Станислав Краков - путовања по Европи и Средоземном мору
Стваране тако често над још топлим лешевима мачевима избодених племића, слике умбријских сликара добиле су отисак те свирепе атмосфере људске дивљачности и убијања. Сликарство умбријске школе је мрачно и мистично. Оно не зна за митологију ни лепоте нагог тела жениног. Ничег у њему нежног ни сладуњавог. Оно је тешко и грубо, суморно, са готским архитектурама, место зелених као стара бронза тонова сијенских, оно доноси много руменог у лицима, али не и радости.
Станислав Крaков
Пет зракова Перуђе, Српски књижевни гласник, 16.XI 1926.
О Станиславу Кракову нисам знао много, мада ми име није промакло; ипак сам се бавио када сам видео његово име у серији Сенка над Балканом 2. Тамо се име налази у импресуму измишљеног листа Ново Доба, који је именом сличан листу Ново Време, који наведени јесте водио, али у каснијем периоду. Ту се кроз "неприметни" (односно тешко уочљиви) детаљ, што је иначе ствар на коју наилазимо код амбициозних серија и филмова, алудира на каснији и свакако контроверзнији период његове каријере. Каснији у односу на део путописа којим се овде бавим. Како књига без додатака има име преко шесто страна, овде сам покрио првих триста, написаних од 1922. до 1930.
Неко задовољство може дати већ нешто другачији стил од оног у данашњим делима, па и помало другачији језик. Мада се језик више разликује код Црњанског, где имамо "неранче", а овде пише да неко "јаши". Уосталом, ко данас пише путописе?! Тако нешто сам ја упитан пре двадесетак година, када сам се тиме бавио... Нешто друго су "глобтротерски" блогови, често "копирајтерски" који су по обиму (обично) тек нешто краћи од Краковљевог писања (колико може да се пореди интернет страница са књигом, овде све стаје на рецимо од 4 до 10 страница).
Путописи су иначе скупљени у збирку под називом Чар Синтре (Службени гласник), што је лепо име али не користим га у овом блогу, нити сам у својим цитатима на зиду (један имамо на почетку). Зато да не бисмо помислили како је све, па ни већина или знатан део о иначе прелепој Синтри или о Португалу. Уосталом, дотле још у читању нисам стигао...
Овај део (скоро па) почиње и завршава се Пољском (дакле део који сам прочитао, Пољска је ту на средини збирке, а јавља се и касније, ред је хронолошки), може се рећи под сенком маркантне фигуре маршала Пилсудског, колико и у сенци славне пољске историје. Краков је сам пољског порекла и овде је пристрасан, што много не крије и што му се не може замерити.
Маршал се приликом сусрета са овим новинаром чуди податку да се у тадашњем Београду "зида две хиљаде кућа" (у току изградња?). Што би у тада десет пута већој Варшави било као да се гради двадесет хиљада! Био је то бум престонице нове Краљевине СХС. Питање шта би Пилсудски рекао на данашњи инвеститорски удар на Београд?!
Историјом се Краков бави на пољима Галиције (која је за њега пољска, нема говора да може бити украјинска), наравно у граду чије име носи у свом презимену, па и у нама мање познатој Вилни (данас Виљнус, од како је Литванију преузео Совјетски Савез то је њена престоница). Вилна је "једна од две престонице Пољске" и Краков ту није прецизан - требало је ставити Пољско-литванског комонвелта, што би указало да је тај град ипак литвански. Или можда ипак није? Неко из дипломатског кора се потруди да научи литвански језик, па кад је с тим почео код литванског граничара, овај је знао само пољски. Неко би данас рекао "вештачка нација"...
Кад смо код тога уочимо да једном Краков разликује појмове "шефа државе" од "шефа народа" (ово друго је Пилсудски), али само једном помиње и "шефа нације". Држава је нешто привремено, а народ остаје. Могли бисмо то погледати у светлу "природности" народа и нације. Добро да ипак није помињао појам оца нације, што је онда свакако био Ататурк. Из данашњег угла утисак није баш повољан, кад знамо коме се обраћају са "Шефе".
Занимљиво је да он бољшевике помиње углавном неутрално или чак позитивно (вратили нека музејска блага Пољацима), док Русија (царска) спроћу Пољске има изразито негативну улогу, иначе како где (занимљива је иронија о белом адмиралу који је бомбардовао Варну у Бугарској да би после у истој био емигрант). Како ли је то примано у тадашњем београду који се пунио белом емиграцијом?! (Текстови су објављивани углавном у новинама Време). Но ако ћемо о пристрасности треба рећи да Немачке нема у целој књизи, истина има Беча у додатку. Код иначе мирних Белгијанаца видимо како побесне кад налете на неког Немца, дојучерашњег окупатора. Интересантно спроћу касније Станиславове каријере, а каснијим путописима ћемо се бавити...
Но први путописи су о Бугарској, а Краков се и касније тамо враћа. Лично знам у полу-шали рећи да оправдавам све стереотипе (једино?) о Бугарској. ("Бугари ушли у Софију" или "Зид према Бугарској се подразумева") Албанци барем држе бесу, а шта о овима рећи... Краков је имао разлога за изразито негативни став, после ратова у којима су нас нападали "с леђа", док су Немци то бар радили директно. Ипак, нема тога. Рекло би се да је став добронамерне неутралности, примети се понешто не толико лоше колико живописно, али ће се приметити уређеност Софије као вароши или Варне на мору. Уосталом, треба признати да су Бугари неку изградњу престонице и земље спровели за дупло краће време него Срби - у њиховом случају период 1878. до 1912.
Зато ће се стереотипима одати у суседној Турској, истина у делимично шаљивом виду, пошто је изложен тркељисању граничне бирократије. Али кад се лепо подмазало (официр користи занимљив израз "репресалије"), све је боље кренуло. Занимљива је слика младе Републике где се скидају фесови (неки хришћани их и даље носе, да не би деловали страно) па и фереџе, али се и даље инсистира на арапском писму као неком виду пркоса странцима - Европљанима. Неку годину касније Ататурк је увео латиницу.
Кад Европљанин тамо дође може деловати колонијално жал за "старим Стамболом", а иначе је то дискутабилна ствар. Сећам се једног дрчног у расправи који је помињао паланчане који жале што више нема тараба на Чубури - све и да се у понечему сложим с њим, оправдава ли то Београд на води и остало инвеститорско лудило? Но у путопису се износе импресије и емоције, не улази се у дискурс, па је оваква (површна да се не лажемо) опаска ипак оправдана.
Много битније је Кракову византијско (ајд да не исправљам криве дрине, ал јопет ћу рећи да је исправно рећи ромејско) наслеђе. Тако са Принчевских острва (Мраморно море, не много далеко од Истамбула) сазнајемо шта је све било у време Византије, и неке нимало слатке приче, док о тадашњој Републици сазнајемо само да је тамо најгрозније глађу поморила стамболске кучиће. У новије доба Турци су тамо ставили курдског лидера па су заборавили кључ од тамнице.
Нимало ме није изненадило што је оно најлепше (ипак, мој суд) везано за Италију - Венето, Тоскану и Умбрију. И ја сам био тамо... импресиониран. Мени није било много уочљиво византијско наслеђе, али ме нимало не чуди да Станиславу јесте. Сасвим оправдано јер је Венеција прво могла да постојање захвали ромејској флоти, да би дуго била вазал Константинопоља, али медитеранска сила постаје тек после бездушне пљачке Византије 1204. Тада су многи артефакти красили прво Млетке, после остатак Италије, што је повећало утицај од венецијанске школе па до ренесансе.
Но нешто аутентично видимо у Перуђи у црквама као тврђавама (због практично мафијашких обрачуна њихове аристократије, сетио сам се Кума, два и три) или уметности која настаје "над још топлим лешевима мачевима избодених племића". Путопис Пет зракова Перуђе.
Путопис је по Европи и Средоземљу, па имамо и део са северноафричког тла. Остатке Картагине нису видели, због тога што је чувар ревносно следио налоге "белих отаца" да не отвори музеј пре радног времена. Оно што видимо јесу маневри, спроведени "под конац", да су се путници испрва питали није ли избила побуна или се спрема рат (нешто касније се помиње опрезност због фашистичке Италије која је у Триполитанији). Реч је о колонијалним трупама у Тунису. Контраст је са пијацом на којој су ваљда једини белци Европљани икада, на којој се све црни од мува. Живописно је описано како махање тералицама нимало не помаже. Мене је то подсетило на каснија ложења арапских држава на војну силу која се показала у сусрету са Израелом. Као што се и силна француска војска показала 1940. (Неко је хакерисао гугла да кад укуцаш french military victories добијеш нешто друго).
За крај овог блога и дела који сам прочитао, поново Пољска, сад вибрантна и по Кракову најдинамичнија словенска земља. Индустријска изградња и развој луке Гдиња пет година пре писања (1930) само рибарско село. Ипак, тадашња Пољска имала је БДП у нивоу града Берлина. Нажалост се диспаритет показао 1939, уз помоћ оне земље од које је и Краков зазирао. Из мог угла могу само завршити (иако не волим што су НАТО, мада и то разумем) речима Пољска у мом срцу.
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар