Екатарина Велика (Градац)

 Уколико бисмо направили паралелу са одређеним правцем у историји уметности, Екатерина Велика била би - барок. Она је створила нову димензију музичког израза и текста која је барокно сценична, а како је Милан био опседнут (песничким) сликама (јер Екатерина није "рефлексивна" као Азра, на пример), пластични моменти, оно китњасто и орнаментално испуњавају његов израз. За барок, карактеристични контрасти (светло-тама; "пет хиљада људи са дигнутим чашама" - "буди сам на улици"; "пролазе бродови, трубе у част, звоне на узбуну" - "деца уче да плачу"), оно непредстављиво и узвишено ("по бескрајној траци/сивог металног тла"; "Ти си волела мој Weltschmerz")...

Драган Бошковић, Неупоредиво више: Екатерина Велика

Екатерина Велика, Градац

Када се пише текст за зборник (или када се за исти бира) очекивало би се да је он афирмативан, па ипак горе потписани Драган Бошковић пише "никада нисам био фан Екатарине Велике". Али текст о њима је ипак похвалан. Занимљиво да бих и ја тако могао рећи, барем за своје формативне - тинејџерске и студентске - године. У чемер је штос?

Екатарина је описана као барок, а мени нека рече тада "мислила сам да си другачији, али ти си класика..." ја јој кажем: "немој ти да вређаш, ја сам барок!" Када би ми неко рекао да поредим ЕКВ (тако сам их углавном звао) са страним бендом, рекао бих без неког размишљања Баухаус. И кад мало размислим, има ту неке... Али ја јесам стварно слушао Баухаус (у то време пустим касету, можда плочу, и слушам цео албум, или већ шта све имам), а ЕКВ не. Дакле, стварно, у чемер је штос... Питер Марфи и компанија користили су текстове као слике и глас као инструмент. Наравно, ту је и мрачна атмосфера, неуобичајене теме, референце (заправо код Баухаус много више и очигледније). Ипак, њихов фан сам био, фан Екатарине не.

Баухаус за мене никад не би био барок. Био би романтизам, што је логично с обзиром на вампире и уопште готик теме, и уклапа се у постпанк време. Екатарина је почела само мало касније... Али Баухаус су, пре свега, музички једноставнији. Одлична бас линија Дејвида Џеја (постпанк бендови по правилу су имали добре басисте), феноменалан глас Марфија (рекосмо инструмент, као и Миланов, Младеновић је пре себе видео као певача него гитаристу), праскава панкоидна гитара, не много инвентивна, а преко тога би се разливали синтисајзери (нису имали клавијатуристу као члана бенда), неки други инструменти, етц. Док је ЕКВ била барок.

У неком тексту прочитах, а то би паралеле подржало, како се ЕКВ замера исто што и Баухаус, а то би било гимназијско стиховање. Нисам то видео у овом броју Градца, а јесам критике на рачун претенциозности Милана и остатка бенда, чак да жели поновити Хазарски речник... Гимназијско стиховање, па шта је ту лоше, сложио бих се, без вредносних осуда, па и бес цинизма. Тинејџери воле да компликују ствари, да их виде као део глобалне схеме. То је добро, па чак и ако старијим људима остане. Уосталом, у овом зборнику кажу да неки наши бендови тог времена бејаху на нивоу основне школе (не, не мислим на Бајагу, он је знао да се спусти до нивоа вртића). Но, ја ни сада не мислим на енглеском језику, а то тек нисам у то доба, јер сам језик учио само у основној. Када имаш и референце које не можеш проверити на интернету (тада у повојима, ја га нисам имао), мож свашта да размишљаш, конструишеш... Јопет, кад је све разумљиво, барем синтаксно, можеш да банализујеш, као оно Погледај ме очима телета, како у једном од текстова рече мени не много омиљени Јерговић. Најзад, можда је до тако баналне ствари као што је тајминг. Кад је изашао албум Љубав имао сам тринаест година, и нормално да се то тада од њих највише слушало, а тек касније (како се излазило) дођоше ми песме са ранијих албума, и мени тада боље... Комерцијализација? Још ћемо о томе, као и о оптужбама за маниризам, понављање себе...

Тако је мом укусу тада био ближи натурализам Забрањеног пушења (то је оно, песма као прича) или фазон Партибрејкерса "са ортацима седим и испијам пиво". Или директан панк КУД Идијота... Компликовање и психоделију сам очекивао код страних бендова, са енглеског говорног подручја. Чак се не могу сетити да сам био на концерту ЕКВ, можда ако је бенд наступио са још некима, било је тога, рецимо на Дан младости... Пропуст, то сам чак и тада схватио. Знам колегу басисту коју је гледао Бојана како свира, а не ко девојке откидао на Милана, па ни на Маги...

Но ако бисмо о паралелама са странцима, зар нису Екатарини сличнији били The Cure?  Музички свакако сличнији, уосталом нису их џаба звали Pink Floyd новог таласа. Сличније перфекционизму овог домаћег бенда. Ипак,  текстови Смита су много једноставнији, а и даље мрачни, животно мрачни, вратићемо се и на то. XTC и Tuxedemoon су били поређења такође. The Cure још и више прошли кроз оно што смо звали комерцијализација, до те мере да (сада бих рекао погрешно) нисам хтео да их гледам на Егзиту. Но Екатарина је имала нешто што ниједан бенд, домаћи ни страни (бар не за које знам) није имао. И с тиме ћемо завршити мој лични осврт, па прећи на текстове зборника.

Али пре тога о каснијем третману овог бенда који није помогао томе да код мене има фановски статус. Крај каријере био је веома активистички, томе се нема шта замерити. Десет година после Миланове смрти, кренула је вредносна глорификација, која има смисла с обзиром да је ЕКВ био вероватно најурбанији домаћи бенд, барем од познатијих. Шта би сам Милан рекао, на то, тадашње власти, ко зна... Хитови бенда, или само један - Круг - свирали су се на свадбама! Круг има иначе ону, ипак добру, последицу хита, да се идентификују и они који бенд иначе слушају, па се и не удубљују у речи и значења... Рецимо, друштво из Борче се окупљало на кругу, између зграда, па су то видели као песму за себе. Добио је Милан и плато (Зидић) код Дома омладине, сећам се коментара типа наркоман то није заслужио... Тек у новије доба почео је озбиљнији приступ бенду, где спада и овај зборник. Видимо изложбу фотографија Маргите, књига посвећена њој. Тако да тек три деценије после Миланове смрти, а четири по закаснелом изласку првог албума Катарина II можемо рећи да је бенд озбиљно и како треба схваћен.

Бива да смрт рокера означи крај епохе, али не и целе земље! Да, то је оно што овај бенд чини највећим. Трагична смрт четири петине прве поставе Катарина II и три најзначајнија члана бенда. Некако је смрт Вда, Милана, Бојана и Маргите постала парадигма краја СФРЈ за коју су у сваком смислу били везани. Larger than life, или тако некако. Углавном, мислим да то важи не само за мене, бенд више за поштовање него за слушање.

Драган Бошковић је већ поменут са својим текстом Неупоредиво више: Екатарина Велика, идеја барока и то да није био фан. Навешћу поднаслове: Екатарина је...; Шарло је нежан; Екатарина је стакло, кристал; Екатарина је град; Екатарина је језик; Екатарина је крај; ЕКАТАРИНА ЈЕ ВЕЛИКА. Осврнуо бих се на идеју града, видљиву већ у насловима песама, метафорама, сјајним описима... Чуди ме да нису наведене метафизичке паралеле типа Град Сунца, Град на Брду (Америка, има и та песма). На њу се надовезује језик, урбан а не урбАн... Наводи се и пренемагање, које је код колеге Гилета западног порекла, нема тога код Милана. 

Текст другог Драгана, Ђорђевића, Све најбоље: ЕКВ и посмртни музички остаци, више је деконструктиван него критички. Но ту свега има, од пиратерије, преко посмртног ривалитета Маргите и Милана, до демантовања да је Милан "студирао књижевност" (фуснота: уписао је чешки језик, да не би ишао у војску, није ишао на предавања). Уз постављање на место значаја речи (које ипак без музике често не функционишу, или можда функционишу другачије), ово јесте значајан текст.

Зидови знају Зоране Симић текст нафилован референцама почиње веома сентиментално, као носталгија за стварима које нису доживљене из прве (као југоносталгија оних који се СФРЈ не сећају) да би се прешло уз доста података на историју. Ту је и она прича о комерцијализацији (нису се баш продали, ал' су на граници), крађи Simple Minds или раних U2. Понављању самих себе... Доста се помињу два текста од којих други изгледа насловом пародира први: Александар Жикић (позната ми је његова ложњава) Место у мећави и Драган Кремер Место под поњавом. Други је написан 2015, дакле добрано пошто је ЕКВ постала култ, мејнстрим и шта све не... Иначе, овим зборником сазнајем да је Петар Луковић био велики фан, као и став неких познатих личности о феномену.

Дизајн за стваран свет око мене Ане Кнежевић бави се не "целим бендом", него конкретним, визуалним аспектом, омотима албума и промотивним фотографијама. Видимо уметнике с којима су сарађивали и креативни допринос Маги, свестране уметнице и најшколованије. Видимо и неку мистику бенда, мистика иначе није била страна Маги и она је то у интервјуима истицала. Наведимо само поднаслов - ЕКВ као уметнички пројекат: "мистика се лепила за њих". Наведимо и симболе на албуму Љубав, четири као четири елемента или члана бенда: Троугао с линијом припада Жики (бубањ, ритам); Маргита је вода (да не објашњавамо флуидност); Милан је стабилан елемент, квадрат; док је Бојан круг јер је "имао неки вртлог у себи". 

Саша Илић се бави веома конкретном темом у тексту Унутрашња Америка, песмом Америка, Милановим белешкама у једном роковнику, како је песма настајала. Изгледа да је у рецепцији ове песме (дефинитивно није за клуб, али има најјачу могућу поруку) Милану замерано поменуто "гимназијско стиховање". Као да он није доживео оно и ако сам негде стигао стиго сам изнутра. Сетимо се Баухауса (гимназијска паралела), сматрало се позитивним што тај бенд на бини пролази кроз трансформацију. Ако је нешто слично виђано код ЕКВ, сматрало се да је то поза. Наравно, док су били живи. Неко треба да умре да би га иоле позитивно схватили, а онда креће мародерство...

Текстом Слободана Георгијева Човек пева пре рата не бих се посебно бавио, мада је он добар паралелни приказ албума прве ратне године објављених - ту је и Рамбо Амадеус и Обојени Програм. Марко Погачар у Улици Милана Младеновића даје осврт суседа, инспирисано тиме што је "добио улицу" у Загребу, у којем се и родио, наравно не неку посебну улицу... ту је и југословенска животна прича младог Младеновића. Срђан Марковић би текстом Мајстор и Маргарита требало да се бави (по наслову) највише Маги, али њу само кратко (али веома лепо) описује, док се бави Миланом у гимназији, својим познанством са њим, неким чудним паралелама, суфијима и Индијом и наравно - самим собом.

И онда крећу историјски текстови. Ту сам видео где Александар Жикић у приказу концерта помиње Трубецове крушне пећи, па ћу се сетити ствари које сам већ знао. Рецимо да је Катарина била Гагијева бивша (члан прве поставе који је нестао из приче), па је име промењено на оно познатије руске царице због права на име; или графит Маргита је дечак; неки чувени интервјуи; критика у којој се помиње Хазарски речник... Наравно да овде нећу помињати сваки текст.

Ови текстови су, у солидној мери, они којих се сећам. Нешто је ново, нечега се сећам још из осамдесетих, када сам читао Рок, касније Поп Рок, чак понеки тад већ старији број Ритма. 

Текст Зорице Којић је прошлогодишњи, поводом четрдесет година албума Катарина II. Занимљиви наслов, Подвиг даровите воље, подсећа на једну ранију... уметницу. Зорица (да ли само на страницама Времена?) има тежњу да у сваки текст убаци "оснаживање жена", тако и у овај где наглашава значај Маги, која је свакако била значајна инфузија, после експеримената са ритам секцијом и сл... али могла је бити тек на трећем месту, у том тренутку. Занимљивије ми је њено тумачење песме Out - као да је реч о "снажној жени"... Но мени тешко да би речи "out" и "down" деловале, бар не на прву, као симптом снаге, пре неког ко се фолира, ко би био, како се данас каже: entitled. Али добро, и таква особа барем цени себе, и може да се бори за оно што сматра исправним (рецимо Валија Харконен у серији Дина: Пророчанство). Иначе бих рекао да је женама лакше да буду entitled.

Суочење: Екатарина Велика и Млади Новинар је заправо донкихотовски поход Бојана Стојнића на чланове бенда, "непријатељски интервју" (постоје ли такви сада, уопште они где ећеш само питати умјетника шта планира?) где је налетео углавном на Маргиту и Милана, у мањој мери Бојана, па и пар реченица Жике. Сећам следеће реплике: Уосталом, убеђен сам да за себе мислите да сте изнад остатка света. Маги: Зато, немој да нас вучеш доле, немој да нас вучеш доле.

Ту су последњи Миланови интервјуи, текстови песама, још неки каснији прикази, сећања, реаговање поводом... Из неког разлога (свесна политика?) нема два текста која би најбоље приказала опозитне приступе бенду: Место у мећави / под поњавом. 

Најзад, после читања, и (новог) слушања, могу дати неку своју ретроспективу/реконструкцију кроз албуме, комада осам, укључујући један живи.

Први албум, са првим именом, јесте експериментисање, али не како је Шарло акробата радио, више се није могло тако. Уметнички, и један од најбољих у нас. На другом албуму, исто дели име бенда - Екатарина Велика - стил се већ кристализује, да би на С ветром у лице дошао до својих врхова. Мада самом Милану то није био омиљени албум, жалио се на продукцију и неуједначеност песама. Концертни нисам слушао, можда једном. Љубав и Још само пар година за нас су свакако комерцијални врх, велики тиражи, пуњење хала, а за "нове фанове" бенд је ЕКВ, како сам их и ја звао. Мени је бољи Љубав, док су године за нас дале највећи хит Круг - Петар Луковић је успео да тој песми да филозофски значење. Порука "још само пар година за нас", настала у годинама расплета (1989.) јесте указивање на оно што ће доћи, посебно јер се помињу вести што су управо стигле, али може и лично да се тумачи - крај младости у којој човек живи за себе (и свог пара). Следећи албум Дум Дум је већ свакако активистички, снимљен пар месеци пре (заправо) почетка рата - Вуковара. Неко нас посматра углавном ипак није такав. Снимљен веома кризне 1993. албум је несумњиво пад (и мени), њихов најслабији албум, мада има и ту врхова у Милановом гласу. Овај албум је први у којем имамо аутоиронију. Речено је да је претпоследњи албум изненадио фанове, а последњи разочарао. Милан је наравно покушао да га брани...

Ауторски може се рећи да су Екатарина Велика и С ветром у лице ауторски дело трија Милан - Маргита - Бојан, за Љубав и Пар година за нас задужени су били Маги и Милан, док су последња два скоро искључиво дело Милана. Тада у бенду није било Бојана, ритам секција је, реално, данас непозната. Од 1994. следила је (и буквално!) посмртна историја бенда. Вд је умро 1992, каже се први човек код нас који је умро од сиде. Причало се да су се сви заразили на једној журци делећи иглу, мада ми то није много вероватно. Вероватније су ми теорије да је ЦИА свесно ширила хероин, док је СФРЈ затегнута омча дугова... Смрћу Милана умире бенд, Бојан је отишао 1998, а Маргита после промене власти 2002. - занимљиво да је последњих година живела у беди, "нико је се није сетио" иако је као дошла нова ера.

Овај зборник Градца свакако је ваљано сећање на један од најзначајнијих бендова бивше епохе и државе.

Иван Вукадиновић