Made For Love

Sve se vise priča o tzv. transhumanizmu, to je trend koji se vidi u "talasima", tj. ta tema se pokrene malo više, pa onda se neko vreme skoro ne čuje, ali kako rekoh trenda je da je sve više frekventna i taj trend opravdava tehnološki razvoj. I sam se temom bavio (blog je u velikoj meri kritika određenih stavova). Made For Love je serija koja, već se iz trejlera može zaključiti, podseća na Black Mirror. Iz trejlera nije teško pogoditi obrt po kojem se iz neke kvazi idilične slike bogatih (mada privatni bazen u Americi može da predstavlja i višu srednju klasu) prelazi na mnogo tamniju stranu. Naravno, za razliku od Ogledala ovo je serija koja ima jednu radnju a ne da je svaka epizoda za sebe. Black Mirror je tako mogao da istakne određene probleme, više njih, i natera nas da razmislimo, ova serija nam daje jednu studiju slučaja uticaja na međuljudske odnose. Dakle, ljude od krvi & mesa koji su uključeni (mada nam neki baš ne deluju kao da su od krvi i mesa). Tehnologija je tu pre nešto što omogućava probleme, nego da ih izaziva po sebi. Problem su određeni ljudi. Slično kao u Herbertovoj Dini gde se kao problem vide ljudi sa mašinama koji porobljavaju druge ljude. Dina se bavi dalekom budućnošću, Made For Love kao i Black Mirror onom koja je "iza ćoška" - potrebna je samo malo naprednija tehnika ili ona već postoji. Brrr...

Dakle, nije nikakav neočekivani obrt da se "idila" ispostavi kao tehnološki zatvor, ali ostali obrti su barem u izvesnoj meri iznenađenje. To nam omogućava da ne vidimo ljude šablonski jer, čak i ako su šablonom postali, nešto stoji iza toga. Recimo fenomen white trash (naravno da me ovde ne zanima koga Ameri zovu belim), drugi naziv su ruralni krajevi, jedan je od takvih onaj iz kojeg je potekla Hazel i on izgleda nije mnogo geografski daleko od Huba kojem se ne može odrediti lokacija...

Dakle junakinja sa čipom u glavi beži od svoga muža opresora (bogataša i tehno frika), koji joj je taj čip stavio, nema gde da ode nego kod svog ćaleta koga zatiče sa lutkom na naduvavanje (bolje reći silikonskom lutkom, deluje na momente realno kao živa a nepomična žena, a rekao bih da se ne naduvava) šta mislite tokom čega! Sad, to jeste nešto što odudara od nekog proseka, ali (možda čudno poređenje, tako mi radi mozak) niko neće reći da je Aca Lukas nešto moderan ili liberalan zato što koristi kokain. To što Herb (the Perv) ispravno kaže kako ga okolina ne razume ne popravlja mnogo utisak. Jer vidimo da je kao mlad bio često alkoholisan i zapostavljao je malu Hazel kada je on ostao bez žene, a ona bez majke...

Ipak, tokom serije sve više vidimo da lik nije glup  - počevši od jednostavnog zaključka da čip ima GPS (čega se Hazel nije setila) pa dosta kasnije do pokušaja da odredi kako to gubi vreme (on ne zna da je uspavan veoma efikasnim narkoticima). Naravno da nema objašnjenja za alkoholizam u mladosti (osim da se jednostavno popustilo pod pritiskom, što ne opravdava ako ne odgovaraš samo za sebe) ali ima za onu lutku - on umire od raka i želi da od toga umre (tj. da se ne muči terapijama). Najzad ova dubokoumna izjava na slici ipak nije njegova, on je tad projekcija Hazelinog uma u momentu kad je njoj um samo ostao, ako se tako može reći. 

Hazel je devojka veoma živog duha koja je pristajala da deset godina provede u zlatnom (tehnološkom) kavezu. Kada joj je svega dosta pokušava da se ubije u onom bazenu, ali joj Zelda (delfin koji ima mogućnost komunikacije sa ljudima!) pokazuje put kroz podvodne lavirinte i ona je "na slobodi". Ali čip joj je već u glavi, što će uskoro saznati. To što ona upravlja avionom ili koristi jezik koji je sa prijateljicom smislila je svakako humanizovanje one stereotipne slike o osobi koja samo želi da napusti mesto rođenja nošena nekim neodređenim snovima... Uzgred, valja istaći da je Herb bez muke provalio taj jezik, što njih dve nisu znale.

Pre nego pređemo na antagonistu, malo o imenima. Hazel Green je spoj određene biljke i boje koju s biljkama obično povezujemo. Ona se često pojavljuje u zelenoj haljini koju je maznula od svoje prijateljice koja joj to odmah zamera kada se posle dugog vremena vide. Herb (odnosno Herbert) Green je takođe igra rečima: biljka-zelena. Byron Gogol je spoj imena dva pisca koji su imali žešćih problema, i to nije njegovo kršteno ime - on ga je uzeo kad je bežao od možda sličnih stvari kao Hazel, iz još gore zabiti. Prezime naravno asocira na Google, mada je inspiracija za njega u velikoj meri bio tehno troler i vizionar Elon Musk. 

Na slici je nešto što vidimo na kratko i u vezi je sa onim po čemu je poznat, društvenim angažmanom jelte, ali serija se bavi onim što je iza velikih ideja i nameštenih osmeha - mnogo tamnijom životnom pričom. Na početku ga vidimo kao nekog ko prati svoju odbeglu ženu držeći noću tamne naočare dok ga voze kolima. Ako joj je stavio čip u glavu, ko zna na šta je još spreman? Recimo, da je ubije...

Pa ne baš, i vidimo da ne postoji ni neka pretnja fizičkim zarobljavanjem, osim toga on je opsednut idejom da ga ona opet voli. Ako je takav osećaj nekad postojao, on živi u uverenju da jeste... No to ne objašnjava sasvim njegovo ponašanje. Fizičko nasilje, ako nije učinjeno svojim telom, na neki način jeste ekstenzija tela (ako neko upotrebi pištolj ili plati nekome da ubije, prebije...). U svakom slučaju, nešto veoma realno. Upravo sve ono što Byron Gogol (više) nije! Tako njemu ostaju laži (prvo valjda samog sebe), ucene, tehnološka kontrola, nadziranje, potkupljivanje, gurnuti nekoga u "prostoriju" nalik onim simulatorima iz Star Trek, i slično...

Banalnost zla je nešto što bi mu se moglo prikačiti. Običan čovek, kao recimo neko optužen za ratne zločine uhapšen na jeftinom krevetu... Gogol ne deluje kao neki fanatik ideje (tehnoprogresa) nego neko ko je u to ušao jer nema drugog izbora. Onda dolazimo i do naizgled opozita o kojem su neki pričali - zlu banalnosti. Kad vidimo kako ima ne mali problem oko jedne tako svakodnevne stvari kao što je popiti pivo - sve nam postaje jasno. Ali tu ćemo se već dotaknuti drugih persona - njegovih saradnika. Jedan je onaj što na početku juri Hazel pa mu ona sekirom otfikari većinu prstiju jedne ruke, a i kasnije je sklon tome da dobije batine (ako već niste shvatili specifični humor je odlika ove serije). No on bar učestvuje u nekim planovima, tehnološkim stvarima. Drugi je očigledno skromnije inteligencije (mada će na kraju moći da se snađe kad mora) i poltron. Saznajemo da je bio Amiš koji je tokom testa rešio da ih napusti (mladi Amiši provedu godinu u uobičajenom svetu, dvadeset odsto njih odluči da se ne vrati u zajednicu) - deluje da je otišao u drugu krajnost, a naivnost prema životu smenila je potčinjenost autoritetu kakav je Gogol.

Prva sezona je dosta jednostavne radnje, mada dosta uvrnuta - Hazel pokušava da se reši čipa i braka-zatvora. Usput omogućava Byronu da vidi stvari koje možda ne bi hteo (on je "u njenoj glavi" pa vidi šta i ona vidi). Kako on ne želi da je fizički zadržava spreman je da potpiše papire za razvod, ali ima drugi plan... Tada Hazel saznaje da joj otac umire od raka i da ga u habu mogu izlečiti (ili tako bar Byron kaže) i ona pristaje na "nastavak igre" - da se sa ocem vrati, pri čemu Herb ništa neće znati. Pomenimo i zanimljiv lik časne sestre (?) koju Herb unamljuje kao pomoć Hazel (ona je zbog čipa ne sme videti), ozvučivanje bočice sa kečapom i slične stvari...

Radnja je u drugoj sezoni mnogo razgranatija i sa više obrta. Trud da se od Herba sakrije sve ono o čemu bi se teško pričalo - od toga da ćerka Hazel zna da on umire pa do toga da ga je ne obavestivši ga odvela na zatvoreno mesto na lečenje (i tu je stvar zeznuo onaj poltron koga je Herb video kako nestaje iza nevidljivih vrata) deluje pomalo nepotrebno. Ako Herb uživa sa silikonskom lutkom zašto ne bi sa njom uživao u jednoj totalno virtualnoj sredini?

U prvoj sezoni je celokupno tehnološko zlo vezano za privatni sektor. Pojavljuje se i muž naučnice Fiffany (uskoro malo o njoj) koji je suparnik Gogolu i nekako prolazi kroz sve to (uopšte toliko je toga pomenuto da bi se obradilo u 16 epizoda od po 30 minuta) kao neki "opasan lik". Država je tu valjda "noćni čuvar sistema". U drugoj sezoni FBI počinje da istražuje stvari oko Byrona i njegovog huba. Nije iznenađenje da je prikazan kao nešto daleko od one Molder/Skali idealizovane slike ili mnogo realnije imperije zla jednog Huvera... FBI je prikazan karikaturalno. I kad slavi uspeh to još ne znači da je pronašao lokaciju Huba, niti je nešto uspeo agent ubačen na teren.

Tu je i meni najbolji lik - delfin Zelda, koja može da "govori", odnosno čipom komunicira sa ljudima. Taj čip je razlog zašto Fiffany učestvuje u svemu, a ne neka međuljudska telepatija (i tako "dublja povezanost" parova) o čemu fantazira Byron. Delfin priča u početku samo sa naučnicom, ali kasnije će i sa agentom FBI (koji naravno ide undercover, predstavlja se kao neko ko je jednostavno pristupio tome i odlučio da ostatak života tamo provede). Agent je imao odnos sa Hazel, što mu je nešto kao deo zadatka, ali nekako je u platonskoj vezi sa ovim delfinom. Dodajmo i detalj - nekad slavnu Paulu Abdul kao nekakvog avatara u velikoj tegli na njegovom stolu. 

I ovde tok radnje ide u više pravaca. S jedne strane Hazel otvoreno kaže da je tamo samo privremeno, ali kad muž (kakav je već) pokušava da joj se približi, ona će inicirati neke stvari - recimo da zajedno odu u Vašington ili mesto njegovog rođenja. Tu sazajemo da je on sličan njoj barem u poreklu - ruralna zajednica - mada malo toga saznajemo o njegovom ranom životu - da je voleo da kulira na krovu, ima brata koji odaje još jednu njegovu mračnu tajnu - raniju ženu koju je smestio u ludnicu, etc. Još jedno poigravanje sa redneck stereotipima?

Paralelno Hazel se trudi da njen otac na sazna gde je zapravo (mada deo tog vremena on već jako dobro zna). Dovodi svoju zanimljivu prijateljicu radi nekog privida normalnosti i slično (tada deluje kao da Herb inače nikog ne viđa, nema neki posao ili slično). No još jedan obrt nastaje i to mimo volje ljudi.

Kao što postoji strah od ljudske zloupotrebe tehnologije, tako tamo gde imamo AI postoji strah i od odmetnute tehnologije. I oni koji su skloni da u prvom, tj. ljudima, vide problem (tu spada i potpisnik ovih redova) ne negiraju da on može postojati i u vezi drugog. Tako su očigledno mislili i autori serije. Mada ne treba zaboraviti da i u tom slučaju krivi su ljudi, pojedinci sa svojim igrarijama.

Tako je Byron u svojim bezgraničnim i beskonačnim pokušajima kreirao novu Hazel i u smestio je u digitalni svet sa svojom kopijom. Od tog projekta je uglavnom sam odustao, ali ovi entiteti nekako "žive" tamo i pokušavaju da postanu realni, prvo preko jedne od naučnica koja radi u habu. Na kraju zaposedaju tela pravih Byrona i Hazel, a te persone (njihovi umovi) mogu da vrište potisnuti u svesti, a u slučaju Hazel vidimo i da se kreće u nekakvom limbu - to je ono kad razgovara sa projekcijom svog već mrtvog oca (lažna Hazel je dozvolila da otac umre, što deluje neljudski ali zapravo ima smisla, on je to hteo, napustio je terapiju). Obe ove persone su mnogo prijatnije od svojih realnih parnjaka pa deluju čudno (ćale je kod Hazel to video kao promenu koja mu odgovara, ali možda je nešto posumnjao). Naivne "ličnosti" koje kao da su odrasle gledajući doživljaje sebe a ne učestvujući u njima. Tako je barem kod Hazel. Ipak, ni lažnoj Hazel neće nedostajati volje da ona o(p)stane, a statu Hazel potisne. Nije čudo što se poslednja epizoda zove Hazel vs. Hazel.

Na kraju prava Hazel pobeđuje, uglavnom nezavisno od toga što su Fiffany i ona dva Byronova čoveka pokušali da je vrate, ali Byron Gogol ostaje zatvoren "iza uma" svog lažnjaka. Njegova pojava deluje nevino, naivno i - zadovoljno. Fiffany nudi Hazel izbor da ode ili učestvuje radu Haba (u projektima kao što je onaj sa Zeldom). Hazel ostaje i vidimo je trudnu (ko je otac, imala je odnose sa dvojicom?) pored zadovoljnog muža koji se sprema da bude dobar otac, a za posao se više ne zanima... Byron je dakle potisnut, detektiv je izbačen (član FBI će naći novu zanimaciju, ali ostaje bez Zelde), Herb zamrznut čeka da ga ožive kad tehnologija uznapreduje, od dvojice Gogolovih ljudi onaj naivni je valjda i dalje tu, a onaj što je mutio je provaljen i biva pošteđen najgore kasne pošto se pokajao. Izgleda da su muškarci i njihova toksičnost potisnuti, ostaju dve jake žene.

Ovo je jedan način na koji bi se kraj mogao tumačiti. Drugi je da Hazel postaje ono protiv čega se borila, sada u ulozi opresora. S obzirom da je najavljena (pa otkazana) treća sezona i na osnovu izjava same glumice biće da je ovo drugo bila namera. Vratićemo se, ali analizirajmo malo ono što smo videli na kraju druge sezone. Gogola je stigla zaslužena osveta, ali nije li osoba koja učestvuje u kontinuiranoj osveti time i sama toksična (ili da upotrebimo neki drugi izraz). Jedno je da nekoga ubiješ, ako već moraš, ili da mu nešto oduzmeš, naneseš bol, pa možda izvuče pouku. Jasno u drugom slučaju rizikuješ dalji lanac osvete, ali taj rizik može postojati i kod ubistva. Naravno, država to rešava putem robije, pa nam ostaje satisfakcija da neko "trune u zatvoru", a da to ne moramo da stalno gledamo. I, što je valjda bitnije, da taj ne može više da čini štetu drugima barem neko duže vreme - da li će umreti u zatvoru, izaći star il promenjen je stvar o kojoj se manje misli dok se ima poverenja u pravosudni/kazneni sistem. I Hazel je imala mogunost da to odabere - "pravog" Byrona u "zatvoru" koji nadzire Fiffany i njegovu bezazlenu projekciju koja je tu fizički i ne smeta. Ipak je odabrala da ostane pored lažnog Byrona. Apstrahujmo neke materijalne stvari (recimo da novac ne bi bio problem ako ode), na kraju druge sezone je legitimno pitanje: šta joj se dogodilo?! Možda je ubila nešto u sebi kada je ubila lažnu Hazel?

Fiffany je posebno pitanje, zanimljiva persona koja nije do kraja obrađena (rekoh davno gore - skučeni format serije za priču koja je ispala možda mnogo ozbiljnija nego što se nameravalo). Na nekom nivou skice ona je prosto naučnica - neko ko je zainteresovan za projekte i ne misli o zloupotrebama (ili potiskuje sumnje) dok se one ne dogode, a onda već reaguje prema nivou empatije koji ima. Ali mi vidimo ponešto od privatnog života Fiffany i mogli bismo očekivati nešto više...

Najzad, treća sezona je otkazana i time smo ostali bez nekog daljeg razvoja. Prve dve sezone su zaokružena priča sa dilemom koja ostaje i sa naznakom nastavka. Sama glumica koja je igrala Hazel kaže - "What does someone who has gone through what she's gone through do with that much power? And she's really unpredictable." Time je rečeno šta bismo mogli očekivati.

Ako smo ovde imali donekle (opravdano) stereotipnu sliku muške zloupotrebe tehnologije - kroz kontrolu; da li bi u trećoj sezoni videli kako izgleda ženska zloupotreba? S obzirom da vidimo da je Hazel trudna, da li bi to bio stereotip zaštitničke majke? Naravno i to rezultra u kontroli, makar sa drugačijim motivima. Ako se setimo da se tehnologija budućnosti ne razlikuje od magije, pada mi na pamet Wanda Maximoff. No kako je Hazel nepredvidiva, to bi sve moglo otići ko zna gde.

Za kraj velika pohvala glumici Cristin Milioti koja je iznela seriju, uz sasvim dobrog glumca koji je igrao njenog oca i ostale zanimljive i dobro odigrane likove. Milioti nije baš izražajna kao Mackenzie Davis (Halt and Catch Fire) ali odlično igra autsajderku zalutalu u tehno-kapitalistički lavirint. Sigurno ćemo još dosta čuti o njoj.

Ivan Vukadinović

p.s. A naznake transhumanizma (kroz neki hajp i distopijsko poimanje računara) imali smo još osamdesetih. No kako postoji veza tehnike i magije, setiću se filma koji se sa puno duha bavi ovom drugom - Veštice iz Istvika. Možda bi u trećoj sezoni Hazel rešila Gogol problem recimo na ovakav način. I možda Byronu to ne bi mnogo smetalo...