Бургундија - 1111 година и један дан

 

Одлична књига за љубитеље историје, посебно ако желе куповином и њеним читањем рећи себи како имају и времена и пара. Али зашто баш Бургундија?

Одговор лежи у давним расправама које сам водио са либерашима. Веле они како је нација конструкт, што је тачно, тиме јој желе смањити значај. Вери вел, рекох ја - пре нације је постојала оданост господару, ако желите да се вратите на тај принцип, бујрум! Уз то воле потенцирати етнонационализам као нешто негативно. И ту сам имао контра коментаре. Наравно да је на Балкану етнонационализам попримио лоша својства због везаности за верске и историјске поделе (оданост наслеђу империја које су овде фигурирале и играле на карту подела). Али има ли шта лоше у томе да власт организују они који говоре исти језик, уместо странаца које и не разумемо?!

Али ето примера да је и другачије организовање заједнице (ако хоћете - нације) било могуће. И то не би био пример као неутрална Швајцарска (једна нација три језика, иначе видећемо ускоро да Белгија и није нација) него јака сила свог времена која је барабар ратовала са Француском од које је "потекла". Како је Француска прва на савремени начин организована држава, у том смислу и прва нација (и то много пре буржоаске револуције) могли бисмо помислили да би историја била у много чему другачија да је надвладао бургундијски "мултиетнички" (наравно да тај израз није постојао) принцип. А тај принцип сам видео још играјући Europa Universalis 2 где је постојао концепт културе - свака држава је имала дефинисану једну или више култура, а покрајине једну - где се поклапала култура државе и покрајине грађани би више доприносили а мање се бунили. Културе су дефинисане језиком, а постаје битна и верска подела - културе Бургундије биле су француска, немачка и холандска (Dutch). 

Наравно, сличан принцип бургундијском, макар што се тиче језика владалаца делује да је био преко Ла Манша, могао би неко замерити. Али то је империјални принцип настао на сасвим другим, таласократским основама, показало се од 17. века. И поред полагања на права различитих култура (та права нису давана, него узимана, Енглези су полагали право на Француску, рецимо) и мешовитог порекла претворило се у апсолутизам енглеског језика - ето, нације настале на ледини њихових колонија нису ентонационалистичке, тамо је свако морао да прихвати језик земље у коју долази, а шта би са домороцима и њиховим језицима!? Уосталом, шта је данас тамо нација тешко је рећи - Енглеска, Британија, можда Уједињено Краљевство... Такође наднационално организовање империја, које ће касније донети Хабсбурзи, овде није тема јер говоримо о настанку заједничког идентитета мањих средина а различитих (етничких) култура.

Дакле, овде говоримо о нарастајућој буржоазији и то се у књизи добро види. Од замало успешних побуна које је гушио Војвода од Фландрије (удајом његове ћерке Бургундија ступа на сцену) до уважавања интереса градова и креирања доброг дела политике према томе, код каснијих владара. Иако је етимологија другачија, Бургундија садржи оно бург. То име садржи и поменута владајућа кућа Хабсбург, видећемо највећи добитник краја Бургундије, али само у имену владара, не политичког ентитета.

Код аутора

Барт ван Ло, аутор књиге, такође не бежи од својих размишљања, а она јесу идентитетска. Ова књига је написана из низоземске (фламанске, белгијске, видећемо да су ови појмови били замењиви) перспективе, из француске би била писана другачије књига. Још на почетку аутор говори о сећању на Бургундију (и утицај Француске) као о делу свога идентитета.

Па да кажем нешто о свом погледу на тај идентитет. Шта је Холандија (Низоземска)? Земља изразите толеранције и либерализма, позната данас по легализацији ганџе и слободној љубави, а некада по једном Спинози. И поред верске и идејне толеранције, којом се диче, ипак изразито протестантска земља чија граница да Белгијом је линија фронта на којој се окончао верски рат. Данас легло екстремних десничара и поприште верских сукоба са муслиманима. Некада колонијална империја која одавно не влада морима, али се гура у сваку НАТО акцију, због чега код нас не може бити омиљена...

А шта је Белгија? Пре пар деценија колега је био у Бриселу, показао слику пис-манекена и рекао да је то једино што вреди видети у том граду. Претерани закључак, ја их знам по добром пиву дувал (што значи ђаво). Ипак нешто што практично није нација, што се види кад тамо треба саставити владу (слично Базнији, понекада). Па ипак на нивоу градова то функционише и има пара, не само због огавног геноцидног колонијалног наслеђа у којем су се накрали. Организација која је почела са Бургундијом, а наставила се под Хабсбурзима и Французима и без неке политичке власти... Па ипак, та Белгија, тачније једна њена покрајина (ваљда Валонија), могла је да блокира Европску Унију, њен трговински глобалистички уговор, организацију чије је седиште баш тамо у Бриселу (као и седишта мрског НАТО). И оданде нам долазе слике побуна, али овога пута не грађана него сељака...

Нешто о стилу аутора, из којег се види да се бави драмом, осим историје. У својој књизи Заробљени ум Чеслав Милош каже да је боље посматрати историју из перспективе дијалектичког материјализма, боље него као биографије краљева, али се не може свести све на то. Барт ван Ло не бежи од значаја материјалних услова (ширење градова) које широко описује у својој опсежној књизи, али доста пажње посвећује односима крунисаних глава и осталих плавокрваца. Како је "бургундијски" на данашњем холандском некако синоним за хедонизам, гозбе и прославе ће бити нашироко описане, на начин којем би завидео један Мартин. Иначе, ова прича неретко личи на Игру престола (коју је бар донекле инспирисала). Најзад, имамо ту почетак и развој фламанске ренесансе (која је шира наравно од данашње Фландрије) писана и посебно сликарска дела настала у узбудљивом и преломном периоду.

Хиљаду година (Заборављени миленијум)

Овде хиљаду година није баш стало у један дан, како је то у Библији и песми Партибрејкерса... Почетак је био буран, али су се касније догађаји успорили. Рекао бих и да Барт ван Ло овом периоду посвећује незаслужено мало пажње - ни четрдесет страница. Истина крај ових хиљаду година, макар што се тиче Ниских земаља биће почетак следећег дела - Бургундијско столеће.

Бургунди су један од германских народа, при чему израз "германски" треба схватати условно, као и појмове "келтски" или "словенски". Племена у савезу или сукобу са моћним Хунима (што је значило да су промењиве односе имали и са Римљанима) и углавном непријатељска са Францима, мада је и ту било мировних споразума.

Само име, како већ рекох, нема везе именицом град (бург), већ настаје од имена постојбине - острва Борнхолм односно Burgundarholmar иначе не много далеко од нама битне Арконе (Рујан, Руген). Оданде их доводи на копно митски Гибих; па следи Гундахар, који је погинуо у борби с Хунима; Гундиок савременик Атиле; Хилдерик па легендарни Гундобад који је утемељио њихову државу на тлу данашње Француске (савременик Клодовика, оснивача познатијих Меровинга).

Гундобад, кога ће се радо сећати војводе с краја средњег века, увео је први закон Lex Burgundionium те тако стварно утемељио државу. Занимљива је и битна одлука да се законик напише на латинском, чија вулгарна варијанта јесте језик већине његових поданика (романизовани Гали). Било је и других могућности, о чему сведочи варијанта хришћанства коју су примењивали Бургунди као и Готи, Вандали и многи други - аријанска јерес. Аријански бискуп покрстио је Готе бар сто година раније, дао им превод Библије на готски и чак готско писмо, као дериватив грчког. Касније прихватање католичанства (будимо прецизни - папе и званичног хришћанства, шизма се још није догодила) било је повезано са одустајањем од језика својих предака. Тако се лакше владало народима. Прихваћена је Библија која је већ преведена на вулгарни латински - латински без падежа, предак данашњих романских језика - Вулгата.

Барт ван Ло се касније баш доста бави језичким питањем, пре свега кроз однос француског и холандског језика, али се не бави језичким питањем раније, а оно јесте битно. Разлика између Нормана (у књизи се помиње Роло, њихов оснивач) и Викинга била је више језичка него верска, пошто је међу Викинзима било хришћана. Релативно брзо су прихватили дијалекат старофранцуског, али су се њега држали преко канала у Енглеској четири века. Језик предака се одбацивао ако иза њега није следило феудално признање, али се задржавао ако би привилегије биле потврђене (од стране цркве и осталих владара). Тешко је рећи којим су језиком заправо говорили Нормани у Италији...

За каснију историју може бити битан покушај Бургунда да заузму област Белга коју су настањивали Салијски Франци. Тешко су потучени и то није једини пораз Бургунда (ако је за поређење чувени Сармати су такође претрпели многе поразе). Бургундија се формира на југу, али се од севера никада није одустало. Изравнаће рачуна са Францима у чувеној "бици народа" где је Атила поражен са својим савезницима (међу њима Франци). Но, савези су се онда често мењали...

Последњи бургундски краљ Гондемар (523-534) страда у крвној освети, након чега Франачка апсорбује ову првобитну Бургундију и она више не постоји. Али није нестао без потомака па ће касније војводе полагати на наследство чувеног Гундобада. 

Покушај да се обнови Бургундија долази касније услед поделе огромног царства које је оставио Карло Велики.