Данте о слободној вољи

Чистилиште, Певање XVI, трећи венац, разговор с Марком Ломбарђанином:

Ви живи све узроке посматрате
   као стигле с неба и да му сила
   креће ствари знане и непознате
Да је тако, уништена би била
   слободна воља, јер не бисте знали
   која је ствар зла а која је мила.
Небо ваше кретање подстиче; али
   не све ипак; тек светлост вам је дата
   да бисте добро од зла разабрали
И слободни суд што се хвата
   у коштац с небом, ал' најзад исходи,
   помогнут добро, славно из тог рата.

Међутим:
Вишој сте снази и бољој природи
   ви подређени; а она дух ствара
   којим не влада небо, нит' га води

Данте ипак није отишао далеко од погледа уобичајених за то доба. Иначе би био јеретик (кога онда не би прогонила само Фиренца, нудећи му повратак ако се понизи, него СВИ) или би био филозоф рационализма, а то је ипак друга епоха. Погледајмо шта рече...

И каснија је честа грешка била да се апстрактно посматра (по себи) да неко нешто "зна", или "мисли". Декарт је потпуно пао у ту замку... Не, то што неко "зна" па онда "одлучује", само је производ конкретних околности у којима је живео (што не искључује унутрашње процесе, опет без препознавања неке активне свести). Тако да оно "која је ствар зла а која је мила" зависи од окружења у којем је човек.
Но, одмах испод видимо нашта заправо Данте циља. Оно што назива "слободна воља", заправо је слобода од, "негативна слобода" како ће много касније рећи Исаија Берлин, од једне веома конкретне и ограничене, а не апстрактне и свеобухватне "ствари". Дакле, слобода од астрологије, хороскопа, који иначе нису Дантеу сасвим страни (иако су сматрани јеретичким). Јасно је да смо ПОДРЕЂЕНИ "вишој снази", дакле право питање било би има ли "слободне воље" спроћу те снаге? Која је иначе и сам дух створила... Јер да стварно има, не би ли онда и исход поменутог рата био сасвим неизвестан?!?
 
 
Срећом се Данте не заплиће даље много, него прича (преко Марка) о поводљивости душе када оде од Творца, па прелази на конкретне политичке прилике свог времена, и ту је много јачи.
 
Закона има, а да л' их ко схвата?
   Нико, јер пастир који води стадо
   прежива ал' је без пуклих ноката;
Стог свет што гледа вођу који радо
   скупља све оно што би и он хтео,
   тиме се храни, ал' није глад свлад'о.
Добро сад видиш да је узрок цео
   у лошем вођи света несрећнога,
   не у природи чији сте ви део.
Некад Рим, што да свету сјаја свога,
   има два сунца што један и други пут
   обасјаваху, и света и Бога
Једно друго згаси; и папски се прут
   споји с мачем, а једно с другим скупа
   могло је само ново зло подстакнут;
 
Овде дакле имамо реалну процену конкретног зла на свету која је последица лоших људских вођа, односно баш папа. Иако гвелф (дакле следбеник папе) Данте види неопходност царског ауторитета, што се види у његовом спису Монархија, којим је ближи гибелинима.
Схватање слободне воље у католичком средњем веку подређено је односу човека са окружењем, односно тиме да човек сам бира хоће ли бити покоран поретку, а посебно Цркви. Људски избор има за последицу посмртну судбину његове душе, да ли иде директно у пакао, или можда рај, или колико ће времена провести у чистилишту. Касније ће ово довести до девијација као што је откуп индулгенција, које су смањивале број година у чистилишту, тиме убрзавале пут у рај. Иако је "пуни сјај" ове праксе дошао после Дантеа, он већ примећује грех који назива симонија, трговање Божијим благословима. За то се иде у осми круг пакла, заједно са осталим преварантима, фалсификаторима и слично, а одређена је још гора покора...
Данте није оклевао да и неке папе стави у пакао, чак је "спремио место" за тада актуелног папу који му је радио о глави. (Узгред, овако личну инспирацију за пресуђивање ја не сматрам лошом, јер ти људи нису били бољи ни према другима, а ако већ ствари посматрамо лично, како воле хришћани...) Но, ипак Данте не одбацује католичке догме, поглед на свет, он је иначе био неиницирани фрањевац. По њему је проблем у конкретним људима на власти, и у сликању људског карактера он се може мерити једино са Шекспиром.
Пар векова касније ће први протестанти одбацити овакво поимање слободне воље, Бог сам а не људске институције (Црква) одређују судбину Душе. Лутер, Калвин и још неки били су присталице предодређености. Они, пак, који данас уводе протестантски дух и овде у слатко православље, имају пуна уста "слободне воље", но то је већ трећа прича...
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Okultura Marine Abramović

Бечки ђак Ћоровић

Десет типова који шкоде српској десници, први део