Опасност с истока, део трећи

Анализа која се, већ, протеже на трећи блог инспирисана је бугарском одлуком да одустане од Јужног тока, док Румунија за исти није ни била заинтересована. До сада смо у првом и другом делу прошли практично кроз историју наших односа са источним суседима.

Време је да се позабавимо питањима којима до сада нисмо. Могућност превазилажења стања у којем би Србија била одсечена на правцу према истоку или југу била је у стварању уније са овим нацијама. То је моћна и веома опасна идеја. Она се појављује још Гарашаниновом Начертанију, националном програму у чијој изради главну реч чак нису имали Срби. Била је то идеја јаке уједињене државе која би наследила Турке на просторима Балкана, при чему би била супротстављена интересима Аустрије, али такође не би била под утицајем Русије. Јасно је да су за такав план били тада заинтересовани Британци и Французи, мада не значи да би таква комбинација њима увек одговарала.

Балкански савез је спровео у дело заједничко наступање, ако не већ некакву федералну државу Балкана. Аустрија је реаговала подбадањем Бугарске на Други балкански рат. Нови савез балканских народа и Букурештански мир натерао је Аустрију да крене директно ратом, пошто је Румунија за њу такође постала претња, Бугарска је поражена, а Албанија није била довољна за подривачка дејства.

Повод а вероватно и разлог за резолуцију Информбироа био је управо план Балканске федерације. Идеје Јосипа Броза и Георги Димитрова укључивале су унију са Румунијом, Албанијом и Грчком (тада у грађанском рату, са капиталистичком владом), а можда чак и Мађарском, Чехословачком... Совјетска Русија је то видела као могућност изазивања Трећег светског рата, док сама идеја уједињења није била нешто што ће радосно гледати, јер давала је могућност да широки простори и не буду у њеној зони утицаја...

Средином деведесетих прошлог века су левичарске владе у Србији, Бугарској и Румунији. Председник Милошевић има и добре односе са Грчком. Говори се отворено о новим федерацијама, мада питање колико је то била озбиљна идеја. Тада је свет монополаран. Власти у Румунији и Бугарској су смењене "догађањем народа", док је у Србији то остало на смени локалних власти, због нејединства опозиције. Могуће да је НАТО агресија имала за узрок и идеје уједињења балканских народа.

Значај комуникација није само војни него је (тренутно?) чак битнији економски. Како Србија нема више излаз на море зависи од дунавског правца за везу са Русијом. То је међународни пловидбени пут, али не мора бити неповредив. Санкције према Србији су то показале, а данас ЕУ покушава увести санкције Русији.

У прошлости је економски значај моравско-вардарског правца био много велики, што се показало током Царинског рата са Аустроугарском, иако је тада Солун био у рукама Турака. Инсистирање на задржавању овог правца није било само војно-политичко, него и економски инспирисано. Прекид Јужног тока говори нам колики је значај заокруживања за економију земље која би можда могла размислити о алтернативи "безалтернативном европском путу".

Уместо закључка

Сматрам да је читалац способан да на основу досадашњег излагања донесе своје закључке, који се не морају поклопити са закључцима потписника ових редова. 

Зато ћемо посветити пажњу садашњости. О осетљивости комуникације са Русијом већ смо доста тога рекли, а како стоје ствари са Грчком, за коју видесмо да нам је једнако а некад и више била битна у прошлости?

Иако рат није више лепа реч, то не значи да се данас не ратује. Међутим данас је између рата и мира широка зона сукоба нижег интензитета, тероризма и економско-војних притисака. У том смислу постоји опасност прекидања моравско-вардарског правца, али она тренутно не долази од Бугара већ од Албанаца. Мапа "Велике Албаније", које се не стиди ни њихов премијер Еди Рама, обухвата Прешево и Куманово. 

Моравско-вардарски правац је постао значајан уласком новог играча на европску сцену. НР Кина је све више присутна и види прилику у уласку преко земаља које још нису чланице ЕУ, или са чланством имају проблема. Могло би се претпоставити да је Грчка изгубила геополитички значај због дугогодишње економске кризе, али није тако... Заправо отворио се простор за кинеска улагања, ЕУ то није могла а можда ни хтела да спречи (иначе би они финансирали грчки дефицит). Тренутно је проблем став нове власти Сиризе према приватизацији ресурса уопште, па тиме и приватизацији пирејске луке. Међутим, Кина је међу првима честитала победу Сиризе, а може бити заинтересована за сарадњу која не мора бити искључиво купопродаја. У сваком случају, геополитички положај Србије ће и даље бити занимљив.

Крај