно стварно неопозиво не, у овом случају британско, било довољно да саме темеље неприродне грађевине уздрма.

Рекосмо већ доста о представи, сад рецимо нешто и о вољи. Сам Шопенхауер је видео вољу као импулс, који не мора бити свестан. И умирућа звезда има неку своју "вољу". Можда је боље тумачити његову вољу као енергију. За енергију знамо да је једна и недељива. Међутим, појављује се у мноштву облика и ти облици су у сталном међусобном рату. То је њихово природно стање, иначе би свет могли да видимо само као статичан.
Овде већ није реч о пукој вољи за живот, не самим чином борбе имамо нешто више - имамо вољу за моћ, која настаје из ограничених ресурса и других разлога. О томе говори један други филозоф - Ниче. А говори и мој омиљени владика у Горском вијенцу: Нека буде борба непрестана. Онда кад нам је перцепција помућена, а видесмо како су то медији урадили (о неким дубљим разлозима доминације хибрида економског неолиберализма и културног марксизма нећемо овде причати), повратак у стварност нам већ личи на оно Његошево - Нека буде што бити не може!
И тако смо сад сведоци хистерије "лево-либералних". Она је била видљива и на чисто идејном плану суочавања са аргументима. Када сам једном питао, дакле ништа изјавио, само питањем наводио на исправан закључак - чије то гене преносимо кад радимо "оне смешне радње"?! - добио сам шлајфне текста о томе како је социјал-дарвинизам зло. Дакле, саговорник зна да свако преноси своје гене, и бори се да се они што боље пренесу, не гене свог комшије, или мигранта, или неког апстрактног човечанства. И суочавање са реалношћу је болно чак и док је само мањина свесна те реалности. 
Није природно да неко доводи у своју кућу несрећнике из другог краја света, да би га ови из те куће истисли, касније асимиловали. Тако нешто никада без рата није ишло. Није природно да масе ратно способних мушкараца кукају да их прими "мама Меркел", због проблема у њиховим земљама које и не покушавају да реше. Или можда јесте природно, ако им се чини да ће у туђој земљи бити своји на своме. 
Није природно да грађани одустану добровољно од било ког вида економске суверености, да то пренесу на банкстере и мали број породица, а да се то све назива "демократија" и "слободно тржиште". Дакле, ова неизабрана елита се легитимизује на парламентарним изборима и кроз одлуке изабраних влада. Њој није ни на крај памети да објави неки други извор легитимитета, који би одговарао реалности. Шта им даје право да одлучују о судбинама милиона?! Оно што сами о томе мисле, јавности није доступно. 
Много шта у савременом секуларизму такође није природно. Онај ко се не размножава нестаје. Међутим, нису нужно природна сва раније морална ограничења која су наметале црквене догме. Увек је било проституције и јавног експонирања сексуалности, било је чак и "гејева". Међутим, управо придошлице које "лево-либерални" кроз мултикулти сматрају природним, шире патријархалност средина из којих су дошли. Они су спремни да убијају истосмерне уз повике "Алаху акбар" (заправо, оне који се тако ипољавају, нема сумње да је међу Арапима хомосексуалност чак натпросечна, само остаје у четири зида). Они су спремни да напаствују оскудно или изазовно одевене беле жене јер их сматрају курвама. 

И ето директног сукоба две "лево-либералне" парадигме - феминизма и културног релативизма. Уочимо да овај релативизам није такав географски, он не пушта да ОНИ у својим земљама живе како хоће, чак је пун позива на рушење "диктаторских режима" - јасно, где то међународном капиталу одговара, активисти се оглашавају. Не, овај постмодерни релативизам жели имати тај мозаик у својој кући, изражен кроз no go zones. Просечном, чак либералном грађанину, ово је довољно страшно, али шта кад становници тих зона испужу напоље, па крену да намећу своја правила, која са погледом на свет тог грађанина немају ничег заједничког? Онда се види да естаблишмент нема одговора и гласа се за "десницу", ето шта!
Речено језиком дијалектичког материјализма неразрешене супротности су се гомилале и гомилале. Блокирана политичком коректношћу ова самопостављена западна елита се одсекла од било каквог увида у реалност. И није природно да дуго опстаје онај ко нема више контакта са реалношћу. Није природно да у турбулентним временима, а ова недвосмислено јесу таква, опстаје на таласима онај ко је себе оперисао од флексибилности. И када је дошао популистички цунами, сва та "лево-либерална" жгадија, од неизабраног врха, преко разних звезда и звездица које "имају мишљење", па до твитераша и оних који по улици позивају на насиље - реаговала је на начин који нас испуњава смехом. А то је већ природно. И много шта друго што је природно ће се још догађати. Припремите кокице!
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део