Канон потиштеног ума

Дејан је убеђен у то да власт разоружава грађане не би ли тако државу претворила у силеџију чија је самовоља неограничена. Остало му је још педесет метака. Испалио је два оквира на полигону с препрекама и захтевним условима. Звекнуo је „мики мауса“, покретну мету од хардокса, два пута са удаљености од двадесет метара, то га је донекле орасположило. 

Можда је најбоље у анализи дела кренути од самог наслова. Који је то ум потиштен видећемо већ тијеком овог блога, али шта му значи оно канон? Реч иначе дословно значи правило, а користи се у различитим контекстима. Може бити црквено правило или списак онога шта је кошер (а шта онда није) у некој стрип-филм франшизи. Може бити чак и музичко дело, и протагониста романа покушава да напише Шубертов канон, али не да му се... Ту видимо још једну од вишезначности у роману. Јер онда даје свој канон, у смислу правила (не оног нултог Џордановог, шалу с тим имамо на самом почетку), него инверзију Кантовог категоричког, названог као и роман - Канон потиштеног ума. Одмах да кажем, нисам га запамтио, а то ми је неки вредносни критеријум, у том случају нећу да тражим или препричавам, биће да Грбић није склон експлозивно-афористичној форми, како рече мој сајбер другар, или намерно није хтео да је ставља "у уста" (тј. роковник) свог потиштеног (депресивног, резигнираног) јунака.

Пре него видимо који су наши потиштени јунаци, рећи ћу да их има троје, да је стил писања питак и занимљив, могао бих рећи "брз", чак и кад се ништа посебно не догађа, а у неку радњу се ипак улази и онда, наравно, постаје занимљивији, мада нешто мање цитатан. Они се упознају на начин који је заправо доста чест, али ми се чини да није много искоришћен у нашим романима - шетајући своје најбоље пријатеље. Одмах да кажем да више волим мачке, али волим и псе, и они мене још више воле, а волим и да цитирам - ипак ће се тек у једном цитату "на друштвеној мрежи" наћи Кајсар, а Тристиција (Туга) и неће, просто зато што нисам могао одвојити неколико реченица из интегрисаног контекста, морао би онда ићи цео пасус, а он може бити и преко странице овог дела, писаног истина са већим фонтом и проредом.

Прво упознајемо Адријана. Затичемо га како се креће од кревета до кухиње или радног стола где једе уз екран, а на екрану Такер Карлсон... и тако проводи већи део дана, кад не спава. Одмах двидимо то око Карлсона, а помиње се иронично Џордан Питерсон (јунак изгледа није његов фан), добро па се не помиње Алекс Џонс - Филип Грбић се изгледа у писању клони лаких начина привлачења пажње...

Али ко се уопште код нас "ложи" на Такера Карлсона, уопште цео тај наратив, који ми је најлакше да опишем као "америчка десница"?! Сада је актуелно оно што се догодило ипак после објављивања романа (прошле 2023, тако да вам је овај приказ доста актуелан) - Несторовићев прелазак цензуса. Неки су се ту ишчуђавали, неки покушавали да буду духовити са "Равном Земљом" (по свему судећи доктор се ту шалио, и упалило му је), неки ламентирали, а тешко да се неко запитао - ко су ти људи?! Што рече историчар Марковић (иначе члан СПС), код нас се постизборне анализе иначе не раде, па не знамо који је профил чијих гласача. За потребе овог текста рећи ћу да су то углавном образовани и информисани (из алтернативних извора, али којим изворима се иначе верује?) људи којима је доста свега, при чему материјално стање и неки друштвени статус нису битна одредница. Наравно да ће онда посегнути за лаким решењима-објашњењима, и ја то не правдам, али треба разумети. Такви који су гласали за Нестора ће се вероватно слагати са Карлсоном, ако га прате, а и да нису чули за њега, сложили би се ако би им неко рекао... Иначе, можете видети анализу како се профитира од Red Pill приче. 

Но читаоцу није доста нека општа прича, па ће (барем у мом случају) док напредује кроз странице романа пожурити са сликом о јунаку - како не сме да изађе из куће, незапослен једва саставља крај са крајем, па у том смислу кука и богоради... и ти закључци ће сви бити нетачни. 

Адријан истина не воли много да је напољу, али му то није највећи проблем. Мрзи га и да се бави неким актуелностима (запамтите то), а нема ни потребу. Сазнајемо да је негде стални гост, обавеза да буде више сати напољу неће га са'ранити, па чак (по себи) ни одлазак из центра Београда.

Највећа омашка, ипак, била би код имовинског стања. То полако сазнајемо кад нам се наводи шта све наручује за ручак - оно је достојно Мартинових описа хране. Па добро, рецимо то одмах, имамо овде припадника "новог племства", сина тајкуна. У том случају стан у Бирчаниновој није нешто наслеђено у којем се тешко одржава, него пунокрвна привилегија припадника више класе (иако нам по запуштености стана пунокрвност не би прва пала на памет). 

Како је онда постао такав? Ненаметљив психолошки опис је добра страна Грбићевог романа. Мајка, сама не претерано образована, хтела је таквог сина, а посебно као контраст свом мужу бизМисмену, и кад је већ ћерку "испустила" (лако ћемо схватити да је она татина мезимица). Лишен егзистенцијалних брига (у неком српском живом речнику то значи финансијских - нема то везе с том филозофијом), а некако ван токова свог друштва, Адријан ће се осећати некако резигниран својом околином, што доводи до фине потиштености. Коначни, али не и фаталан (код њега ништа не може бити фатално, видећемо касније) ударац биће када га жена са којом је живео остави.

Дејан је на први, и не само први, поглед све супротно од Адријана. Он је спортски тип, има добермана Кајсара (Тристиција је француски булдог), мало превише опседнут не толико изгледом, колико здрављем, што је изгледа професионална деформација пошто је зубар. За разлику од Адријана који је опседнут болестима, па у роковник пише уместо о себи о својим болестима. Дакле, и овде имамо школованог човека, ипак некога кога не бисмо тек тако отписали као глупог (иако су му аргументи често више физички него интелектуални).

Дејан је једини од овог тријумвирата из друге класе, фамозне више средње (ах, како је Црњански бегао од тога). Но Дејан је наравно друга прича (јопет превазилази оквире овог текста, али рецимо да постоје две средње класе - интелектуална и ситносопственичка) па неће да размишља о "бекству" (што је ескапизам) него да нешто конкретно уради - инвестираће на наговор неког лика у напуштени стан на Дорчолу - и ту се зајебао. Од онда је на ивици банкрота, жена која је дуго била у неком необјашњивом стању депресије (одлично описано у овом роману) га напушта, али су му извршитељи све чешћи гости у кући.

Иако из сасвим другог правца, Дејан пролази сличан интелектуално-информативни пут као и Адријан. И он ће прионути уз разне теорије завере (наравно загрејанији од мекушног и резигнираног салонца Адријана), али неће пристати да су Јевреји главни кривац, зато што је имао добра искуства са једним старим Јеврејином (а биће и не само због тога). Но како одговори морају бити једноставни, он такав налази - криви су градови, треба бежати из њих. Што он због својих материјалних разлога не може, али... Дејан је велики љубитељ оружја, па кад начује да му онај који га је зајебао за лову можда ради о глави кренуће у акцију. Како до тога ипак неће доћи, има у роману...

Ведрана се појављује док ова двојица разговарају шетајући керове и наравно прилази атрактивнијем Дејану (Кајсар је ту имао улогу), али јој је и Адријан некако запао за око. Адријан се брзо удаљава да не смета, али је емитовао неко чудно понашање, пошто му све делује као deja vu (занимљиво да јутрос поводом неке десете ситуације потписник ових редова пише о ситуацији кад разговараш са ортаком па згодна риба приђе, дакле све је то већ виђено) што у роману баш и није описано.

Ведрана је заправо од сво троје најпотиштенија, мада би се на неки први поглед од ње то најмање очекивало. Она је као и Адријан богаташица, богатство исто од оца, само што ту има и неког урбано-интелектуалног педигреа. Дакле, ћале је нека фаца, лекар или психијатар, но све је упрскао од како је са Мануелом, па је Ведрани маћеха главни проблем. Но она овом родитељском пару делује као проблем, па је отац шаље код психијатра, док би маћеха да је закључава, или да је се на други начин реши. 

Она је студенткиња (вероватно дугогодишња) психологије, права градска фаца, начитана и са шмеком за православну мистику (али не превише у томе), не пуши и не воли алкохол, али зато воли кокаин и - Дејану ће то бити проблем, а не сећам се да се психијатар тиме бавио - не воли много секс (мада има фантазија). Наравно, да неког привуче па га држи близу себе, али не превише, пре Дејана неког досадног гмаза - то јој није уопште страно.

И такви ће кренути у Обнову Римског царства негде на Дунаву, пошто им Адријанов отац препусти пропали хотел који је за мале паре купио, и за који је наравно имао другачију почетну идеју. Подунавски тријумвират, како ће их назвати таблоиди кад све процури, имаће подршку Адријанове маме и сестре који би да овај најзад живи живот. Но у тој забити (а по географској логици не много далекој од Београда) они ће ипак бити препуштени сами себи и локалном тајкуну, који за разлику од њихових родитеља није ни мало урбан. А јесте опасан.

Бизарности и логичан крај (приче) за свако од ових троје остављам читаоцима романа. За крај бих само похвалио одлично вођење приче и праву меру укључености и уздржаности (да назовем то тако) која ову књигу, иако описује ситуацију која је аутентично београдска, чини некако универзалном. Иако воле теорије завере, Адријан, па ни Дејан, нису приказани као антиваксери, мада би се и ту могли уклопити у профил. Такође немамо ни експлицитног бунта против затварања, за шта смо имали машала материјала у 2020-ој. Нема ни кукњаве у том смислу, мада се некако имплицира да је сва та потиштеност последица и затварања коме су тепали lockdown. Видели смо да они не иду до екстрема у својим размишљањима (Џонс или антисемитизам), што би могли у салонској или насилној варијанти, респективно. И, што је занимљиво, скоро да нема помена национализма. Видимо да Адријан негде размишља како је то passe, Дејан вероватно слично мисли, али то и не видесмо... Ако већ правим паралеле са неком политичком стварношћу рекао бих да сам практично сигуран да Несторовићевом гласачу Косово није главна тема. 

Ведрана и Дејан показују неку основну пристојност (како би то рекао Орвел описујући за шта је, кад је већ толико причао против чега је) засновану на емпатији. Она ће раскрстити са досадним гмазом (неки наложени информатичар - најдосаднији човек који највише воли забаву - одлично описано) кад овај даје знак конобару да избаце ромског просјака. Дејан неће моћи да овери (или кредибилно запрети) свог пословног партнера који га је урнисао, кад види да има жену и децу. А Адријан? Па добро, прихватио је пса којег је од сестре добио на поклон, и о куци се старао колико је могао добро. За нешто више и активније... па шта тражити, кад он ни о свом животу не брине превише. 

Иван Вукадиновић

Агарта - роман потписника ових редова, и Сварог је прво себи направио браду

Црна пилула - рецимо да је то мој лек за потиштеност.