Naživo

 Evo najzad da pročitam domaći klasik horora (krenuo sa navodnicima, ne nema potrebe, to delo je stvarno klasik, makar po tome što sam često čuo da ga pominju), knjigu Naživo Dejana Ognjanovića, za koga rekoh kako zna dobro da radi i da se zajebava (ako ništa drugo), bla, bla... a da mi je dosadašnji utisak o njegovom pisanju bila jedna zajebantska priča u kojoj opisuje jogsototovanje, susret s njegovim nemezisom Bobanom Kneževićem, etc. No dobro, kako se prvim tomom svog kapitalnog dela Dolazak horora pokazao kao neko ko vlada materijom, a čijim se uvidima može diskutovati, dakle kao teoretičar, najzad dvidimo kakav je u praksi...

Pa krenućemo od njegove definicije horora, koju daje u pomenutoj hronici-enciklopediji:

Horor je prozni pripovedni žanr sa dominantnom odlikom (differentia specifica) sadržanom u estetskoj nameri izazivanja strave kod čitaoca, što se ostvaruje dvojako: a) kroz izbor tematike prikladne tom cilju (suočenje sa demonskim / monstruozim 'Drugim') i motiva njoj odgovarajućih (često, ali ne nužno, povezanih sa čudesnim / fantastičnim), i b) kroz osobenu žanrovsku retoriku podređenu zadatku da kod čitaoca proizvodi osećanja neizvesnosti, strepnje, nelagode, slutnje, jeze, strave, straha, iznenađenja, neočekivanog šoka i groze, pri čemu su ta osećanja za čitaoca istovremeno odbojna i privlačna...

Ne znam "na prvu" koliko je strava postignuta, svakako imamo suočenje s monstruozim 'Drugim' - navodnici su valjda zato što taj Drugi nikad nije mnogo izvan nas (različit o onoga što već imamo "u sebi")... Od dalje navedenog mogu reći da je nelagode svakako bilo. Naravno, kad čitaš knjigu (gledaš film, najzad igraš igricu, što je već interaktivno...) ta nelagoda je simulirana u sigurnom okruženju (vlastitog doma ili javnog mesta), pa dolazimo do onog krucijalnog - istovremeno odbojna i privlačna. 

Dalje je stvari teško zapakovati u definiciju, recimo zato što mogli bismo reći nešto kao "dublje značenje", ali nema svaki horor dublje značenje, mada bi dobar trebalo da ima (dakle, po definiciji bi i nešto plitko, što "ostaje na prvu", bilo horor). Ako bi šta imao zameriti definiciji (što rekoh u ranijem blogu) to bi bilo što ona ne uključuje poigravanje s konceptima - komedija ne mož biti dobra (ili uopšte komedija?) ako nije smešna, a horor to može biti i ako nije strašan. U ovom romanu ima poigravanja s konceptima, imamo citatnost i smisao za humor, ali ono o čemu se piše nije igra (imamo i dokumentarnost, oko koje je bilo zamerki).

Najzad, čitaocu će delo nešto značiti (a to je samo delimično do pisca, odnosno samog dela, a više do čitaoca u momentu čitanja) ako se roman poklopi s njegovom ličnom pričom, ako se u njemu nađe. Pa mogu reći da se poklopilo (iako nisam nameravao da čitam, naleteo sam na knjigu dok sam čitao Dolazak horora, pa reko' red je) sa određenim periodom u životu, koji nije baš mizantropski da bih pravio Zbirku u kojoj je "optužnica protiv čovečanstva", kako to radi protagonista Dejan, ali ima tih elemenata. Iako me nije baš "puklo" kao Uelbekove Elementarne čestice (koje su se konkretno nadovezale na doživljaje u životu potpisnika ovih redova), mogu reći da je bilo i ovde elemenata, i to je pomenuto dublje značenje...

Neće biti mnogo spojlera, no red je nešto reći o strukturi ne preterano dugog romana, koja bi mogla da se posmatra kao tri nivoa inicijacije, tj. dubine (autor na kraju, u poslednjem pogovoru poslednjeg izdanja, vidi trostrukost u svojim brojnim izdanjima gde počinje pisanje kao student, da bi "završio priču" s preuređenjima dela kao neko ko već sumira svoje godine, no to je ipak potonji život romana). Na prvom nivou je pornićarski video klub Top Gun i bizarni film koji su nabavili pa ga gledali procene radi (kontrola kvaliteta?) i to bi već mogao biti temeljac radnje. Na nekin način jeste osnova filma Život i smrt porno bande (nisam gledao) koji je Mladen Đorđević uradio inspirisan donekle ovom knjigom, pošto (videćemo u brojnim pogovorima i dodacima) nije uspeo da nametne svoj koncept u ekranizaciji romana Naživo. 

Sledeće je kad Dejan saznaje za Max video klub u Prištini i odlazi tamo i pored upozorenja (ne mnogo drastičnog, ali agresivnije sprečavanje bi ga još više motivisalo) gazde svog video kluba Gorana. Tu imamo upoznavanje sam samim Maksom koji je nešto između zajebanta i pravog mračnjaka i nešto više sa Adrijanom, koji je neskriveno prikazana stvarna ličnost iz Prištine tog vremena (a sada Beograda). Najzad on dolazi do snuff filmova, uključujući one vezane za ratove u Bosni i Hrvatskoj*. Naravno da će ih kasnije konzumirati. Inače, a prosos definicije horora teško da možemo reći da su njegova osećanja "istovremeno odbojna i privlačna", odnosno to ne bismo mogli reći na nivou "prosečnog" konzumenta horora, pa čak ni na nivou autora romana koji je, da se ne lažemo, natprosečan.

Najzad imamo nešto što ne bi trebalo da vidi, odnosno greškom i nemarnošću Maksa on vidi kad je već "urađen" svim bizarnim porno-hororima i snuff filmovima. A to je pravi satanistički ritual, naravno sa fatalnim ishodom. Ovo "iskakanje u natprirodno" (koje naravno nastaje tek pošto je film odgledao) je bilo tema rasprava i kritika. Ako se smestimo u cipele protagoniste, za njega je sve jednako realno, rat u Bosni, kao i taj ritual, to treba imati u vidu. Možemo pričati o motivaciji pisca, ali to je nešto drugo... Najzad, ne treba zaboraviti da i on o realnim užasima tog vremena saznaje iz medija, odnosno protagonista to saznaje i to vidimo jasno u romanu. Čak je istinitost tih, stvarnih, zločina dovođena u pitanje zbog izvora koji je citiran (stvarni članak) u romanu: Politika Ekspres.

Sada neću, naravno, o dva preokreta koji su zgodno napisani, a da zapravo i nisu preterano neočekivani. Umesto toga pohvalio bih realnu atmosferu - konekciju na stvarnost. Krenimo od Niša famoznih devedesetih, gde počinje radnja i realne mijazmatske atmosfere. Onda Priština o kojoj protagonista (a i autor) saznaje od priča Adrijana (njegovog pandana), a da u istoj prethodno nije bio. Mešavina priča koje je čuo, kolonijalnih stereotipa (da, da se ne lažemo) i medijske paranoje stvorila je prikaz realnog mesta čiju verodostojnost su potvrdili oni koji behu u Prištini tog vremena. Videćemo koliko je Dejan (Ognjanović, pisac) ostao na tom tragu u Prokletijama, u međuvremenu je na Kosovu bio, s puškom u ruci...

Rekoše da dobar film (a valjda i roman) ima stotinu mana, a loš samo jednu - ne valja. Ako je nešto više od dobrog, teško ćemo mu naći mane, ili ja možda nisam dovoljno izvežbani kritičar. Ipak, reći ću samo na osnovu svog čitanja jednu - preterane reference. Zanimljivo je da do toga dolazi pošto su u prethodna tri izdanja (posebno na prelasku ka drugom) mnoge reference izbačene, autor je bio svestan toga. I to da kažem ja, kome reference inače ne smetaju, čak ću pohvaliti neke već u sledećem pasusu. Ipak, ako vidimo jasnu aluziju u hardcore bizarre porn na Odiseju 2001 (sic!), što je sasvim jasno i već daje "vau efekat", nema potrebe da se pojavljuje i natpis Starchild (zanimljivo da pretraživač ne daje "na prvu", pa možda i nije toliko očigledno). To bi se moglo opravdati ako bi krenulo istraživanje kako su pornićari toliko "načitani" (eto, ja se čudim, a o toj industriji ne znam zapravo skoro ništa). No mi ćemo kao čitaoci suočiti sa sledećim izazovima, a recimo da su Goran i Dejan već sve videli, pa nema šta da međusobno objašnjavaju ovaj "oskarovski materijal".

A za mene su reference u ovom romanu zapravo veoma ugodne. Zapravo već neko vreme zameram domaćim horor autorima što su im akteri u hevi metal (uglavnom), a nikad gothic potkulturi. Treba imati u vidu da je reč o novijim delima. A ovo delo, pisano krajem devedesetih (zapravo je proces pisanja bio dug, višegodišnji, ušao u ovaj milenijum), nesumnjivo pominje gothic scenu i to goth scenu u Prištini! Ono pozivanje na metalce kod drugih autora je zajebantsko (pre u smislu nekog poverenja s čitaocem nego da je reč o sprdnji), a ovaj gothic je romantičan. Deca noći. Razumljivo je da će Goran koji dolazi iz drugog, domaćinskog miljea (samo blago karikiranog) reći Dejanu da sluša neki metal-industrial, ali mi je malo čudno da jedan od komentara romana dolazi od selektora Beldocsa koji za sebe kaže da je panker, a Naživo mu je previše "metalski". Naravno ima referenci i na metal a one su u naslovima poglavlja (u svom antiromanu Papa, to je mason ubacivao sam prevedene stihove, "od džumbulaša zapadnih rokera", i dosta domaćih, u tekst i onda stavljao kad se koja pesma pominje na kraju - set lista umesto sadržaja), a i tu ima nešto gothica... nešto mi je poznato, nešto nije. Protagonista će jednom reći šta sluša: Coil je bio otkriće za mene, dok za Swans naravno već znam...

Videodrom nije referenca, jer film se ne pominje niti se kopira neka od scena iz istog, a ipak je sasvim jasan uticaj. Naravno, tema uzbuđenja nestandardnim video sadržajima, onda potrage za snuff-om... U jednom od brojnih pogovora Ognjanović priznaje taj film (njegovo gledanje) kao jedan od tri okidača što je roman napisao. Opisuje svoju fascinaciju. Meni je zanimljivije što sam izgleda taj film odgledao pre njega! Zašto, objašnjava on sam iz svoje perspektive. Prednost moje malenkosti: život u prestonici. Ognjanović pominje TV Politiku i odličnog Roberta Nemečeka, urednika filmskog programa tamo, a kasnije i na Pinku. Zaboravio je da pohvali Tijanića, mada ovde to nije neophodno - Tijanićev kranje liberalni stav prema autorskim pravima (a u vreme sankcija) omogućavao je da gledamo pretpremijerno blokbastere, a Videodrom je već bio deceniju star film, pa finansije, prava, etc ne bi bile problem. No problem je bio nešto drugo. U nedostatku današnjeg interneta ne bi ni mogao znati za nešto (ili naravo "skinuti", ako već znaš), ostajala ti je manja televizija koja bi se mogla videti u Beogradu, video klub (kojeg sam do sredine devedesetih već zaboravio) ili možda prijatelj koji neki film ima...

Adrijan takođe nije referenca, mada sada tako izgleda. Meni je to očigledno bilo od prve ili druge stranice na kojoj se pominje - to je Dorijan Nuaj, moj bivši prijatelj. Ali onda on uopšte nije bio poznat, osim u krugu prijatelja, jačih "posvećenika"... U pogovorima Ognjanović će priznati da je reč o njemu (i naravno, zaključujem da su citati odobreni, ja kad sam ga citirao nisu bili) i kako ga je upoznao, kao anglista na nekom skupu... Nuaj je zaslužan za atmosferu Prištine i, rekao bih, dobar deo filozofskih stavova protagoniste, pa i antagonista ovog dela. Filozof bez sistema je Dejan ovog romana, kako je to rekao Maks ili možda Boris (antagonista). 

Preko osamdeset stranica su pogovori raznim izdanjima, gde je sve detaljno obrazloženo. Ako želite privilegiju da čitate kako Dejan Ognjanović o sebi piše u prvom licu - eto vam je! Njegov Dejan je izgleda u svemu preuzeo njegove svetonazore (u vremenu prisanja, prvog izdanja), a verovatno i dobar deo životnih okolnosti. Ne verujem da je sve (a vrlo malo je rečeno) u njegovom životu baš isto, pa stricto sensu ovo ne bi bila autobiografija, ali nema veze. Dosta toga iz Dejanovog života je izbačeno posle prvog izdanja i to u dodacima možemo videti (recimo neuspešna regrutacija, iz njegovog ugla uspešna). 

Sada ću se posvetiti dvema zamerkama (isto u dodacima), prema sećanju. Prvo krenimo od gluplje - nedostatak ženskih likova. U principu mi je glupo kad se to zamera, nedostatak ženskih likova (ne znam da je neko zamerio nedostatak muških, ako je tog nedostatka negde bilo)... Takva zamerka može imati smisla u jednom i po slučaju. Ako znaš da radnji konkretno nedostaje žena ili muškarac, ili dete, pripadnik(ca) nekog zanimanja, etc... ako imaš drugačije rešenje. I moguće je u onom smislu (koji ovde naravno nije aktuelan): loš roman/film ima jednu manu - ne valja - pa bi možda valjao da ima žena? Ne bih rekao, ako nešto ne valja, onda ne valja, manite se ćorava posla!

Druga zamerka je nedostatak motivacije aktera. Zapravo motivacija antagonista je opisana, ali dosta filozofski, što nadopunjuje atmosfera same pojave pripadnika Reda. Što se mene tiče - dovoljno. Što se tiče protagoniste - ako vam nije dosta njegova zgađenost nad čovečanstvom, šta da vam kažem. Očekivao sam neki flešbek, neku traumu, ali bolje što je nije bilo. Meni je recimo sasvim ubedljivo kad on objašnjava kako je sa drugarom vario nešto (džoint), bili su u nekim "višim sferama", pa kad je izašao napolje prosečni ljudi su mu se smučili. Da se ne lažemo, ja sam bio tamo, a verujem da nisam jedini. Ima u Dejanu ovog romana nečeg lavkraftovskog, mada motivacija nije baš kao kod "uobičajenog" Lavkraftovog junaka. Ovde to nije potraga za znanjem, ne isprva, mada ona postaje bitna kako idemo prema kraju... Ako nekome Lavkraftovi likovi nisu zanimljivi (i nedostaje mu tamo žena), mogu da shvatim da tako kritikuje ovaj roman. Ali ne i da prihvatim, jer isti po meni dobro stoji po ovim pitanjima.

Malo više stoji zamerka kako ovaj roman nije lavirint nego lepo oslikan hodnik, sa otškrinutim vratima na kraju... Složio bih se s tim, ali mora li roman biti lavirint i čini li ga to boljim? Den Braun je valjda pisao lavirinte... (Inače, potpisnik ovih redova je pisao i kao lavirint i više linearno). Jednostavnost radnje omogućava čitaocu da se prepusti i možda pronađe u delu. Pa onda i da prođe kroz ta vrata.

Onda na kraju da kažem i ja nešto o kraju romana, mada će ovo biti spojler. Jasno je da akter, protagonista prelazi prag posle koga se stapa sa antagonistima i to je na filozofskom nivou objašnjeno (ima zamerki romanu kako su dijalozi nerealni, ali meni su se svideli ovakvi nabijeni weltanschauungom, čak i ako niko tako ne govori; uostalom ljudi zastaju u govoru, a u knjigama to retko vidimo). Možda je mali problem što smo toliko naviknuti i dovedeni do tog prelaska granice, "s onu stranu dobra i zla" (kako je Ničea znao parafrazirati rahmetli Teofil, obično bi to značilo da je postao zao onaj koji je granicu prešao), da nam sam kraj ne deluje kao nešto posebno. Rekao bih, sa dozom sigurnosti, da je antiklimaks. No meni to nije bio problem, a možda mi je baš takav kraj bio potreban. Možda je i namera pisca, makar nesvesna... Imajmo u vidu da je ovo delimično otvoren kraj, takav da se delo može posmatrati zasebno, a može i nastaviti, kao moja Agarta. 

Poznati režiser je smatrao da je prirodan kraj romana da lik "vakrsne" u gudurama bosanskog rata, tamo se pokaže. Možda je to tačno. Ali Ognjanović nije ovim romanom završio bavljenje ratovima za SFRJ nasleđe. Možda kompletan sud o romanu Naživo možemo imati tek kad se usmerimo ka Prokletijama.

Ivan Vukadinović

* za potpisnika ovih redova najgori snuff je viđen na vestima, neposredno pošto smo pobedili NATO, kako nam je saopšteno. Naravno, u raspravama je velika patriotkinja negirala da je to snuff, jer to bi valjda umanjilo vrednost žrtve za naciju, ako ona to tako vidi... Šta se dogodilo? Dva Srbina su juna 1999. u Peći (koliko se sećam) krenuli jugićem sa dva kalaša koji su virili kroz prozore auta. Nemački vojnici su ispalili 300 metaka na njih, i to je prvi put da je nemački vojnik pucao na nekoga posle WW2. Dalje vidimo kako stavljaju lisice čoveku koji već umire, dok drugi deluje dosta življe i ako izranjavljen, pa kroz otvorena vrata automobila priča nešto kao nemoj da me snimaš, povezi me... očigledno dejstvo šoka.