Примирје

Пошто је после 16 сати преговарања склопљен споразум, који још зову Минск 2, стижу вести како се примирје "углавном поштује", уз "спорадичне сукобе" углавном око Дебалчева где је опкољено између пет и осам хиљада украјинских војника, што би представљало око трећине њихових ефективних снага на терену. Јасан је значај не само судбине стратешки важног железничког чворишта, него и ове војске, чији би губитак практично решио рат за Украјину, барем на неки рок...
Независно од тога погледаћемо неке ствари везане за Минск 2, о којима се скоро уопште не говори, или се говори помало, у пола гласа...
Пре свега, сваки споразум у којем се не помиње Крим, а то је овде случај, успех је за Русију. Оно што се заборавља, без обзира на то да ли се очекује некаква полетна акција коју би наредио Путин, и која би се завршила у Кијеву, или се пребацује недостатак исте, и плаши исходом - то је да је Русија већину стратешких циљева остварила анексијом Крима. Једини начин да се то "укине" је само укидање Путина на власти, и Запад то добро зна, а углавном и Путин зна да Запад зна... То је и заоштрило ситуацију, о чему ће још бити речи.
Присаједињењем Крима Русија је постигла два стратешка циља - један је обезбеђивање Црноморске флоте, други је спречавање Украјине да уђе у НАТО. Ово друго је права Квака 22, ингениозни маневар сличан оном којим је исто спречено за Грузију, признавањем и сарадњом са Абхазијом и Осетијом. Званично, у НАТО не могу ући државе које имају територијалне спорове, НАТО их не жели преузимати. Наравно, НАТО се не држи (ни својих) прописа ко пијан плота, па то не мора да значи... Међутим! Жели ли НАТО, или сама Америка, ратовати за Украјину?! Ако би Украјина постала формални члан, напад на њу је напад на НАТО. Како сама не признаје да је Крим у Русији, могла би то сматрати континуираном агресијом и тражити да НАТО протера Русе оданде. Обрнуто, ако то не уради Украјина је фактички признала да Крим више није њен! Наравно, осим отвореног рата могућа су разна друга даља заоштравања са Русијом, што у Европи (Немачка пре свега) добро знају и баш зато нису ни најмање расположени да Украјину тамо виде.
Остаје могућност Украјине као "стратешког савезника" УСА, а изван НАТО, и то је најгори сценарио за саму Украјину. То би значило испоруке наоружања из Америке, скупо плаћеног или на кредит, или "поклоњеног", што би ставило фитиљ на буре барута. Тако нешто можда функционише према Израелу или Саудијској Арабији, али Украјина није ниједно од та два. Тада би она полетна акција до Кијева постала сасвим реална могућност...
Јер Русија зна да се неке ствари за Запад могу постићи само свргавањем Путина, што би је вратило у ситуацију много гору него у време Јелцина, пошто сада тешко да би било пријатељског тапшања по нејаким плећима, или ако би било то би могло бити као у случају Србије - док ојачали непријатељи нараслих апетита гледају да свако ћапи свој део.
У том смислу можемо видети више психолошки (што не значи небитан) него геостратешки значај Новорусије. Њен слом би довео до пада популарности Путина, онда би и економске тешкоће више болеле, а са високом подршком могао би се поздравити (ако не одмах онда већ на средњи рок) без обзира какво објашњење за пораз нашао. Сетимо се оних који су код нас фамозних деведесетих замерали Слоби да је издао Крајину, да би само пар година касније били спремни за трговину националним интересом на Космету. Контрадикторно, али стварност је често таква, од саме физичке основе света, па итекако до дневне политике...
Стога Русија не сме попустити, но погледајмо каквим је у ствари притисцима изложена. Шта би то требало да доведе до њеног попуштања? Иако је споразум постигнут а (још) није пропао, уведене су ипак неке нове санкције, или су постојеће проширене. Но, биће да до јачег пооштравања европских санкција неће ускоро доћи, а то не мора имати везе са понашањем Русије, колико са интересима земаља ЕУ који, посебно у Немачкој, пате и више него руски. Нешто је друго проблем, а то не може ни бити предмет преговора.
Оно што неки кругови у Америци сладострасно поздрављају, то је пад цена нафте. Но, та ствар (званично!) није дело Америке нити било које званичне владе, осим саудијске која не даје објашњења за своје понашање. Тиме нико не може рећи "е сад кад је постигнут споразум цене нафте расту". Да такву глупост направи Америка би признала да су "теоретичари завере" у праву, и што је по њу горе - признала би да одређује цену најважнијег светског енергента, чиме би на Обамину администрацију пала огромна одговорност. А Американци нису били чак на преговорима!
Но, то не значи да (можда) неко у Русији и сам не размишља како би Американци могли "испод стола" попустити, посебно што и сами имају губитака. Да њих ниска цена нафте кошта то не треба сумњати, уосталом да је то тако лако одавно би та цена (остала) ниска и тако би позиције Венецуеле и Ирана, такође непријатеља, биле много горе, као и Русије. Најмањи је још проблем банкрот Аљаске, до којег је већ дошло. Треба рачунати губитке нафташког а могуће и финансијског сектора, мада производни сектор Америке зарађује самим тим што су ниже цене. Онда, ту је неисплативост експлоатације шкриљаца, што ће рећи стагнација у тој индустрији која једина за сада може сасвим заменити нафту. Као и атрофија било  какве алтернативе погону на нафту. И најзад, највећи проблем је што је прави ривал Америке Кина, а не Русија, а Кина у много већој мери зависи од увоза нафте и ниска цена исте јој више него одговара.
У том смислу, неко би могао резоновати како "кооперативност" Путина може навести Американце да преиспитају своју политику, која и њима штети. То би био више него погрешан став, с обзиром да смо до сада видели да је свака попустљивост за Амере само знак слабости, дакле знак да одређена политика даје резултате. Пре би тврд став и пропаст несуђеног вазала Украјине значила и пропаст политике чији је део испумпавање нафте из Арабије, те обарање њене цене. Онда би можда и та политика била преиспитана, ако се види да никуда не води.
Најзад, оно што је речено у ретким анализама које видех. Американци нису званично део овога пакета. До сада су веома радо минирали такве договоре мимо њих. Сетимо се Лисабонског споразума, пропасти Кутилијеровог плана пошто је Цимерман назвао Алију. Сетимо се почетка текста - сваки договор који не помиње Крим макар прећутно га подразумева као део Русије, и тешко да је драг Америци. А иста има начина да га минира, као што је још Јануковичеве договоре са тадашњом опозицијом, а садашњом хунтом. Самој хунти прети Прави Сектор, који има минималну подршку у гласачима, али значајну у паравојним и добровољачким јединицама. Јарош рече да споразум неће поштовати. Стога више изгледа да је ово предах од рата, него почетак мира. Зато снаге Новорусије нису расположени да се опкољени тако лако извуку, из котла Дебалчева.

 Иван Вукадиновић
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину