Смртовница мојих мајки
Иза занимљивих корица књиге крије се слабо повезани роман од неколико делова који многу да се читају и као засебне приче, осим последње - ту се конци распетљавају.
Како сам напредовао са читањем помислио сам како "монолит" наше фантастике Бобан Кнежевић није био у праву када је рекао да се књига може сасвим провалити по првој реченици* (за ту потребу је навео лика који је дошао из затвора, рандом гледао књиге и поменутом методом издвојио баш књигу Урсуле Легвин). Али има је Бобан и својих падова.
Алтернатива коју сам чуо кад сам рекао Бобанове речи је да треба видети кроз неколико страница. Можда се аутор пробија кроз писање... Али колико?
Ово што следи је ипак мој лични суд изазван укусом који поседујем. Прве две странице - нисам фан заклињања на љубав, али помињање вируса може да заинтересује. Онда следи пасторала, а ја нисам фан фолклорне фантастике, па кад сам са пет година видео краву рекох "пази шарен коњ"... мада има и ту добрих остварења. Али око двадесете странице ствари се закувавају, поштујући узусе по којима се почело. Дакако, реч је о натприродном - магији.
Овај део, који објашњава каснија догађања даје им смисао наследног проклетства. Жена је омеђена животом каквим се живео до пре неку деценију, заправо већи дао познате нам историје. Уговорени брак, муж који је није волео, па ни она њега, али је желела мир, дом, породицу... Утицала је на њега магијом. Бавим се тим стварима, истина више теоретски, па знам да је то велики но-но. Погледајмо како је то са Рунама, тачније Наудиз, руна Потребе, у неким текстовима њена примена је to obtain a lover. Дакле, како то кажу - има цену. И цена долази на отплату, јунакиња одбија да убије дете које је "стекла" магијским путем, разумљиво кад имамо у виду било коју мајку, чак и кад јој је "понуђен" други човек који је лудо волео. Одбија и ако јој је пророкована судбина тог детета, његових потомака...
А онда Апсолутни спектакл - тако некако се зове следеће поглавље. Апологија уредника Шарца је макар из мог угла непотребна, не видим што би се некоме коме је Хенри Милер (иначе инспиративно цитиран) ко добар дан било проблем да ли је нешто еротика или порнографија или оба од та два. Ал добро, можда има и осетљивијих читалаца.
Наравно да такве ствари имају лични печат и убедљивије је када се пише у првом лицу, мада ми она напомена на клапни да је све по истинитим догађајима потпуно небитна. Маркетиншки трик или истина коју је требало рећи, свеједно јер иза свега написаног увек стоји понека истина. Ја сам писао о неким својим искуствима у свом антироману Папа, то је масон. Занимљиво је кад (у овом роману) видимо да је реч о писцу који користи своја искуства претварајући женска тела у слова, или како је већ речено. Али није овде реч о том писцу, антагонисти рецимо тако (не видимо пример његовог стила и можда боље што је тако), него о Маји Митић. Ако бих поредио јасно је да сам ја користио прошло, а она садашње време и разлика у ефекту је јасна - прво је да ти да иронијски одмак од онога што је било, друго да те укључи у догађаје који већ јесу прошлост али ударају као да су сада. Јер ја сам писао са циљем да насмејем и подучим, а Маја са својим циљем, жанровски је то доста другачије, рекли бисмо, али видећемо да и није баш тако.
А онда поново тотални преокрет. Укључујемо непоузданог приповедача, а то је онда као Џокер (добро, не баш тако, перспективе су другачије) али свакако укључује Ф одељење. Сензибилитет лако прелази са фолклорног на порнографски, на трилер, па на хорор, већ по потреби приче.
Још мало о жанру. Како сам већ дискутовао поводом Књиге одраза, прихватам неку давну поделу по којој би хорор био "ја жанр", док је рецимо фантастика "ми жанр". Усудићу се да изнесем своју рецепцију, најзад могу да пишем само како сам ја доживео, осим претпоследњег поглавља ово није хорор. Јер јасно је да постоји овде неко МИ и одмах ћемо рећи које. Ми жене. Али ово није писано са циљем да буде политички коректно, ваћари грантове или буде неки компанијски virtue signaling - не само да ја тако видим, но онда би ваљда имало другог издавача, другачију кампању, неку Виталову награду, штагазнам... Јер овде су просто приче које су овим активистима добре за избегавање. Силовање, инцест, канибализам, наркоманија, социјалне болести... Жене актери нису анђели (мада једна од њих је у све упала наивно, али остала и кад су јој последице предочене, друга је постала жртва последицом догађаја и мањка социјалних контаката). Ако их мушкарци сматрају анђелима (чак искрено) покажу се на крају горим и фаталнијим по њих. Нема овде никаквог "сама је хтела", али јасно је да узроцима следе последице (наравно и ако жртва за узроке није крива). У том смислу добија на смислу упозорење са клапне - а ви на том путу пазите... Написао сам давно нешто о томе, о личним изборима, али не знам да ли и даље стојим иза тога.
Тако да ово за мене углавном није хорор и ако је у едицији Лептирица, ал није то проблем. Осим првог поглавља није ни фантастика, јер све описано (можда је додатни аргумент ако се стварно догодило) могло би се у некој другој ситуацији објаснити без икаквог уплива магије. Овде ипак враџбине у првом делу одређују даљи ток радње и расплет који одговара првом поглављу у смислу да се могао догодити још и тада, али није.
Жанр уосталом није важан, битне су емоције, укљученост онога ко чита и емпатија са актерима (без обзира с које су стране танке линије која дели "добро" и "зло"), па можда и наравоученије. Искрено не могу замислити не само себе него ни скоро све који знам да се нађу у ситуацији у којој су се нашле јунакиње и јунаци овог романа. Али можда ми је (или нам, верујем да нисам једини читалац који овако мисли) машта слаба, а познавање оних које "знамо" недовољно. Можда свет ужаса свеједно чека чим се загребе испод коже.
Иван Вукадиновић
* а заправо је прва реченица таква да заинтересује. Па погледајмо је овде: О хемији нисам знала много, тек општа култура.
Коментари
Постави коментар