12 правила Џордана Питерсона

Ово је критички блог. Кажем то одмах, јер ми је замерано да сам "фан сервис", па да буде видљиво као што бивају прве речи кад се стави на "друштвену мрежу". Дакле, изнећу овде шта ми се није свидело у књизи Џордана Питерсона 12 правила за живот, али прво веома мало о аутору (ваљда је довољно познат), а видећемо и сама правила и шта у књизи има позитивно. 

Џордан Питерсон је клинички психолог и универзитетски професор. Живи у Кењади, која је под "вођством" Жастина Трудоа најбољи пример либералистичке (SJW) антиутопије. Питерсон је већ написао једну књигу (Мапе значења), радио телевизијске серијале, али је на себе скренуо пажњу противљењем законској обавези да се транџе ословљавају на посебан начин (ваљда зи уместо хи ор ши). Оно најбоље је ипак дошло "преко баре", јер Енглези данас нису много бољи од Канађана...

Почетком године је имао легендарни интервју-дуел са новинарком Кети Њуман, наравно екстремном феминисткињом. Од онда све више пратим његове клипове на јутјубу. На Сајму сам купио његову књигу (и јесам прижељкивао да се појави код нас). Како се година ближи крају ово јесте некако година Џордана Питерсона (lol). Па да пређемо на књигу, прво погледајмо која су то правила.

1. Исправите се и испрсите се
2. Односите се према себи као према некоме коме сте дужни да помажете
3. Спријатељите се са људима који вам желе добро
4. Поредите се са особом каква сте били јуче, не са особом каква је неко други данас
5. Не дозволите деци да раде оно због чега их нећете волети
6. Пре него што почнете да критикујете свет, прво почистите своју кућу
7. Тежите ономе што је значајно, не ономе што је пробитачно
8. Говорите истину - или бар немојте лагати
9. Претпоставите да особа коју слушате зна нешто што ви не знате
10. Будите прецизни у говору
11. Не гњавите децу док возе скејт
12. Помилујте мачку када је сретнете на улици.

Поднаслов књиге је Противотров за хаос. У књизи имамо доста често постављене ствари као борбу Реда и Хаоса, при чему је Питерсон углавном на страни првог, мада јасно каже да је и хаос неопходан, и наводи и примере позитивног хаоса (који води промени). Занимљиво је то што он недвосмислено везује ред за мушки, а хаос за женски принцип. Када је упитан (а наравно да су му неке жене то замериле), рекао је како је то просто тако постављено у Традицији. Што је наравно тачно, има о томе код Еволе, међутим ништа га није спречавало да да неко своје објашњење, "теорију", или хипотезу, спекулацију...

Па како нисам чуо за његову даћу ја своју. Мислим да су ствари једноставне. Ту поделу дали су мушкарци. За нас жена јесте нешто непознато, мистериозно, непредвидљиво, у том смислу и хаотично. Оно како нама (претежно) изгледа најбоље је објаснио мој пријатељ речима: У њиховим главама је тотална конфузија. Наравно, то је његово виђење. Не знамо како би жене поделиле Ред & Хаос, ако би имале уопште потребу да их деле...

Друго, познати нам облици реда, тј. организације & хијерархије и јесу мушки, и познати су као патријархат. Није нам познат облик доминантно женског уређења, које се назива матријархат. То не значи да га никад није било, само о томе веома мало знамо да бисмо судили. Сматра се да је критска цивилизација била нека врста гинекократије, нека матрифокалност се везује и за Винчу. Идеја да је некад био раширен матријархат (Bachofen, Das Mutterrecht) је нешто између мита и хипотезе, као и радови Марије Гимбутас. Што не значи да немају свој квалитет... Ипак, неки женски редови (рецимо теолошке хијерархије) пре остају ствар фантазије него историје - Бене Џезрит, Аес Седаи - и потписник ових редова има теорију зашто је то тако. 

Правила Џордана Питерсона су по себи јасна, и тешко да им се може нешто замерити. Можда би пре реакција била "добро и?" - читалац је можда помислио да ту ништа ново није речено. Прави квалитет је, међутим, у есејима - иза сваког правила је поглавље, укупно преко триста странице, па видите... Повезивање професорових размишљања са наведеним правилима је ретко директно, обично је заобилазно, што нам може донети неки додатни квалитет мудрости, а може некад деловати натегнуто. У сваком случају, овде нећу говорити о самим правилима, него о тим есејима, а како су они међусобно повезани највише о уопштеном утиску и темама које се помињу.

Можда је први утисак да је ово мушки селф-хелп, што би био квалитет за себе (кога то занима), јер обично такву литературу пишу за жене, а све више је пишу ауторке, иако су мислим прво писали више аутори. Међутим, овај аутор има очигледно много веће амбиције и не бих рекао да му титула "водећи светски интелектуалац" не прија (истина, сама правила су настала више узгред, на једној друштвеној мрежи, а књига је писана пре пика Џорданове славе). Ова књига је нека врста културолошке или светоназорне изјаве. Као таква је читљива и за жене, а како се издавач Хармонија бави психолошком литературом, преводом се доста потрудио да буде тако. Као што је у средњој знао да нам профа српског зада састав: "Како сам се провео/ла на распусту".

Џордану Питерсону су замеране некохерентне и двосмислене изјаве. Не бих се с тиме сложио. Да не зна бити кристално јасан, не би стекао велике непријатеље, пре свега из редова феминисткиња трећег таласа и ЛГБТ актвиста. Двосмисленост је била одлика великих умова (да се њихове изјаве могу различито тумачити) - погледајмо рецимо Ајнштајнове ставове о Богу, или ко се све данас позива на Ничеа. Са друге стране, Питерсон је стекао и широки круг следбеника, ту спадају и миг-тау, које је он сам назвао "патетичним", па се извинио... 

Уместо тога, рекао бих да постоје (барем што се тиче ове књиге) два Џордана Питерсона - један психолог изразито еволуционистичких (да не кажем (социјал-)дарвинистичких ставова), а друго је либерални хришћанин. Негде између је оно кад он пише о својој богатој пракси и животним искуствима. Прво више нагиње првој страни, друго другој. Мислим да није тешко погодити који Питерсон се више свиђа потписнику ових редова.

У том смислу, посебно ценим прво, друго, пето и једанаесто правило (односно, како рекосмо, припадајуће есеје). Није тешко погодити онима који су пратили контроверзе везане за канадског професора да је позив људима да се исправе повезан са оном причом о јастозима. То је, рекли бисмо фундаменталан став професора - да човек призна да је живот борба и исправи се (буквално, односно физички и ментално) како би показао да са њим (или њом) нема шале, те да тако не заврши на дну ланца исхране (како се то знало и код нас колоквијално рећи).

Други есеј има везе са оном поделом на ред и хаос и ту већ имамо библијско објашњење, које углавном пије воду. Пето правило је веома битно у данашњем свету, с обзиром на разне нивое фамозне инклузије и погрешне начине васпитавања деце и омладине, који по својим последицама могу бити разорнији од радикалног феминизма (с којим су уосталом повезани). За Питерсона је јасно да су родитељи - родитељи. А не некакви ортаци својој деци. Једанаесто правило има везе, са другим проблемом у подизању подмлатка - претераним заштитништвом које онемогућава самостални развој. Међутим, није реч само о томе. Човек је инвазивна врста, у сваком случају доста авантуристичка, па Питерсон овде разматра проблем оштрих критичара целог људског рода, проблеме који стварају сами себи, а својом идеологијом и другима. Ту су наравно и критичари патријархата, белих мушкараца који су наравно (били) најинвазивнији...

И полако дођосмо до мојих критика. Прво, основа на коју се често позива је Битак. Ја сам имао проблем да запамтим како га је "дефинисао", пошто је објашњење дао у фусноти на почетку. Битак је по Питерсону како га је дефинисао Хајдегер - а он каже да је то нешто више субјективно него објективно, али нешто на шта утиче стечена култура, наратив како би се (пост)модерно рекло... Не бих се сложио с таквом основом, а свеједно методолошка је грешка да Битку не посвети макар наслов, ако не и цело поглавље.

Друго, Питерсон је исувише хришћанин за мој укус. Добро, ово је поједностављивање и мој први утисак, а како сам даље читао књигу схватао сам да има ту и већих проблема. У супротности је са његовим осмим, или макар десетим правилом, кад каже како без хришћанства не би европска цивилизација завладала светом. Узроци успона и светске доминације Европљана (дакле тиме и хришћана) су: 1) лагани развој пољопривреде у тзв. Средњем веку; 2) "Црна смрт", односно епидемија куге; 3) проналасци увезени из Кине, пре свега барут, компас и штампа; 4) пресецање трговачких веза од стране муслимана (посебно прекид стогодишњег Монголског  мира и све јаче Османлије) који су натерали на тражење других путева и 5) слаба држава, односно централна власт, што је погодовало младој буржоазији да на различите начине заједно са аристократијом или краљевима уводи законитост... 

Ништа од наведеног није везано за хришћанство по себи. Но то није толико битно, колико да Питерсон овакав став даје узгред (иако му је веома битан), без икаквог доказивања. Једини аргумент му је како је хришћанство хумано, а сви остали су ваљда нехумани. Не знам да ли се запитао зашто је Марко Поло своју књигу насловио са Милион, и зашто је када је посетио Кину у 13. веку (Европа је већ одавно била хришћанска) рекао да је био у будућности... 

Питерсон следи неку идеју линеарног напретка (није чудо да се референцира на Пинкера једном), рекли бисмо Божијег плана за Запад, поглавито Америку. Било би занимљиво видети шта мисли о Manifest Destiny, ако би то хтео да каже. Овакво виђење је (рекли бисмо) код можда већине данашњих хришћана (па и протестаната) напуштено, јер ионако идемо ка последњим временима... Али има додирних тачака са једним схватањем дарвинизма, које такође данас делује застарелим. То је оно виђење како је човек круна еволуције (а политички Запад, Златна милијарда, је ваљда драгуљ у круни). При свему треба имати у виду да Питерсон више истиче хришћанство културолошки него верски, он не прича о самој вери, чак даје неке ограде типа "ако је то Бог", и критике "неких тумачења" хришћанства, никада саме Библије...

Либерализам (иако класични, а не постмодерни) је још већи проблем. До пароксизма је доведено понављање имена "злочинаца" - Хитлер, Стаљин, Мао, Хитлер, Стаљин, Мао... Посебно има пик на Стаљина, пошто му је Солжењицин омиљени мислилац (ништа спорно, само по себи). Питерсон наравно види везу данашње "антифа" балавудрије и осталих ужаса постмодерне са марксистичком идеологијом. Та веза постоји, преко тзв. културног марксизма, који није никаква "теорија завере". Може се јасно испратити како је уплив "интелектуалне елите" на универзитетима, професора Франфуртске школе преко тзв. револуције '68 довео до све већег утицаја "левичара" на културу и образовање, такође и до напуштања економије као бојног поља. Али...

Прво, напустили су економију, тиме и реално угрожавање капитализма. Штавише, ове "левичаре" капитал финансира. Сорош је, јебига, капиталиста! Као и сви они снобови (хипстери) из Силиконске долине, финансијери Демократске партије у Сједињеним Државама и сл... Друго и можда битније - поменути Стаљин би ове "левичаре" експресно постао у Гулаг, на принудни рад пар деценија на арктички круг да прочисте мисли. Чак би их вероватно и Троцки стрељао, а о Сави Ковачевићу да и не говорим... Рани Совјетски Савез јесте експериментисао са феминизмом, чак и групним браком, али ни у тој (убрзо напуштеној) фази није било говора о неким ЛГБТ правима - то се сматрало болешћу, као и у СФРЈ, мада је код нас толерисано, ако се нису много експонирали.

Занимљиво је да овај Питерсон (хришћански либерал) ни изблиза не смета данашњим "марксистима", колико им смета Питерсон "дарвиниста" (они су као атеисти иначе присталице ТЕ, зар не...). Из тога можемо закључити који "део" Питерсона је ближи нечему што бисмо могли назвати Истина. Смета им не што помиње Солжењицина као критичара Стаљина (заиста, можда су промили "левичара", посебно у Америци, склони Стаљину, па и СССР-у уопште), што он ради; него што је Солжењицин јасно рекао да за Русију данас није западњачки пут, а подржао је и оног кагебеовца Путина... (Питерсон, као и остатак алт-рајта, се труди да не помиње Путина, посебно не у негативном контексту.)

Питерсон наводи као један од животних циљева - трудите се да не наносите патњу ако то није неопходно, и да минимизујете количину патње. Оно прво је лако логички побити. Нису ли његови "омиљени негативци" тако поступали?! Нацисти су сматрало да је оправдано наносити патњу онима који су издали немачки народ у Версају. Бољшевици да је оправдана патња која се наноси класама експлоататора. Чак да то минимизује патњу већине - Аријеваца, односно "радника и сељака" у њиховим земљама. 

Друго, лично ми делује благо речено отужно то инсистирање на избегавању патње које је више одлика будизма него хришћанства. Мада је код Питерсона у хришћанском, моралистичком облику (према Буди свако смирује своју патњу). Сматрам да је ваљанији став да се патња оправда делима - да се превазиђе смрт, односно пролазност. Патња нам као људским бићима не гине, јер речима мог омиљеног владике - Чаша меда чашу жучи иште, нико још чашу меда не попи, а да чашу жучи не изгрчи. Међутим: Свакоме је за по једном мријети, част и брука живе довијека!

Као и многи данас, то је видљиво у разним интернет расправама, Питерсон везује зло искључиво за оно што бих ја назвао изопаченост. Свесно наношење патње другима и уживање у томе, јесте несумњиво нешто лоше. Али то није све зло - зло се заснива на неједнакости, различитости свари, како сам већ објаснио. Када би све било исто и статично, зла сигурно не би било, па ни изопачености. Но питање да ли би тада уопште нечега било. Друга је ствар што као да Питерсон сматра да је изопаченост рационалног порекла и да се може тако спречити. Као психолог би требало да зна да се психопате таквим рађају. И да не помажу рационални аргументи, па ни његови. (У једанаестом правилу Питерсон вели да ипак треба дозволити неку патњу, ризик, тешкоће да се савладају...)

Уместо тога, он сматра да би оправдавањем неједнакости (која јесте оправдана као део Природе, но оправдано је да и онај ко није имао среће у подели жели да се улоге промене, а неки да не бирају средства у томе) спречио зло, односно изопаченост. Треба прихватити да је неко богатији, јер и они имају проблеме - "и богати плачу", како нам рече нека теленовела. Али, ако прихватамо разлике у количини богатства, што не бисмо и разлике у дужини живота, па и ако је нечији живот насилно прекинут?! Неко је убијен у тридесетој, неко умро у кревету у седамдесетој, па можда је и овај други имао проблема у животу...

Тест који бих ја поставио заступницима таквог погледа на ствари је да ми објасне где сврставају дела Младе Босне и Црне Руке. Да ли би то био Битак или не-Битак? Друго, шта мисле о песми Стонса Симпатија за Ђавола? За мене исти не постоји, што сам доказао, ако је реч о бићу потпуне негације, а ако се прича о било чему другом - све је релативно и не морам бити против. Питерсон често помиње баш Ђавола, цитира Изгубљени рај и Фауста...

Најзад, поставља се питање о користи и штети Џордана Питерсона у Србији. Пре свега, теме које он адресира и овде постају све актуелније - поменимо АЖЦ, онда извесну повереницу, па све више и законе који крше људска права, што да отворено не кажемо - мушкараца. Ако му и критичари (они који га критикују са мејнстрим-либералних позиција) признају да помаже младим мушкарцима да се снађу у данашњем свету, зашто то не би и код нас важило!? Наравно, у духу чувене једанаесте тезе о Фојербаху можемо рећи да није ствар у томе да се свет разуме и у њега (таквог какав је) уклопи, него да исти треба да се мења. Мада ни оно прво није за бацити, ако баш другачије не може...

У том смислу сам више пута истицао да се треба угледати не на саме идеје алт-рајта него на начин размишљања, оно што Стефан Молину каже - reason & evidence. (Имати у виду да је сам алт-рајт недефинисана категорија, Питерсона ту сврставају његови непријатељи, што се мене тиче у неком смислу може и он бити тамо, али сам рекао ко је шампион алт-рајта, није Џордан). Сада кажем да није толико реч ни начину мишљења (из ове књиге се види колико могу бити субјективни), него начину излагања. У сваком случају је боље видети Питерсона који барем половину својих ставова научно и логички аргументовао, него приче о томе како се "Милошевић обрачунао са јеврејским пипцима" или како је "Руски народ пре сто година изабрао цара". Јер, како такође рекох, досадило ми је већ да испадамо будале...

Ипак, ако баш тражимо интелектуални узор, примењив сад и овде, он нажалост није више са нама. Говорим о Драгошу Калајићу, и то пре свега раном Драгошу, када је писао Мапу (анти)утопија и Смак света. И касније је био за класу испред "интелектуалаца", али је дозвољавао себи испаде типа "пу-пу-пу Америка, они су антихришћански" (рани Калајић је, између осталог, био антихришћански - видео је хришћанство као део опадања, декаденције, дакле развој који иде у супротном смеру него како нам то каже Питерсон позивајући се на Пинкера). 

А независно од политике, и оне тезе о Фојербаху, ваља прочитати ову књигу, можда нас у нечему промени, а да употребим фразетину - човек мења свет мењајући себе. Само пазите са којим се Питерсоном саветујете... 

Иван Вукадиновић

Ценим да је ова песма добра музичка пратња јер Питерсон често разматра Колумбајн (мада би могао и Вејко, то је урадио неко ближи америчкој десници). Па можда је овде речено - Зашто!