Швајцарци, дуг и плуг

Ово је честа тема последњих недеља, различити људи износили су опречна мишљења, у зависности од своје позиције, при томе се догодило да скоро сви буду на неки начин у праву и сви да греше.

Тако сам чуо на радију прочитан блог жене која реагује на изјаву економског АНАЛитичара како су дужници у швајцарским францима хтели да профитирају, па сад сносе одговорност. Она рече да ће вриштати ако тако нешто још једном чује (у ал' је претња...) и како није она ништа хтела, наго су јој из банке нудили такву опцију.

Онај економиста је на неки начин у праву мада употребљава непропорционално јак израз. Јака жеља да профитира код неког ко би трошио на отплату кредита целу плату, а овако ће 0,9 своје плате... Верујем и да су тој жени тако рекли у банци, а не верујем да је због мање камате на швајцарце (него на евре) радосно трљала руке, као у реклами за "шведски те-ве детектор" (оно кад старци одјаве стари телевизор, прикопчају нови и зипа не морају да плаћају ТВ-претплату).

Међутим, ако је тек тако поверовала банци (а то је иначе хуманитарна институција која се брине за интересе својих потрошача, никако за своје) онда ћу употребити веома благ израз да је лаковерна (ја разумем нечије проблеме кад одједном мора да плаћа камату 20% више, па да не употребим реч која ми прва паде напамет). 

Лично немам овај проблем, чак сам мислио да ли да се због тога огласим овом приликом. Регулисао бескаматни зајам за стан, и ово кажем што сам се чак и око тога размишљао (уговор је подразумевао обавезу да 5 година радим у истој фирми). Вратићемо се не то шта је (сваки!) дуг, а сада ћу рећи да ми је тематика одавно позната иако ме није занимала лично-финансијски него, (такође лично) геополитички. Сећам се пре било које кризе, беше 2006. или 2007, када на неком форуму рекоше да је камата (односно индексирање) на швајцарац у Хрватској толико, а на евро толико (наравно више). Поента је била како се евру не верује. Но, када би гледали са друге стране, можемо рећи да банка цени да је мањи ризик девалвације, губљења вредности валуте, у швајцарцима и одавно си може допустити да ту даје кредит с мањом каматом.

Стварно је врло тешко применити израз "ризик" на банку, банке не играју ризико него монопол, банке су се вишеструко обезбедиле. До те мере да практично увек добијају. Зато ћемо рећи процена. Процена банки је била да швајцарац неће губити вредност, и та процена се показала тачном, штавише исувише тачном. Са друге стране, ако ћемо брутално, комитенти банака су се коцкали и изгубили су - ако су о томе уопште мислили њихова процена је била "неће ваљда". Али се баш ТО догодило.

Морам признати да је у праву и актуелни гувернер Јоргованка (о којој не мислим бог-зна-шта добро) кад каже да је још ранији гувернер Јелашић рекао да се не задужују грађани у францима. Зашто би лагала, ем претходник, ем из друге странке... И да је рекао делује ми да јесте. Но, исти је рекао да се штеди у динарима, што не кажем да није добар савет, но нису га нешто озбиљно схватили, а није ми деловало ни ко да се претргао да га озбиљно схвате. Узгред, кад смо већ код тога, што се кредит за стан не може подићи у динарима?

На неки начин је у праву и наша власт кад вели да неће интервенисати јер тих 20.000 људи имају више од просека - чим могу да се задужују у швајцарцима. Зашто их сад спасавати? А шта је са онима који не морају ни да се задужују, већ могу да искеширају некретнину коју желе?! Да их се бар опорезује за почетак? Уосталом, баталимо емпатију, шта ако припадник више средње класе (да их позиционирамо) нема више да плаћа, остане без куће, или је баш то кап која прелива чашу, па оде из Србије? Зар их није већ довољно отишло?! Дакле, није ли онда интерес, ако не осећај за правду, нешто да се ипак уради!?

Вратимо се динарима, јер влада у Мађарској је рекла да сви кредити имају бити у домаћој валути. Зашто не натерати и овдашње (умало да ми се омакне да напишем "домаће", не нису ове банке домаће, домаће смо уништили...) банке на тако нешто?

Најзад, гро оваквих кредита (ако не баш сви) су стамбени. Постоји ли неки други начин решавања стамбеног питања? Рецимо да се вратимо државној (или од државе финансираној) изградњи станова, који не морају одмах бити у приватном власништву. Држава би се одрекла било какве ренте и корисницима станарског права наплаћивала "економску кирију", која би била заправо амортизација некретнине на рок од бар 30 година. Када се на тај начин амортизује, прелази у власништво носиоца станарског права. Стан не би могао да се отуђи (читај: прода), мада би могло да се уступи станарско право некоме ко испуњава услове за исто (рецимо млади брачни парови, нерешено стамбено питање...). После 10 година становања неко би могао форсирано да исплати износ амортизације (али нешто већи) и тако постане власник. Тиме би се смањиле ако не избегле злоупотребе, односно да неко на свему томе зарађује.

Кад већ о томе причамо, додајмо да стамбено питање није било сасвим задовољавајуће решено у СФРЈ, односно у систему за којим су многи с правом носталгични. Дуго се чекало по предузећима на листама за доделу станова, предност су имали они из унутрашњости (нагласак на трећем слогу). Моји родитељи су били београдска деца и речено им је да стамбено питање решавају са својим родитељима, ерго животом "у заједници". Једна од ствари коју Слоби ретко ко замера је што је омогућио откуп станова за багателу (за то се побринула хиперинфлација). Тако сви постадоше приватни власници. Мада ко би баш хтео цепидлачити, замерио би да није можда неправедно према онима који су себи саградили кућу, или отплаћивали кредит или као носиоци станарског права ("старо власништво", случај код мојих) нису могли откупити стан који формално-правно није био државни...

Најзад, размотримо задуживање као решавање било чега. Уопште тај модел потрошачког живота на вересију. Сећам се једне бљутаве рекламе. Пре него је опишем рећи ћу да ценим да реклама није без основа у начину размишљања Србина, иначе је не би ни било. Елем, појави се човек у малом екрану те-ве пријемника па каже "ако узмем кредит у швајцарцима, курс скочи па плаћем више, ако узмем у еврима, комшија је узео у швајцарцима па плаћа мање". Тако је мајсторе, не мој случајно комшија да те зајебе! Дно дна...

Дакле, можда и не треба узимати нешто што није већ зарађено. Сматра се да "породичне задруге" нису више решење, али мора ли тако бити? Мора ли решење бити дужничко ропство или одлагање породице (и на тај начин самосталности) док не можемо да се задужимо?! Чисто дајем предлог за размишљање. БОЉЕ ПЛУГ НЕГО ДУГ!