13 година

 Почели су да изводе неке људе. Није ми било јасно шта се дешава све док нису легитимисали један брачни пар испред нас. Полицајац је питао: 

„Рајко, шта ти је Разија?“

„Супруга“, одговори овај.

„Узмите ствари и изађите из аутобуса.“

Извели су око двадесеторо људи.

„Момци само раде свој посао.“

Прешли смо мост. Још једна контрола на србијанској страни. Наставили смо даље. Србијанци нису много загледали папире, нити било шта питати, знајући да момци са супротне стране раде свој посао.

Милан Неђић, 13 година

Неђића сам упознао на вечерима Поезина, сваке последње недеље у рахметли клубу Бети Форд. Привукао је пажњу својим мелодраматичним песмама-причама, остаде ми у сећању "заглавио се метак у тетејцу", али тога нема у овој књизи, то је о Косову и страдању тамошњих Срба. Тематски је тако Неђић доста другачији од осталих које чујемо те вечери. Тешка ратна тематика и драматика међусобних сукоба повремено је гарнирана неким необичним видом југоносталгије, стихом од Бијелог Дугмета, етц.

Ово је аутобиографски кратак роман, или скуп повезаних прича. Ако (нешто) није аутобиографско (а једна прича где се помиње убиство делује као магијски реализам па вероватно није) онда је написано невероватно уверљиво. Осим тог магијског реализма све је ово су(ро)ва реалност, што не значи да је сива - на моменте је свакако црна, на моменте колоритна али никад кичерски дречава.

Тринаест година је вероватно (наравно да нема датума, али је лако пратити хронологију) дословно време догађања: 1992 - 2005. Од момента кад је избио рат (овде нема оног "Ко је оно почео рат?!") па до неке песничке афирмације аутора, што ће рећи личног догађаја. Почетак рата је представљен пуцњавом код сарајевског Хајата, а не оним кад је ЈНА кренула тенковима на словеначке граничне прелазе, па је босански војник рекао "Они као хоће да се отцепе, ми им као не дамо". Зато што овде имамо непосредно искуство писца. 

Све је написано једноставно, могли бисмо рећи клиначки, како је доживљено - у тренутку одвијања. Ако вам цитат с почетка делује пацифистички и универзално, предочићу вам дијалог у којем аутор (протагониста) прича са извесном Рускињом, па кад му она даје комплимент као мушкарцу да личи на Чечена или Грузина, он каже да би радије био Грузин јер Чечени су муслимани. И инсистира на томе... 

Треба имати у виду да је све то изречено тако, без икаквог објашњавања, оправдавања или ограђивања. Ако протагониста има неке другачије ставове (а види се да има), то је просто у другом тренутку. Са солидне временске дистанце (објављено 2021.) Милан се потрудио да ми знамо његове тадашње ставове, или барем оно како их се сећа.

У тај кош бисмо могли ставити и однос према женама, што је, погађате, друга битна тема, после ратне. Ако се он љути што га је оставила јер је превише фини (да, звучи као бедни изговор!), па помиње рођака са села који вели да жене треба газити (и као да се у том моменту слаже с њим), напије се уз "Док сад чекаш сабах са Шејтаном" и направи срање... па све је то житије младог човека који је већ свашта претурио. Слично је и са ситуацијом кад одалами своју девојку која га вара, оде, па после кад се виде не жели да се извини. "Растали смо се у миру после више година".

Наравно, остали односи са женама су много више пријатељски, на моменте романтични. 

Имамо овде однос државе Србије највише оличен у полицији (они који "раде свој посао" са муслиманима су полиција Српске) и њеном нехуманом третману, уз понеке изузетке. Тркељисање зато што је "војни обвезник", рације после којих нема хапшења него батинања и слично. Контраст је однос београдског и новосадског света према његовом, избегличком. Он се донекле види кроз однос девојака према њему, а донекле кроз однос са уметничким круговима у које је ушао (само донекле то би могао бити неки приказ уметничке сцене деведесетих и почетка века). Тако ћемо видети портира у студентском дому који је битник (урнебесно), помиње се неки бенд Радијација,  па чак (ово више није "само" уметност) присуство на вечери у Ротари клубу... Филозофски моменат је кад извесна Соња каже како би се убила до 25. године, па је онда људски питају - а што онда учиш?

Аутентичности доприносе веома кратка поглавља (буквално пасус), практично сцене, кроз које се пролази кроз кључне догађаје у Србији на прелазу векова - пад Крајине, студентски протести, бомбардовање, Пети октобар, убиство премијера... Све у свему, ова књижица, осамдесетак страница, јесте драгоцена исповест, на неки начин и искуство читаоца.

Иван Вукадиновић

Кад сиђеш у силазну путању - мој животни манифест, на скупу Поезина