Нови богови Емила Сиорана
Онај ко се занима за поворку несводивих идеја и веровања, требало би да се задржи на призору првих векова наше ере: ту би нашао модел свих облика сукоба које, у блажем виду, налазимо у било ком тренутку историје. То је разумљиво: реч је о епохи у којој се највише мрзело. Заслуга за то припада хришћанима, грозничавим, непомирљивим, отпрве вичним вештини мржње, док су многобошци умели још само да презиру. Агресивност је заједничка одлика и нових људи и нових богова. Ако би којим случајем неко чудовиште благости, које не зна за јарост, ипак пожелело да је упозна, или барем да сазна на шта она личи, довољно би му било да прочита неколико црквених писаца, почев од Тертулијана, најблиставијег, па све до, рецимо, светог Григорија из Нисе, отровног а ипак бљутавог, чија нам беседа против Јулијана Апостате даје жељу да се одмах преобратимо у многобоштво. Ту се цару не признаје ниједан квалитет; са нескривеним задовољством се говори о његовој јуначкој смрти у рату против Персијанаца, ...