The Leftovers (Mi preostali)

 

Serija koja mi je pohvaljena i preporučena kao odlična psihološka vivisekcija likova, time jedna od najboljih serija ikada, in extremis situaciji. Upravo ono što sam ja naveo kao moj odgovor na pitanje zašto volim fantastiku. Dakle ne toliko novum, koliko gedanken experiment šta bi ljudi radili u nekoj situaciji koju možemo samo zamisliti, ali razmišljanjima na tu temu saznajemo dosta o ljudima inače... 

Upravo je to razlog što ima kome se serija nije svidela jer "ništa se ne događa" (u prvoj sezoni). Premisa serije jeste fantastika (može biti naučna ili natprirodna, kasnije videćemo razmatranja ili poigravanja sa obe mogućnosti) ali prva sezona svakako je low fiction, uz tek poneko ukazivanje na natprirodno. 

Ovakva premisa deluje kao pažljivo odabrana - dva odsto ljudi je prosto odjednom nestalo i serija počinje tri godine kasnije. Razmislimo šta sve to zači. Prvo, meni izlete, a bilo je inače takvih komentara na prvu da je to "samo" 2 odsto. Zaista, u poređenju sa Kingovih 99,99994 odsto (tako nekako) rekli bismo da je to ništa. Ali tragovi (na duši) svakako ostaju! Zanimljivo je da smo čak imali relativno sličnu situaciju - korona virus čija je smrtnost bila baš oko dva odsto, a kasnije sumarno ipak oko jedan procenat. Delovalo je toliko polarizujuće na različite zemlje da se prosto čovek zapita je li neko to stvorio (manja smrtnost bi prosto bila biznis ez južual, veća bi ujedinila svaku pogođenu naciju). Nešto slično imamo i ovde. Dva odsto je taman da neko pokuša da živi kao da se ništa nije dogodilo. A neko drugi da pokušava sve što može da se tema ne zaboravi (zapravo drugi, treći, četvrti... jer videćemo da se odgovori na ovu situaciju znatno razlikuju). Dodajmo tu da je tih dva odsto statistički skoro pravilno raspoređeno, no videćemo da postoje izuzeci u oba smisla (zajednica bez naglih odlazaka ili gde su baš svi nestali), pokušaji da se uoče obrasci. Zanimljivo je da je serija snimljena ipak dosta ranije (2014-2017), pa je relativno mala stopa nestanka ljudi invencija koja nije imala uzor u dotadašnjoj realnosti.

Drugo, bitno ali jopet ono što može da promakne - nestanak nije smrt. Ljudi (uključujući čak i fetuse u materici) su jednostavno nestali i nisu se vratili. Ništa ne objašnjava takav nestanak, ne znamo ni da li će se odjednom isto tako jednostavno vratiti, mada vremenom nada bledi. Ne znamo ni da li se to može ponoviti (mada jopet vremenom strah od toga opada). Setimo se slučajeva nestalih u nekom ratu, osoba o kojima prosto ništa ne znamo, kako porodice nisu odustajale od toga da saznaju istinu, čak od neke nade ma koliko nerealna ona bila. A tamo smo imali neprijateljsko okruženje (ako je zarobljen ili otet), slučajeve zločina i slično... Ovde prosto ništa ne ukazuje na to osim što je efekat isti - njih nema. Ne znamo ni da li je nestanak bio kazna ili možda nagrada i videćemo frikciju između takvih shvatanja. Da li su ljudi nestali zbog svoje krivice, ili su možda krivi oni što su (pre)ostali, što je bukvalno ime kulta koji se u seriji pojavljuje.

Treće, tri godine je sasvim dosta da ljudi (logično je oni koji nisu lično ogođeni, no videćemo nekad još više oni koji su najviše pogođeni) prosto pokušaju da nastave život. Tri godine je dosta da sva moguća objašnjenja izgube racionalnu svrhu, jer videli smo da nisu potvrđena, te pređu u domene psihologije i religije. 

Serija je napravila pun krug od ličnih života preostalih, preko upliva natprirodnog, pokušaja objašnjenja i elemenata bizarnog, pa do povratka na lično značenje - ali samo za dva karaktera: Noru i Kevina. Neka grananja radnje su tako prosto ostavljena, a likovi koji su čak sasvim plastično prikazani (u tom smislu obećavali) na kraju su praktično izostavljeni ili gurnuti u drugi plan. To je dovelo do izvesnih zamerki na treću (poslednju) sezonu, ali mislim da je moralo tako, ili da je autor serije prosto pronašao dobro rešenje (isti je radio i seriju Lost, što je više nego referenca). A od sada će biti spojlera, recimo osim u poslednjem pasusu.

Pogledajmo prvo šta je ko izgubio i u najkraćem (bukvalno skica, što naravno nije dovoljno) kako se sa time nosi. Videćemo direktne i indirektne gubitke. Kevin je šef policije u gradiću Mapletown (država Njujork) koji lično nije izgubio skoro ništa - sin i ćerka su mu ostali i žena koja je postala bivša nakon što je prešla u kult. U samom trenutku nestanka ljubavnica, žena koju je malo pre toga upoznao, nestala je bukvalno pod njim. On je preokupiran svojom porodicom i zajednicom u kojoj živi, što kasnije konvergira u osećanja prema Nori ili mesijanski izbor. Tako razapet, a uz upliv natprirodnog ili sumnje u natprirodno, počeće da svoj razum dovodi u pitanje...

Nora, nasuprot njemu, izgubila je celu porodicu, muža i dvoje dece. Ona je naučnica, bavi se baš tim nestankom u vladinoj agenciji DSD (Department of Sudden Departures). Ona je ta koja pokušava da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo, čemu doprinosi njen posao koji se pretvara u rutinu, iz rutinu u indolenciju što možemo videti kada je na konvenciji (naučnom skupu o nestancima). Naravno, to joj ne uspeva, ne pomažu ni akcije tipa plaćanja prostitutki da puca na nju dok nosi pancir, pa ni veza sa Kevinom. Na kraju će morati da krene za svojima. Njoj je jedino od porodice ostao brat Matt s kojim je dosta povezana.

Matt je od onih koji su imali indirektan gubitak. U trenutku nestanka bili su u kolima u koja su udarila kola nestalog. Možemo tako da razmišljamo o avionima koji su pali, drugim saobraćajnim nesrećama i ostalim situacijama u kojima je su od nekoga koji je nestao zavisili životi drugih. On je sveštenik i smatra da su nestali (ne svi, ali neki sigurno) bili grešnici, nasuprot popularnom predstavljanju njih kao heroja. Rekao bih da se tu spaja njegov profesionalni stav i činjenica da lični gubitak nije neko ko je nestao već zbog nekog ko je nestao. Žena mu je od nesreće u kolicima, oduzeta i katatonična, mada od početka sumnjamo da tome nije samo fizički uzrok.

Lori je Kevinova žena koja je ostala bez deteta u utrobi. Ona se priljučuje kultu Guilty Remnants ne toliko zbog tog gubitka već zbog činjenice da ona kao psihološkinja nema odgovor. Pa zna se ko uvek ima "lake" odgovore... Više nego vredni pominjanja su i Kevinov ćale (pre njega šef policije, početkom serije u ludnici), Meg (Liv Tyler) koja će postatio radikalna frakcija GR, te svakako Patti - lokalni vođa GR koja će postati još zanimljivija pošto se ubila.

Naravno da će u prvoj sezoni najupečatljiviji biti Guilty Remnants - obučeni u belo, pojavljuju se u grupama ali stalno ćute, ispisujući poruke na papiru, uglavnom puše, uglavnom nenasilni (ako neko pokuša da se infiltrira neće biti baš tako) ali blago rečeno iritirajući - čemu doprinose akcije kao što je pravljenje lutki od nestalih i ubacivanje u domove onih sa kojima su živeli. Takva akcija biće kraj njihovog ogranka u Mapletownu, tog grada (barem onoga što je bio) i naravno prve sezone. 

Ovde treba dodati i harizmatičnog mesiju kakav je Holy Wayne koji je nekima privukao dosta pažnje (meni baš i ne), ali kako je ubijen ceo taj krak priče gubi važnost, što je inače pripovedna strategija ove serije. Recimo i da su neki domišljavali šta su zapravo Guilty Remnants - na osnovu prve sezone, a u drugoj ćemo videti da ovakva razmišljanja i ne mogu biti potvrđena. Oni naravno negiraju da su kult, a pošteni gledalac mora priznazi da su svakako atipičan kult.

Kult obično ima nekog (harizmatičnog) vođu, ovde ništa takvo ne vidimo. Sekte obično objašnjavaju svoju poziciju, ovi to uopšte ne rade. Naravno, ako zavetom ćute, to neće tako uraditi, ali pisani materijali, internet? Tu je značajna scena kad njihovi misionari gurnu knjižicu gde na naslovnoj piše nešto kao sve što treba da znate o nama, a onda unutra prazni listovi papira. Duhovito ako ništa drugo, cinično će se složiti i onaj kome su dali tu "brošuru", u tom trenutku pijan. Ipak oni kupuju nekretnine (i Mattovu crkvu, što vodi jednom od zanimljivijih zapleta sa kockanjem i batinama koje on dobija), takođe uspevaju da stalno šire članstvo.

Naravo, neki njihovi stavovi kao NO FAMILY su karakteristični za različite sekte (ne samo religiozne, setimo se Pola Pota i njegove Godine nulte). Ima tu i forica karakterističnih za različite duhovnosti, recimo kad lik koga igra Liv Tyler mora da sekirom obori sama drvo. 

U principu iz njihovih akcija saznaćemo i ključne stavove - preostali ne smeju da zaborave (takođe i da su krivi); svetu uskoro dolazi kraj (zato opsesivno puše, jer cigarete neće stići da ih ubiju); oni koji su otišli su možda i nagrađeni i moguće je da GR očekuju da će biti među prvima koje će Bog (ako ga po njima ima, ne pominju) uzeti; svoje mrtve (a dosta ih je ubijeno, neki su se ubili) ne žale i, naravno, preostali ljudi moraju pokidati sve veze sa onima koji su takođe preostali - otud ćutnja, napuštanje svojih porodica...

Takođe atipično za kult je solidna fleksibilnost, čak evolucija ovog pokreta/kulta. Pojedini članovi imaju pravo ili mogu da govore (Patti to radi i više nego dovoljno, posebno od kako nije živa, ali tada je u Kevinovoj glavi). U drugoj sezoni vidimo da imaju čak spavače (ljude koji se pretvaraju da to nisu, dok ne obuku belo) a u trećoj da postaju nekakav pokret koji se bori za istinu o svojim likvidiranim članovima. Naravno, u nekoj "paralelnoj relanosti" (u nastavku će biti dosta reči o tome) kult će postati politički pokret koji će dati senator(k)e i čak predsednika USA - pogodite ko je to! U toj paralelnoj realnosti pušenje i tišina su ostavljeni u prošlosti, ali antiporodični stav ostaje a kraj sveta ne samo da se očekuje, nego se na njemu i aktivno radi.

Druga sezona počinje dugačkom scenom u nekoj divljini (na "pustom ostrvu"?) gde ženu s bebom ujeda zmija da bi ona sa tom bebom na sebi umrla na obali mora. Ova scena je tumačena tako da čovek nema kontrolu, što je izgleda glavna poenta ove serije - nema kontrolu ni nad čim, osim da izabere put koji će slediti. Tako izrečeno, stav nije ništa posebno, potpisnik ovih redova se toga setio čim je počelo ono s koronom (uz odgovarajuće runske mudrosti). No dramatizacija ove serije postaje remek-delo da bi nam to pokazala, sve sa naglim događanjima (recimo ono sa psima, kasnije neobjašneno, naravno sam nestanak dva odsto populacije tu spada), uplivom natprirodnog (ili sumnjivog), paralelnim realnostima te najzad sumnjom u vlastiti razum.

Prva epizoda druge sezone deluje kao da je sasvim druga priča, jer grad jeste sasvim drugačiji - Miracle u Teksasu, nazvan tako (Čudo) jer nijedan od devet hiljada i kusur stanovnka nije nestao. No već do kraja te epizode videćemo da nestaju tri devojke, pa se sumnja da to nije jedan od onih nestanaka. Kasnije će se ispostaviti da to nije tako, da su one simulirale svoj nestanak da bi se priključile - pogodite kome!

Deluje da je druga priča ali nije, jer poznati nam stanovnici Mapletowna kreću jedan za drugim u Miracle ne bi li pronašli... Čudo, a šta drugo! To se posebno vidi kod Matta koji će pokušati da vrati svoju ženu u život, što će ne kraju i uspeti. Ironija (na tragu onog nemanja kontrole) je što će u trećoj sezoni njega žena napustiti, a on sam saznati da je smrtno bolestan. 

Ali stanovnici Čuda su već nekako čudni, i nikako ne možemo reći da su nepogođeni nestancima. Ima tu naravno i ranijih trauma, kao što je pedofilija u okviru porodice; a sujeverje kako nestanci ne bi sledećeg puta pogodili njih (žena koja se udavala na taj dan i stalno je u venčanici, čovek koji u svakoj prilici većeg skupa kolje kozu...) neće nimalo pomoći. U grad se ulazi mostom koji je zaštićen ogradama i žicom, a ispred se nalazi kamp u kojem se skupljaju svakakvi frikovi kojima nije dozvoljeno da uđu.

Kevin je već dobrano u predvorju ludila, gde se već nalazi njegov ćale (videćemo u trećoj sezoni da on sasvim dobro podnosi svoje ludilo), od kako se pred njim ubila Patti da bi ostala u njegovoj glavi. To će nam sasvim lepo ilustrovati pesma Pixies (već korišćena da prikaže stanje likova koji gube vezu s realnošću) - pa imali su oni blago rečeno čudne stvari i tekstove. Priznanje da "viđa nekog" koštaće ga prvog razlaza sa Norom. 

Za njega će se vezati čitav niz događaja koji teško da nisu natprirodni. Više sati mrtav ili preživeo pogodak metkom u srce. Nije čudo da će Matt i onaj što je pucao u njega u trećoj sezoni početi da misle da je on Mesija, da bi i on postao sklon da u to poveruje. No, kada je mrtav, Kevin odlazi u "paralelnu realnost" gde mora ubiti Patti, koja je naravno deo njega. Kasnije ćemo videti da to nije dovoljno i o tome će biti reči - a sada pogodite koga (ili šta) Kevin mora da ubije... Serija tako sve više počinje da izgleda kao da ju je Lynch pravio.

Treća sezona počinje dosta optmistično, da bi kasnije otišla u smeru još luđem od druge. Kevin je opet u policijskom poslu i zajedno sa Norom, čak rade zajedno. Njemu dosta smeta što ga vide kao Mesiju (čak se piše knjiga o njemu, nastavak Biblije) jer on sebe vidi kao običnog čoveka. No videćemo da to baš i nije tako.

Nora saznaje za ljude koji pričaju kako mogu da pošalju ljude u paralelni svet gde je onih dva odsto "otišlo". Prilazi im profesionalno i sa skepsom, ne bi li ih raskrinkala, ali sve više počinje da im veruje, posebno kad gleda snimke ljudi koji su odlučili da odu. Da bi se to dogodilo odlazi u Australiju, kreće sa Kevinom, koji tamo "vidi" devojku koja je već simulirala svoj nestanak da bi se priključila GR, a na kraju druge sezone je ubijena u vojno-policijskoj akciji (naravno, zvanično nesreća). Različite putanje vodiće do drugog rastanka Kevina i Nore. Tuga.

Treća sezona ima zanimljive nazive epizoda (za ostale ne znam, nisam video kad sam skidao, a ne bih proveravao). Tako se prva epizoda zove Book of Kevin, a osma i poslednja komplementarno Book of Nora. Sezona ima dve epizode manje od prethodnih, jedna je posvećena kevinovom ćaletu (Crazy Whitefella Thinking), pa uz akcenat na Noru i Kevina i još neke bizarnosti malo ostaje prostora za završetak tokova priče i razjašnjavanja. Na primer, Kevin možda i jeste stvarno sreo onu devojku, a možda mu je bivša žena Nori (tada u braku sa ocem devojke) pakovala ludilo - ali zašto bi ona to radila?! Ipak, nije šteta što dosta toga ostaje nerazjašnjeno. 

Uopšte, ideja da je sve psihičko (mentalno) poklapa se sa paralelnim svetovima i to dosta Marvel eksploatiše u proteklih nekoliko godina.  Moon Knight je bio sasvim solidan, a Vanda Vision još bolja. Ipak, tu fali neka dubina. Ne bismo je ni očekivali preterano od superherojskih filmova, no možemo reći i konkretnije - kada se već razmatra mentalna priroda sveta treba uroniti u dubine duše, a paralelni svet je u tom slučaju svet ludila. 

Takav je Kevinov "paralelni svet" koji postoji u njegovoj glavi i videćemo da nema direktne veze sa "stvarnim", ma koliko njegov ćale verovao da će on sprečiti potop i kraj sveta. Zanimljivo da je u Australiji takođe radnja filma The Last Wave i naravno da je povezana kao i ovde sa Aboridžinima. Kevin će tu postati predsednik USA koji će morati da ubije isto Kevina koji je došao kao njegov atentator - borba na život i smrt dva Kevina. Sa tim Kevinom on uništava i ceo taj "svet" kroz nuklearni rat, takođe i sebe kao Mesiju. Čišćenje vatrom i ledom, rekoh davno ja...

Matt za to vreme vodi "misiju spasavanja" Kevina, pa ćemo imati bizarnu epizodu u kojoj na brodu rezervisanom za orgije (između Tasmanije i Australije) on sreće ni manje ni više nego Boga koji ubija čoveka i nudi jedno od objašnjenja za nestanke... Vaistinu Lynch! 

Red je pomenuti i epizodu Kevinovog ćaleta, mada je greota prepričavati. Pošto je pobegao iz ludnice on dospeva do Australije gde će mu neko reći da će uz LSD spoznati jezik Boga (on, bivši pandur), što njemu posle dve drogirane nedelje ne uspeva, ali čim se probudio on vidi na TV pile koje je jedino ostalo iz sela od 13 stanovnika gde su svi nestali (uklučujući i njihove životinje). On onda kreće da bi našao to pile, ali saznaje za plesove Aboridžina koji bi mogli sprečiti potop... Ne, to prosto mora da se gleda!

U poslednjoj epizodi vidimo Noru (već se pojavila u toj dobi ranije u seriji) mnogo godina kasnije, a odmah zatim i Kevina. Ovo je njena Knjiga, pa saznajemo i za njenu verziju paralelnog sveta, koja je zapravo jedino realno objašnjenje šta se zapravo dogodilo. Neću reći šta je, mada možete pogledati ovaj prikaz, da li je lagala. No to nije ni bitno, jer Kevin joj veruje. 

I tako dolazimo do pravog značenja ove serije, uz ono da nemamo kontrolu. To je rečeno u ovom videu. To je već rečeno odavno, ali teško je kod velikih stvari biti originalan. Spoznaj sebe, pisalo je na ulazu u Delfi, sledi svoj put. Tako će dvoje likova morati da prođu put kroz natprirodnu i nauku, kroz paralelne svetove i razne bizarnosti, kroz igru sa vlastitim ludilom (posebno kod Kevina, ali kod njega je i nasledni momenat) da bi na kraju našli sebe - u paru. Ups, i ovo je spojler, ako ste očekivali drugačiji kraj... Pri tome dosta toga nije objašnjeno, nije skoro ništa, ali kako reče pesma iz serije - let the mistery be...

Ivan Vukadinović