Tarakan

 „Znaš, radoznalost je odlična stvar“, dodao je. „Nije ona ubila mačku, već neopreznost. Radoznalost je uslov za sticanje znanja.“

„A znanje je moć“, nadovezao sam se automatski.

Milka Knežević – Ivašković, Tarakan

Čekao je neko vreme, ne baš toliko dugo koliko sam mislio - takođe pomišljah da je roman napisan davno, pre barem deset godina, ali nije... Tek najzad dođe na red roman prijateljice koji je prevazišao očekivanja.

Prvo što mi je upalo oči, a radnja se sporo zakuvava (da ne kažem dinsta, to već ima drugo značenje) je da je ovo roman nostalgije po barem tri osnova. Prvo, neće više nikad biti ta 1988. sa nekim duhom vremena, od čega je najupadljiviji Mekdonalds tad nekad otvoren (ušao je i u navijačke pesme, no u skladu s radnjom nema toga, nego kako je isti video dečak od 14 godina iz srednje klase). Drugo, mi smo stariji. Roman je stvarno pisan u stilu četrnaestogodišnjaka, jednostavno, a kako je pisan u prvom licu deluje kao da ga on tada piše, mada je reč o sećanjima - nekako je kombinacija naivnosti i pronicljivosti tipična za dečake tog uzrasta. Dodajmo da je i potpinsik ovih redova imao 14 godina baš te 1988. Uostalom, uzrastom ćemo se još baviti u nastavku teksta. Treće, Kosančićev venac. Mislim da nisam jedini koji ima problema da popamti sve vence Beograda. No ovaj je iznad reke Save, što zadatak prisećanja čini lakšim... Veoma dobro opisan u stilu sjaj & beda, a nekako lično. Nije bilo sumnje da je sama Milka vezana za ovaj kraj grada, a u pogovoru autorke je objašnjeno. 2021. godine, kada je pisano već je famozni BNV bio svršena stvar, a ovaj kraj je već odavno prošao kroz džentrifikaciju, još u vreme ancien regime, što će reći postao sasvim drugačiji, komercijalniji, uređeniji, no i bez duše. Proces je inače kontraverzan, pa ostanimo na tome, no nekako mi se nametnulo iščitavanje kroz prizmu višestrukog kancera koji se zvao Beograd na vodi, a sad je poznatiji pod imenom EXPO... Dakle, nekako je ovaj roman sećanja time postao aktuelniji iako, naravno, nemamo nigde direktnog učitavanja ovih promena. U pogovoru će Milka pomenuti kako su tamo redovno snimani filmovi, a ja se najviše sećam Šmekera sa legendarnim Laušem, valjda je film imao podnaslov Dripački bluz. Mada je taj film sniman u obližnjoj Savamali...

Roman kreće sa nekim naznakama horora, no ako je tačna definicija da je horor ton a ne žanr (ili bolje reći zanr tona, kao i komedija horor ima predznak vezan za temu, može biti kosmički, natprirodni, telesni, naučni, medicinski, psihološki, ratni...) ovaj će roman zapravo veoma retko biti u vodama horora. Ima i takvih scena, ali zašto ovo nije horor? Zbog optimističkog dečijeg duha, podsticanog i usmeravanog od strane roditelja, koji teži razumevanju i prevladavanju problema. Iako će se protagonista Mihajlo - Miša često uplašiti i to nekako vidimo u prošlom vremenu, kao nešto što je već prevladano uz tek neku posledicu. A posledice vode - odrastanju.

Naravno, a to u prvom delu romana vidimo, značajna tema su prvi odnosti sa devojčicama. Bilo mi je pomalo smešno kako sam video ono što kače incelima - sumnja da ih devojka vidi kao najbolju drugaricu (ne čak druga) jer ne može da parira nekom drugom. A Milka je samo ušla u lik (budući da piše u prvom licu) klinca od četrnaest koji tek ima prva interesovanja na tu temu. E sad, što ima sličnosti, to je zato što je cela ta menosfera narcisistička (inače ideološki i radi uobičejenog lepljenja etiketa, svi se oni nazivaju incelima, što nije baš tačno). Sa druge strane, svi mi ostanemo u nekoj meri deca po tom pitanju, a biti narcis u izvesnom meri nije loše (spektar, jel'te)... Problem nastaje kada se deci baš Mišinog uzrasta prilepi tako nešto, kao što imamo u seriji Odrastanje. No ne treba ubiti glasnika - ta serija prikazala je realan fenomen, makar ubistvo bilo izmišljeno - suludo je dečaka koji nema ni 14 optužiti da je incel (makar i u formi "nevinog" klinačkog zapljuvka), a suludo je i da potpada pod uticaj jutjub sadržaja (propagande, marketinga) namenjenih momcima od preko dvadeset, ali događa se i jedno i drugo. 

Sad je već vreme da pređemo neki prag spojlera, pa možda bi čitateljka bloga mogla razmotriti da prvo pročita roman... Tarakan, šta to uopšte znači? Meni poznato iz strategija, a možda i neke politike, reč je o nekadašnjem kraljevstvu, sada gradu i provinciji u Indoneziji. No, ovde je značenje iz ruskog jezika, a to je bubašvaba. Iz toga se grana dvostruko horor značenje - s jedne strani ono bube u glavi (izgleda da i Rusi imaju sličnu frazu), što asocira na ludilo i kod nas ovaj starinski izraz deluje dosta nevino (kao mladalačka ludost) a u romanu je mnogo ozbilnije - trajno ludilo mlađe osobe ili demencija starije; s druge strane fizičko kao neki proces transformacije, ali ne baš kafkijanski, možda čak i suprotan tome... 

Ovde je zanimljiv protagonista i antagonista romana Muhar - Anatol, posebno kad je pod drugim imenom postaje zanimljiv, u većoj meri protagonista - Anatol, sedamnaestogodišnji darker, prvo kao iritirajuća smetnja odnosu koji Miša ima sa vršnjakinjom Milenom - Nenom, a onda sve kompleksniji lik, svakako najkompleksniji lik ovog romana, ako ne jedini kompleksan (rekoh da je roman pisan u stilu četrnaestogodišnjaka pa bi preterana kompleksnost i nijansiranost likova mogla biti balast). Darker, dakle vampirolik, što je barem implicitno poigravanje sa nekim uzusima žanra. Mada, bolje bi bilo reći "darker", inače izraz s kraja osamdesetih kod nas, odavno se kaže gothic; jer Anatol samo tako izgleda on recimo ne sluša bendove (pominju se Bauhaus i Joy Division) nego klasičnu muziku - no možda je to još darkerskije... Meni zanimljiv zbog zamerki piscima horora srednje generacije koje sam nedavno imao - zašto vam je, bre, potkultura stalno neka treš metal, čak ste skloni da ubacite i narodnjake, a baš nikada nekog od Gota!?

Sad se vratimo Miši i njegovim interesovanjima. Kad sam počeo čitanje malo su mi ista delovala ograničeno, izgleda zato što sam se i sam identifikovao s momkom, podsetio me je na sebe u tom uzrastu. Dakle, rekli smo da su to prva interesovanja za suprotni pol (dosta nevina), ako nismo rekli vreme je - tu su horor filmovi i stripovi, više superherojski nego horor - i ništa više, u početku. Meni je odgovaralo (u smislu identifikacije) što se sport uopšte ne pominje! No, bilo bi za očekivati više interesovanja za muziku (kod Mihajla samo iz interesovanja njegovih vršnjaka), možda da "bistri politiku"*, čita knjige o njima razmišlja. Pa, ovo poslednje ćemo videti, i postaje kvalitet romana, kroz "druženje" (navodnici jer Miša želi da ga izbegne koliko ga ovaj i privlači) sa Anatolom. Koji mu, sasvim prikladno, daje da čita Selindžera, naravno Lovca u žitu. Tako da promena glavnog junaka tokom raspusta između osvnovne i srednje škole dobija dodatni značaj.

Iz mogla ugla, kad sam se već poistovetio, nije se uklapalo nešto drugo. A zapravo, u roman se sve uklapa, da je drugačije imali bismo drugu priču. Kod Mihajla nemamo ništa od onog tinejdžerskog bunta koji bi se mogao razviti u susretu sa Anatolom (koji bi mu onda postao idol), uticao na odnos sa roditeljima, koji ovde deluje idilično (posebno odnos sa majkom na početku romana, otac se pojavljuje kasnije kad dođe s puta).** Ovako imamo roman, tj. glavnog junaka, koji je pre dečački nego mladićki, dakle nešto kao Beskrajna priča, što se možda uklapa u uzrast, no sad se setih da je u tim godinama Sid Vicious prvi put probao heroin, majka mu dala, ali da ne preterujem... Imao sam i ja momente zaziranja od malo starijih, i veće nego Miša, recimo od izvesne pankerke koja je stanovala u stanu odmah pored. Inače, njemu majka lepo reče da se ne druži sa starijima, što izgleda i beše moda u tadašnjem vaspitanju, nečega se i sam prisećam kroz maglu...

Kad smo već kod toga, meni je nekako bliži njegov mlađi brat Ignjat, što se interesovanja donekle i stila tiče. Naravno, meni u Ignjatovim godinama, a mogu da zamislim i Ignjata u Mišinim godinama (dakle sebe te iste 1988.) samo što bi onda ipak morao razviti neke druge osobine, recimo biti malo sebičniji, svestan toga da zna više od svojih vršnjaka, pa tako i da posmatra sebe.

Dečija naivnost može dobro doći da se neki zapleti preseku (da li da optužim Milku da nije znala kako u tom smeru?). Konkretno: Muhar - Anatol prolazi kroz transformacije povezane sa insektima, neke od buba od njega otpadaju... Jedan ili jedna od tih (u svetu insekata bismo mogli pre pričati o ženki) je netipična bubašvaba King (ime dobila po Stivenu, dakako). Ignjatov pristup je u startu mešavina štreberskog i fobije (eto vidljive sličnosti sa mnom u tim godinama!) pa je on klasifikuje kao madagaskarsku bubašvabu, a kasnije će entomolog reći da to ipak nije. Ne znamo da li je ovaj "lik" dobar ili loš, postaje opasan, a svakako neprikladan da ga mali dečko tretira kao ljubimca tipa psa (uostalom, porodica već ima Gotija). Pre nego što će buba postati "negativac" ili "pozitivac" ili naravno nešto između, a dok se još pitamo (da, Miša se to pita) jesu li takve relacije prikladne za jednu bubu... ovaj "lik" nestaje dejstvom autoriteta roditelja, koji će je prvo skloniti kod tog stručnjaka da bismo saznali kako je crkla uginula.

Ono šta mi deluje kao kontradikcija jeste još jedan lik - pesnik Perić. U dobranim godinama, kod kuće nešto drugo nego u javnosti, a posebno tome kako ga predstavljaju, ovaj preterani boem je izgleda još jedna inkarnacija Muhar - Anatola. Moguće jer je reč o kompleksnom entitetu, ali ne baš ako Anatola i Perića vidimo zajedno. Ipak, Perić (uh, znam jednog takvog pisca proze, ipak daleka asocijacija) je koristan za radnju uz dva ugla. Jedan je što, osim kratke reference na srpsksost prezimena Kračun, vidimo kroz njega neko licemerje režimske propagande, odnosno televizije tog vremena - prikazivanje totalno lažne slike. Što uostalom, ne važi samo za Srbiju onda, nego je univerzalna priča. Drugo, što je Perića lakše "uhvatiti" nego misterioznog arheologa Muhara (to je onaj što nekako progoni dedu Ignjata i Mihaila ceo život, na kraju mu praktično radi u glavi, a neke je odveo u grob, u romanu inače nemamo baš mnogo toga vezanog sa zanimljivim zvanjem arheologa), pa on postaje neko vezivno tkivo Mihaila i njegovih drugara koje upoznaje u srednjoj (Prva beogradska). Osim dva drugara s kojima se baš i ne uklapa, tu je i Kaća - jedina prava protagonistkinja, pošto Milena-Nena to nije (zanimljivo je da će se ispostaviti da je Anatol bio u pravu u vezi Nene, dok je Kaća nekako lik koji ne može da asimiluje). Njih dvoje su se upoznali tokom jednog od mučnijih događaja u školi, inače nečega čega svakako ima, ipak će se par godina kasnije razići.

Mala zamerka ide i na odnos prema profesorima, što je možda zbog nekog mog sećanja na Prvu beogradsku, jer dosta društva mi je tamo išlo... Svejedno, ako se profesorka srpskog nepravedno odnosi prema našem junaku, a majka mu je takođe profesorka, očekivalo bi se da, kada on već roditeljima sve kaže, reakcija ne bude i to će proći (mada takva reakcija jeste odgovarajuća i pedagoška) nego svađa sa tom profesorkom. Možda su ti profesori (ne samo ona, nego i razredni) prestrogi za to doba, možda odgovaraju nekom još ranije vremenu, sad je i meni teško reći...

Sa nekim epilogom koji se proteže na desetak godina kasnije i odlukom Mihaila koja nije izneta ali jeste podrazumevana, ovaj roman se završava i zaokružuje jedno lepo pripovedanje za decu i odrasle... Treba reći da Milka (da li mi je ona to lično rekla?) piše svaki drugi roman da bude sasvim drugačiji. Izgubljeno lice je roman spoju virtualnog i realnog sveta (kako smo ih ranije delili, dođoh do zaključka da sad i nema velike razlike) dok je Tango Macabre roman o dvostrukom životu predatora i nasilnika i posledicama na žensku okolinu. Šta je četvrto a da ja čitam, videćemo.

Ivan Vukadinović

* Kada sam imao tek nešto više od deset, čitao sam Politiku i to ne od poslednjih sportskih strana, nego od prvih, koje su bile rezervisane za spoljnu politiku. Tada sam znao što neki i danas ne znaju - da ne postoje samo Crveni Kmeri, čak sam znao za Bele, Zelene i Plave... Domaća politika mi je bila dosadna, a onda je, dok nisam došao u Mišine godine, postala zanimljiva, mada meni teška za praćenje (dok stvari nisu postale brutalno jednostavne). Sećam se da baba od početka nije podnosila Miloševića. Sećam se razgovora odraslih na porodičnim okupljanjima, kojih se možda oni sami ne bi rado setili - recimo, Slovenija ide najviše napred, i previše; Srbija ide napred koliko treba, dok Hrvatska i ostali stoje... Uskoro smo saznali da je to napred u raspad zemlje i rat. U ovom romanu toga ima tek u nekoliko rečenica, povodom prezimena junaka (Kračun) i primedbi koje ima od profesorke srpskog.

** Kad sam bio tih godina, imao sam utisak da "neko mora biti kriv". Ako nisam znao tačno za šta, "znao" sam ko - naravno roditelji. Kasnije mi je bunt bio kao sinusna funkcija - nekad veći, nekad manji, nekad usmeren na stranu suprotnu nego ranije...